Fudbalski život Srbije i Crne Gore bio je težak, imao bolan početak i kraj. Iako je u poslednjim mečevima tima Dejana Savićevića pod imenom SR Jugoslavija, u jesen 2002. godine, na startu kvalifikacija za Euro u Portugalu, delovalo da „plavi“ mogu, početak naredne godine doneo je SCG košmar.

Traume navijača isprekidane su samo gotovo perfektnom godinom od septembra 2004. do oktobra 2005. u borbi za Mundijal u Nemačkoj, a da će biti bolnih trenutaka nagovestio je nesrećni gol Del Pijera u Napulju u oktobru 2002. godine, za konačnih 1:1.

Dvadeseti pogodak Juventusovog mađioničara za „Azure“, zapravo je bio aut-gol njegovog saigrača tokom par sezona ranije, Darka Kovačevića, koji je glavom iz živog zida skrenuo loptu i prevario Jevrića. Ipak, u tranzicionom periodu od Jugoslavije do nezavisnih republika bilo je mnogo većih dželata našeg fudbala od čuvenog Pinturikija. 

Najvećeg smo upoznali već u narednoj utakmici borbe za Portugal, prvoj pod imenom reprezentacije Srbija i Crna Gora, koju pamte svi koji su je gledali, a pogotovo oni koji su bili na tribinama stadiona pod Goricom. Reč je o tadašnjem napadaču ruskog Volgara iz Astrahana, Gurbanu Gurbanovu, danas fudbalskoj legendi Azerbejdžana.

Ko god je 12. februara 2003. godine bio na stadionu pod Goricom i danas se seća koliko je bilo hladno. Baš zbog nepovoljne vremenske prognoze i najavljenog nevremena u Srbiji, u Fudbalskom savezu odlučili su da A tim igra u Podgorici, a mladi u Nikšiću.

Iako je fudbal itekako protkan sujeverjem, očigledno tada u obzir nije uzet učinak jugoslovenskih fudbalera na najvećem crnogorskom stadionu – 0:0 sa Luksemburgom 1971. godine i 4:4 sa Velsom 1982 – oba titogradska duela igrana su u kvalifikacijama za Euro.

Treći šok usledio je 20 i po godina kasnije, iako nije delovalo da će tako biti, međutim hladni dan po podgoričkom „sjeveru“ izrodio je ubicu snova „plavih“ o plasmanu na Šampionat i početak crnog niza fudbala na ovim prostorima, koji je dve decenije kasnije prekinula Srbija prošlog leta.

Nakon boda na San Paolu i pobede nad Finskom u Beogradu, 2:0, činilo se da Dejan Savićević može da bude selektor a „plavi“ pravi tim. U rodnom gradu, na klupi uz teren stadiona na kom je oduševio Jugoslaviju i krenuo u osvajanje Evrope, na početku novog poglavlja u fudbalskom životu, dočekao je tim autsajdera u grupi 9, selekciju Azerbejdžana.

Kao i u Napulju rivala je „načeo“ Dejov nekadašnji saigrač, Mijatović, na 2:0 je povisio Nikola Lazetić, u spornoj situaciji početkom drugog poluvremena, i delovalo je da je to-to, da su Srbija i Crna Gora stigle Italiju na vrhu tabele.

Tada se pojavio Gurban Gurbanov, uz dozu sreće pogodio prvi put u 58. minutu, potom majstorski dao drugi gol dvadesetak minuta kasnije, ujedno upisao prvu i jedinu „doppiettu“ za Azerbejdžan na zvaničnom meču i produžio prokletstvo stadiona pod Goricom, doneo svom timu prvi bod u kvalifikacijama.

To nije bilo sve. Četiri meseca kasnije Gurbanov je bio strelac i u Bakuu, iz penala za 1:1, u 88. minutu, a u nadoknadi pokrenuo je akciju iz koje je Faruk Ismailov doneo jedinu pobedu Azerbejdžancima u grupi i, uz Fince nekoliko dana ranije (3:0), ugasio san „plavih“ o Portugalu.

Tako je Gurban Gurbanov, naizgled anonimus, postao ime kojim su se plašila deca, danas makar 30-godišnjaci, u Srbiji i Crnoj Gori, u kojoj je postao poznat mnogo pre stvarne fudbalske slave, koju danas gradi.

Rođen u Ašagi-Tali 1972. godine, u sovjetskom selu u Zakatolskom okrugu Azerbejdžana, na obali reke Tale, Gurban Gurbanov karijeru je počeo u klubu ugašenom tokom devedesetih, lokalnom timu pod imenom Daškin. Golove je davao u Gruziji i Rusiji, naravno i u azerbejdžanskoj Premijer ligi, gde je u tri navrata, ujedno i najuspešnije nosio dres Nefčija, a penzionisao se 2006. godine u Inter Bakuu, današnjem Šamakiju.

Četvrti angažman u Nefčiju bio je na klupi, a posao šefa stručnog štaba prvog šampiona nezavisnog Azerbejdžana pokrenuo je jednu od najuspešnijih trenerskih storija na postsovjetskom prostoru.

Gurbanov je u dresu Nefčija osvojio tri titule – 1997. godine, sa 34 gola, bio najbolji strelac šampionata, a na klupi kluba naftnih radnika zadržao se sezonu, potom kratko bio i sportski direktor „crno-belih“. Ipak, njegova trenerska priča vezana je za Nefčijevog najvećeg rivala, „klub izbeglicu“, Karabag, koji predvodi više od 17 godina.

U doba kada treneri „traju“ po nekoliko meseci, kada i evropski giganti poput Čelsija promene po tri lica na klupi u sezoni, a kamo li timovi sa prostora koji imaju burnu političku istoriju, Gurban Gurbanov je početkom avgusta obeležio 17 godina rada u kočiji danas najuspešnijeg tima Azerbejdžana. Prvu igračku titulu u karijeri osvojio je kao član Turan Tovuza, 1994. godine, sezonu nakon što je Karabag osvojio prvi šampionski pehar u istoriji, a dve decenije kasnije, kao trener, doneo je „konjanicima“ narednu krunu i pokrenuo vladavinu u Zemlji vatre.

Danas, u elitnom fudbalu, čovek sa najdužim angažmanom u kontinuitetu je Dijego Simeone, koji predvodi Atletiko 14. godinu u nizu. Nekadašnji EFL defanzivac Sajmon Viver na klupi Herogejt Tauna je od maja 2009. godine, a verovatno najlepša trenerska priča 21. veka dobro je poznata i trenutno je najduža – Frank Šmit je Hajdenhajm preuzeo u septembru 2007. godine u četvrtom rangu nemačkog fudbala, i vodi ga i dan danas, treću sezonu zaredom u Bundesligi.

Nemački stručnjak, rođen baš u Hajdenhajmu, jedini je među aktivnim trenerima u Evropi sa dužim stažom u jednom klubu od Gurbanova, i to nešto manje od godinu. Koliko je Šmit uzdigao Hajdenhajm, toliko je veliki posao uradio Gurban za „ponos Azerbejdžana“. 

Kada je 20-godišnji Gurbanov rešetao mreže za dečački klub Daškin, Karabag je prolazio kroz težak period. Osnovan pod imenom Mehsul, u Agdamu, 1951. godine, klub je promenio nekoliko naziva, a današnji je dobio 1988. godine, kao simbol azerbejdžanskog nacionalnog identiteta u oblasti Nagorno-Karabag. U doba prvog rata za Nagorno-Karabag, „konjanici“ su se iz Agdama preselili u Baku, u kom su i danas i odakle dominiraju i mrse račune mnogo većim evropskim klubovima.

Uprkos statusu podstanara i pogibiji trenera Alaverdija Bagirova u ratu, Karabag je 1993. godine uspeo da osvoji duplu krunu, a šest godina kasnije postao je prvi azerbejdžanski tim koji je ostvario pobedu na gostovanju u Evropi, protiv Makabi Haife u Intertoto kupu. Sve to u doba finansijske nestabilnosti, koja je otklonjena početkom novog milenijuma, dolaskom konglomerata Azersun Holdinga u klub.

Kompanija koja posluje u oblastima proizvodnje hrane i poljoprivrede i čije je ime stajalo u imenu kluba nekoliko sezona, danas po njoj nosi ime Karabagov stadion, stvorila je stabilan tim. Stigao je Kup 2006. godine, a korak više napravljen je dovođenjem Gurbana Gurbanova, revolucionara koji je doveo Evropu na Azersun arenu.

Uz fokus na razvoj azerbejdžanskih igrača i pametna ulaganja u strance, drugačiji pristup fudbalu i lepršaviju igru, Karabag je prvi pehar u Gurbanovoj eri osvojio u Kupu 2009. godine, a dominaciju u Premijer ligi preuzeo 2014. Od tada mu je samo 2021. godine niz titula prekinuo Nefči, čiju je supremaciju od 2010. Gurbanov prekinuo, a zaključno sa prošlom sezonom „plavo-beli“ drže rekord sa 12 pehara u nezavisnom Azerbejdžanu.

Nacionalni uspesi nadograđeni su u Evropi, a zlatni dani Karabaga počeli su četiri sezone nakon prve Gurbanove titule. Nakon neuspešnih pokušaja u kvalifikacijama za Ligu šampiona, uprkos velikim pobedama u kvalifikacijama, poput one nad Salcburgom 2:1 kod kuće, ili hrabrih partija sa Seltikom i Viktorijom Plzenj, azerbejdžanski šampion je 2017. godine, preko sovjetskih rivala, gruzijske Smatredije i moldavskog Šerifa, došao do dvomeča sa Kopenhagenom, kog je pobedio u Bakuu 1:0, i zahvaljujući golu u gostima (2:1) ispisao istoriju – izborio grupnu fazu Lige šampiona. Treba li istaći da je to prvi i jedini put da je tako nešto učinio azerbejdžanski predstavnik?

U eliti jedna od najtežih grupa, sa Čelsijem, Romom i Atletikom, a Gurbanovljevi „konjanici“ upropastili su Ćolovu sezonu, odolevši „kolćonerosima“ oba puta – 0:0 u Bakuu, 1:1 u Madridu. 

Zvezdane noći ponovo su sve bliže, jer pred revanš plej-ofa Lige šampiona ove srede, na republičkom stadionu Tofik Bahramov u Bakuu, Karabag ima 3:1 nakon meča sa svojim pandanom u Mađarskoj, Ferencvarošem.

U periodu od prve Gurbanovove titule do prve grupe Lige šampiona, a i nakon toga, Karabag se ustalio u Ligi Evrope – na debiju u sezoni 2014/15 namučio je Inter i Sent Etjen u grupi. Kasnije, 2022. i 2023. kao trećeplasirani u grupi igrao je u nokaut fazi Lige konferencije (u prvom pokušaju ga je lako preskočio Marsej, godinu kasnije Gent na penale). Naredne sezone jedan od najdominantnijih timova Evrope, Bajer Leverkuzen, morao je dobro da se pomuči da preskoči prvog azerbejdžanskog predstavnika u nokaut fazi UEFA takmičenja, u osmini finala Lige Evrope – nakon 2:2 u Bakuu gubio je 2:0 do 72. minuta, 2:1 do 93, kada je Patrik Šik uradio ono što ga je krasilo tokom cele sezone, i šokirao Marka Jankovića, Jasina Benziju, Žuninja i saigrače na Baj areni. 

Prošle sezone, u novom formatu UEFA takmičenja, Karabag je bio poslednji na tabeli, sa samo tri boda, ali sve to bilo je zatišje pred buru ovog leta. Šelburn (3:0 i 1:0) i Škendija (1:0 i 5:1) bili su zagrevanje za Grupama arenu, na kojoj je Gurbanov servirao dobrodošlicu u svet trenera još jednom velikom fudbalskom imenu – Robiju Kinu.

Kao Dejan Savićević u Podgorici 2003, nekadašnji golgeter Totenhema i rekorder Irske po broju utakmica (146) i golova (68), danas trener Ferencvaroša, bio je šokiran azerbejdžanskim konjanicima, koji su u gradu mađarske „lake konjice“ za pola sata drugog poluvremena preokrenuli sa 1:0 na 3:1 i zakoračili ka novoj Ligi šampiona. Bombom crnogorskog levonogog majstora, Marka Jankovića, pa golovima kolumbijskog legionara Medine i azerbejdžanske nade Gurbanlija, zaokružen je novi Gurbanovljev skalp.

Ako bude sve po Gurbanovom receptu iz 2003. godine, neće biti čudo ukoliko se Karabag osam godina kasnije ponovo nađe među najjačim timovima Evrope, ovog puta u sjajnom formatu sa 36 učesnika, gde bi bio autsajder, ali i imao priliku za nova iskustva. Bio bi to novi korak napred u istoriji kluba, ali i karijeri Gurbana Gurbanova, čoveka koji je pokrenuo fudbalsku revoluciju u Azerbejdžanu, ali je nije preneo na viši nivo.

Sa već moćnim portfoliom, krajem 2017. godine preuzeo je reprezentaciju Azerbejdžana od jednog od najdugovečnijih selektora, Roberta Prosinečkog. Stvaralac moćnog Karabaga imao je dugoročni plan i potpisao je šestogodišnji ugovor sa Fudbalskim savezom (AFFA), ali saradnja sa AFFA nije bila kao sa Azersun Holdingom. Iako je imao najbolji učinak od svih selektora, kada je reč o proseku poena po utakmici (1.45), Gurbanov se na klupi „Mili kamande“ zadržao tek 400 dana, svestan da je poprilično usamljen u snovima, a danas azerbejdžansku muku muči šampion Evrope sa Portugalom, Fernando Santoš.

Negativac naše fudbalske priče sa početka veka, heroj je azerbejdžanske, od kada je počeo svoju u Dašginu. I dalje deli prvo mesto po broju golova (14) za reprezentaciju, sa Nefčijevim vezistom Eminom Mahmudovim, tokom gotovo 18 godina igračke karijere dao je 115 golova u Premijer ligi Azerbejdžana, što ga čini četvrtim najboljim strelcem u istoriji takmičenja, a sada gotovo isto toliko vremena čini čuda kao trener. Uz poverenje koje mu je pruženo, ne bi bilo čudno da postane Ser Aleks Ferguson Dragulja Kavkaza.