Rubene, da se ne ljubimo

Taj raskid je mogao, a čini se da je i morao, da se dogodi mnogo ranije. Jer, toliko je prilika bilo... Toliko je bilo loših dana, neuzvraćenih pogleda, razočaravajućih kombinacija i neostvarenih saradnji da je bilo samo pitanje trenutka kada će se čelnici Mančester Junajteda zahvaliti svom treneru.

Ali, Ruben Amorim je uvek nekako preživljavao, uvek dobijao novu šansu koju je tek ponekad znao da iskoristi. Umeo je da sačuva svoje mesto sa tri uzastopne pobede u Premijer ligi pa i da naniže pet utakmica bez poraza u istom nadmetanju, ali sve to u sezoni kada njegova ekipa nije napuštala Ostrvo zbog takmičarskih mečeva, što mu je sigurno bila olakšavajuća okolnost.

A crta je podvučena kada je on sam, posle remija sa Lidsom, naglasio da na Old Trafordu nije samo trener već menadžer. Toliko hrabar sigurno nije da se na bilo koji način poredi sa Aleksom Fergusonom, ali je želeo da mu se približi više od bilo kog Serovog naslednika i svog prethodnika. Jer, sa legendardnim Škotom otišla je i „duša“ Junajteda, a na pravi put nisu uspeli da ga vrate ni Dejvid Mojes, Luj van Gal, Žoze Murinjo, Ole Gunar Solskjer, Ralf Rangnik i Rud van Nistelroj.

Kada je novembra 2024. stigao iz lisabonskog Sportinga, Amorim je imao 39 punih godina, čime je postao najmlađi glavni trener Junajteda sa punim radnim vremenom još od Vilfa Mekginisa, koji je 1969. potpisao ugovor kao 31-godišnjak. Sa sobom je doneo energiju, posvećenost, glad za uspehom, ali i formaciju 3-4-3 od koje nije želeo da odstupi ni po koju cenu. Forsirao ju je i kada nije išlo, kada je imao šest poraza i dva remija u osam uzastopnih premijerligaških utakmica u smiraj prošle sezone.

Međutim, istovremeno je uspevao gotovo perfektno da diriguje na međunarodnoj sceni sve do ne previše zanimljivog finala Lige Evrope, u kojem je Totenhem slavio 1:0 i tako izborio mesto u Ligi šampiona u tekućoj sezoni. Teško da bi Amorima sada spasilo i učešće u evropskoj eliti jer su sukobi unutar kluba sve više izbijali na površinu.

Jednostavno, svaka veza ima uspone i padove i prolazi kroz kritične trenutke, ali je ova između najuspešnijeg kluba u istoriji Premijer lige i portugalskog stručnjaka morala biti prekinuta jer je postala toksična. Kada god bi Amorim „dobio“ veštačko disanje na Teatru snova, bilo je onih koji su ga kritikovali direktno iz klupskih struktura.

Kap koja je prelila čašu, očito, bio je sukob sa sportskim direktorom Džejsonom Vilkoksom, nekadašnjim levim krilom Blekburna, Lidsa i u tri utakmice reprezentacije Engleske, koji mu je javno zamerio zbog krutog stava pri izboru formacije. Amorim nije želeo da mu ostane dužan pa mu je, istina između redova, odgovorio na konferenciji nakon, ispostaviće se, svog poslednjeg meča na klupi engleskog velikana.

„Došao sam ovde da budem menadžer Mančester Junajteda, a ne trener. To mora da bude jasno svima. Svestan sam da nisam ni Tuhel, ni Murinjo, ni Konte, ali ja sam menadžer Mančester Junajteda. I tako će biti i u narednih 18 meseci ili dok ne budem smenjen pre toga.“  

Samo 12 sati kasnije, Amorim je smenjen. Na zvaničnom sajtu kluba objavljeno je da je (neuspešna) saradnja prekinuta i da će ekipu u meču sa Barnlijem u sredu sa klupe predvoditi Daren Flečer.

Tako je portugalski stručnjak postao samo još jedan u nizu koji nije uspeo da podigne Mančester Junajted na zdrave noge. Činjenica je da je ekipu ostavio na šestoj poziciji na tabeli Premijer lige, na samo tri koraka od pozicije sa koje se ide u Ligu šampiona, ali i predaleko od vodećeg Arsenala. Za šest dana ovaj tim će protiv Brajtona početi nadmetanje u FA Kupu nakon što je krajem avgusta eliminisan od Grimzbija u Liga Kupu.

Ostaće zapisano da je Amorim neznatno bio u plusu, ali i daleko od 50 odsto uspešnosti prilikom vođenja Junajteda, jer je zabeležio samo 24 pobede uz 18 remija i čak 21 poraza na klupi ovog tima. U klupskim almanasima njegovo ime neće biti boldovano, to je sigurno.