Preko Trnja do Lige šampiona

Do leta prošle godine za njega je znala rodbina. Uglavnom i pretežno – uža. Doduše, i prijatelji, mada teško da su baš svi iz prve uspevali da pogode gde igra i živi u datom trenutku. Još teže su mogli da se sete baš svake stanice na njegovom krivudavom putu. Nije ih bilo puno, ali ih je na fudbalskoj mapi bilo jako teško pronaći.

Onda ga je upoznala Belgija. Stidljivo i polako se probijao, iako nije bilo realno da prođe neprimećen sa svojih 195 centimetara. Evropi se predstavio pred očima srpske arbitraže predvođene Srđanom Jovanovićem, protiv Slavije u kvalifikacijama za Ligu šampiona, a kada je Union Sen Žiloaz zbog neuspeha u dvomeču sa praškim velikanom preusmeren na ligašku fazu Lige Evrope, nije ni registrovan!? Toliko su mu verovali...

Ipak, radio je u Župiler ligi ono što najbolje zna – davao je golove i čekao šansu. Kada ju je dobio u nokaut rundi protiv Ajaksa, postigao je pogodak koji je dugo držao njegov tim iznad vode. U međuvremenu se izborio i za poziv u reprezentaciju zemlje u kojoj je rođen. I baš zbog jasno izraženog golgeterskog instinkta, mnogi su mu predviđali promenu adrese već prethodnog leta. Ipak, dobio je bolje uslove u Briselu pa je produžio ugovor za još dve godine, do leta 2029. I dočekao šansu u Ligi šampiona.

Ako je gol sa bele tačke na svom i klupskom debiju u evropskoj eliti protiv PSV-a prošao „ispod radara“, onda je pogotkom na Ali Sami Jenu, kako god se on sada zvao, protiv (pre)bogatog Galatasaraja definitivno svetla pozornice usmerio na sebe. Do sada je znao da se nosi na pritiskom, koji je mnogo više osećao na životnom nego li fudbalskom planu. Videćemo hoće li tako biti i u mesecima koji dolaze.

Rođen je u Kanadi, a nije Kanađanin. On je Nigerijac iz Bremptona, grada koji je oberučke prihvatio Titograđanina/Podgoričanina Miloša Raonića i njegovu porodicu sredinom poslednje decenije prošlog veka. Istina, teško da su se njih dvojica ikada sreli jer ih deli 11 starosnih godina, a i putevi su im se prilično razilazili. Jer, dok je Miloš osvajao trofeje na najglamuroznijim teniskim adresama, ovaj je momak proglašen netalentovanim u Torontu. Zbog toga se spustio stepenik – čuj stepenik – bar dva niže i kao tinejdžer pokušavao da trese mreže u poluprofesionalnom klubu britansko-italijanskog imena Von Azuri. Ni tu mu nije išlo najbolje, a tek mu je predstojao put kroz trnje. Ovaj, Trnje.  

Promis Oluvatobi Emanuel Dejvid Akinpelu, za poznanike samo Promis Dejvid, verovatno ni sam ne zna kako se leta 2019. našao u zagrebačkom trećeligašu bockastog imena. Teško da je išta znao o Evropi, a kamoli o Hrvatskoj, ali je odlučio da oproba sreću. Spakovao je kofer, mada je kasnije pričao da su sve stvari koje je poneo sa sobom mogle da stanu u ranac, ali ga je bilo sramota da po ulaznicu u svet profesionalaca krene sa tako malim prtljagom, i krenuo u nepoznato. Fudbalski klub Trnje nije mu ostao u najlepšem sećanju, ali ga je boravak u Zagrebu definitivno očvrsnuo.

- Činilo mi se kao da svaki dan igram na Bernabeuu. Igrati fudbal u Evropi bio je san, a tatina Visa kartica je bila velika pomoć. Međutim, ponekad je bilo teško. U Hrvatskoj su se dogodile stvari koje nisam smeo reći svojim roditeljima. Nisam imao prikladan stan. Jednom me je saigrač pitao može li da dođe kod mene. Rekao sam 'ne', jer je bilo loše da se pokaže. On me je onda krišom pratio. Živeo sam iznad salona za prodaju automobila, na drugom spratu. Nisam imao krevet, samo tuš. Taj saigrač je to video i rekao da mogu preći kod njega u stan. Vreme provedeno u Hrvatskoj naučilo me je puno toga. Mudre životne lekcije. Ali, najviše od svega, naučio sam se istrajnosti – govorio je kasnije Dejvid.

Ipak, rado se seća prvog gola u seniorskoj konkurenciji iz tog perioda.

- Tadašnji trener me nije imao u planovima pa su me prebacili među omladince. Tamo sam ponovo pronašao radost. Bio je to blagoslov pod maskom. Tamo sam stekao prijatelje, trener je verovao u mene, iako je jedva govorio engleski. Rajko Vidović je kasnije postao trener prve ekipe i tamo mi je dao priliku. U svojoj prvoj utakmici ušao sam sa klupe i odmah postigao gol. Bio je to najveći trenutak u mom životu. Osećao sam se kao da sam se osvetio – iskren je bio Dejvid.

Usledio je povratak “preko bare”, ali boravak u američkoj Tulsi nije popravio generalno stanje stvari pa se opet otisnuo put Evrope. Ovoga puta na Maltu. Igrao je za Valetu i Sirens sa skromnim učinkom, a onda je izabrao Nome Kalju. Ili su čelnici tog kluba izabrali njega, bolje reći. U njemu su videli jeftinu “radnu snagu” i ponudili mu trogodišnji ugovor. Prihvatio je, mada je pomislio da je pogrešio kada je prekomandovan u razvojni tim za igrače do 23 godine, što je značilo da će igrati u trećoj ligi Estonije. Nije baš previše inspirativno, je l’ da?

Međutim, baš tu je procvetao. Postigao je 22 gola u 19 utakmica pa je dobio šansu i na velikoj sceni. Iskoristio ju je, naravno. Prve sezone je pogađao, statistički gledano, u svakom drugom meču, a već naredne je taj procenat gotovo duplirao – upisao je 17 pogodaka u 18 utakmica.

Onda je na scenu stupila jedna od najboljih skauting službi u svetu fudbala, koja se pozamašno oslanja na najsavremenije informacione tehnologije i analizu. Softver je “izbacio” Dejvida i on je stigao na stadion “Žozef Marijen” u Briselu. Da pomogne da se konačno dođe do titule prvaka Belgije. I ne samo da je pomogao već je sa dva gola na zatvaranju prošle sezone protiv Genta i definitivno vratio titulu Union Sen Žiloazu. Posle 90 godina čekanja.   

Jutro posle slavlja, a verujemo da će mu takvo biti i ovo u sredu, pa i svako naredno, započeo je uobičajeno. Razgovorom putem video poziva sa roditeljima i bez kafe, jer kafa usporava rast. A on je željan da još raste. I dođe do najviših visina u evropskom fudbalu.