Španija kao sudbina

Ah, ta Španija... Ko god je bar jednom u životu nagazio na njeno tlo, nije mogao da ostane ravnodušan. Mnogi su se u nju zaljubili na prvi pogled, poput tinejdžera u školsku drugaricu, pa joj se često vraćaju i iznova pronalaze živopisna mesta kao sa razglednica.

Jedno takvo je i Estepona, grad na jugu zemlje, ušuškan između Sredozemnog mora i planinskog lanca Sijera Bermeha. Plaže u dužini od 20 kilometara pripadaju ovom mestu sa skoro 80.000 stanovnika, a najpoznate među njima su De La Rada i Del Saladiljo.  

I baš tamo će, gde ima u proseku 325 sunčanih dana godišnje, naredne nedelje i mesece - za duži period ne bismo smeli da garantujemo - provoditi Stefan Šćepović, doskorašnji fudbaler OFK Beograda. Stariji brat Marka i sin Slađana, koji je prve fudbalske korake načinio u rodnom Priboju, a onaj najvažniji u jesen 1989. u dresu Partizana protiv Seltika na Parkhedu u Glazgovu - dok je Stefan bio u maminom stomaku - odlučio je da se u smiraj karijere vrati u Andaluziju, gde je ranije nastupao za Malagu.

Bio je on i stanovnik Madrida, tamo je u dresu Hetafea osetio i „miris“ Primere, dok je titulu „kralja strelaca“ Segunde zadužio na krajnjem severu zemlje, u Asturiji, u dresu Sportinga iz Hihona. Sada će sa četvrtoligašem pokušati da izbegne sve izvesniju eliminaciju u još niži rang, jer je fudbalski klub Estepona 14 kola pre kraja sezone na 16. mestu na tabeli i čak 13 koraka udaljen od sigurne zone.

Očito su, prilikom ovog izbora, kod 36-godišnjeg napadača prevladali životni, a ne sportski motivi. I može li mu iko prebaciti zbog toga? Naravno da ne, jer je možda ovim izborom baš odlučio da se „skrasi“ tamo gde je najviše želeo. A nije da nije video sveta.

Stefan je potpisivanjem ugovora sa Esteponom zadužio opremu 21. kluba u karijeri, s tim da se u pojedine, poput pomenutih Sportinga iz Hihona i OFK Beograda, vraćao tokom karijere. Igrao je u Italiji, Belgiji, Izraelu, Škotskoj, Mađarskoj, Poljskoj, Japanu, Kipru, Australiji, Tajlandu i Grčkoj, u međuvremenu je upisao i osam nastupa i jedan gol za reprezentaciju Srbije, što znači da je sa ogromnim iskustvom stigao među (polu)amatere. Ako je to uopšte važno u ovoj priči.

Šćepović je kao dečak odrastao u Španiji, jer je njegov otac igrao za Meridu. Tamo, u unutrašnjosti Pirinejskog poluostrva, u provinciji Ekstremadura koja se naslanja na Portugal, išao je u osnovnu školu do petog razreda. Sa bratom Markom igrao je i košarku, išao na treninge džudoa, ali je ljubav prema fudbalu bila presudna. U Beograd se vratio kada je imao 11 godina jer je otac želeo da se bavi trenerskim poslom, a majci je bilo preteško da se sama bori sa brojnim obavezama oko Stefana, Marka i mlađe sestre u inostranstvu.

Čitavo leto po povratku u Srbiju proveo je na privatnim časovima kako bi savladao pisanje na ćirilici i teške gramatičke elemente iz srpskog jezika. S obzirom na to da ga je kasnije put vodio na nekoliko kontinenata, pravi je poliglota i čini se da bi baš taj talenat i to znanje želeo da iskoristi po okončanju fudbalske karijere.

Stefan je uvek isticao da su kontakti koje je ostvario igrajući fudbal nešto najvažnije što ima u životu, zbog čega mu je funkcija sportskog direktora bliža od trenerske. Istina, nikada nije odbacivao mogućnost da sa klupe „diriguje“ igrom nekog kluba, ali veruje da mnogo više može da ponudi i na neki način vrati fudbalu ukoliko bude pored tima zadužen za sklapanje i realizaciju ambicija.

Ipak, ko može garantovati da se već na leto neče odlučiti za ponovnu promenu sredine i neku novu avanturu u karijeri? Na listi srpskih fudbalskih globtrotera još malo mu beže Andrija Kaluđerović, koji se aktivirao iz penzije i nastupa za Rad u petom rangu takmičenja u Srbiji, i Miodrag Anđelković Burek, koji je posle igranja na svim kontinentima odlučio da zarađuje od trenerskog hleba, za koji mnogu kažu da ima sedam kora.

Stefan će sada, posle odlaska iz srpske Superlige, imati dovoljno vremena da razmisli čime će se baviti kada okači kopačke o klin. Vrelo andaluzijsko Sunce u tome će mu sigurno pomoći.