Subotnja noć u Indijanapolisu bila je prelomna. I ne samo za Pejserse, koji su prvi put posle 24 godine ušli u veliko finale, već i za kancelarije NBA lige na Menhetnu.

Nije bio mali broj onih nešto liberalnijih analitičara koji su iz svog medijskog prostora "upozoravali" da će Njujork imati "osam igrača na parketu" u šestom meču, kako bi se igrala majstorica, a u finale pogurala ekipa koja je jedno od najvećih ne samo američkih nego i svetskih tržišta.

Međutim, Halibarton i drugovi bili su nemilosrdni, pa ćemo umesto Niksa gledati Pejserse, a u finalu nema ni Lejkersa ni Seltiksa – takozvanih "super tržišta".

Tu pričamo i o maloj bazi gledalaca, ali i o potpunom nedostatku nekog rivalstva – ni istorijskog ni sada nečeg igračkog. Nema onog Lebron protiv Karija. Šej i Halibarton jesu dvoboj koji obećava za sve košarkaške sladokusce, ali nemaju tu moć "da prodaju proizvod".

Pa ipak, pitanje koje lebdi u vazduhu nije samo – hoće li iko ovo gledati? Već – koliko to zaista finansijski znači za ligu?

U teoriji, ovo je najgori mogući scenario za televizijske kuće.

Indijanapolis je tek 25. po veličini medijskog tržišta u SAD, Oklahoma Siti još dalje – na 47. mestu.

Tandersi dolaze iz države sa četiri miliona stanovnika – samo Bruklin kao njujorški kvart ima skoro sam tri miliona.

best fans in the world. no debate. pic.twitter.com/D2oaCxaJfH
— NEW YORK KNICKS (@nyknicks) May 13, 2025
 

Sa druge strane, ako ste mislili da su ulaznice za ovu seriju preskupe, možda je vreme za korekciju. Najjeftinija karta za petu utakmicu Zapada u Oklahomi koštala je 172 dolara – rekord franšize, ali i manje od pola najjeftinije karte u Medison Skver Gardenu za istu fazu plej-ofa.

U jednoj utakmici finala konferencije, Niksi mogu da povuku i do 10 miliona dolara samo od ulaznica. Uzmite u obzir da se deo tog novca deli sa ligom i sindikatom igrača kao takozvani „basketball-related income“ i postaje jasno koliko mnogo NBA ima da izgubi – ili dobije – u zavisnosti od aktera.

Naravno, sve oči su uprte u televizijske brojke. Jer to je ono što u javnom diskursu najviše bruji kad dođe jun.

A realnost je da one više nisu toliko presudne. NBA je još 2014. potpisala važeći TV ugovor, a trenutni prihodi su unapred zagarantovani. Bez obzira na to da li Pejserse i Tandere prati 5 ili 15 miliona ljudi – TV kuće će platiti isto.

Novi medijski paketi, potpisani prošlog leta, iznose 75 milijardi dolara kroz 11 godina i uključuju NBC, ESPN i Amazon. Ti ugovori neće biti revidirani čak ni ako rejting ove serije padne za 10 ili 20 odsto. TV kuće znaju da će neke godine biti slabije, a i NBA zna da kratkoročni „udarci“ ne znače kraj sveta.

Zapravo, mnogo veći uticaj na budućnost lige može imati ono što se ne vidi odmah.

Takozvana „zvezdana moć“. Lebrona Džejmsa nikada nije pratila niska gledanost, bez obzira na to da li je igrao u Majamiju ili Klivlendu. Isto važi i za Stefena Karija. Ali kako NBA ulazi u novu eru, sa imenima poput Šeja Gildžes-Aleksandera i Tarisa Halibartona, tako se i odnos publike menja.

Zvuči čudno, ali finale bez klasičnih giganata može dugoročno doneti dobit. Kad je Jokić osvojio titulu s Denverom, naredne sezone su nacionalni prenosi Denvera skočili za 32 odsto.

Milvoki je nakon titule sa Janisom zabeležio rast gledanosti od 21 odsto. Nova lica, ako se predstave u sedam utakmica epske borbe, mogu postati nova valuta lige. NBA računa upravo na to – da će ova serija gurnuti Šeja i Halibartona u orbitu.

A tu dolazimo do ključnog faktora – trajanje. Liga, mreže i sponzori svi žele istu stvar: da serija potraje. Jer svaki dodatni meč znači više novca – od prodaje reklama, ulaznica, gledanosti, suvenira. Televizije najčešće prodaju oglase samo za prvih 4–5 utakmica. Šesta i sedma utakmica su čista zarada.

Game 7? To je Eldorado. Finalna utakmica može imati i duplo više gledalaca od prve. Tako je bilo 2016. u epskom duelu između Klivlenda i Golden Stejta. Ako ova serija ode do kraja, nebitno je koliko mali bili gradovi – pare će doći.

Naravno, niko ne sanja rejtinge kao kad su igrali Džejms i Kari. Finale prošle godine imalo je prosečnih 11,3 miliona gledalaca – najmanje još od 2007. (ne računajući pandemijske sezone). Finale iz 2018. imalo je 17,6 miliona. To je razlika tržišta, igrača, narativa.

Boston je bio ubedljiv favorit, pa iako su Boston i Dalas dobra tržišta, sve je rešeno u pet utakmica bez natezanja, bez uzbuđenja.

Prost odgovor na postavljeno pitanje iz naslova glasi – nije sve u veličini tržišta, ima nešto i u magiji na terenu.

Jer rejting više nije sve. NBA zna da prodaje „priče“, a ne samo mečeve. A ako Halibarton ubaci 40 u sedmoj utakmici, dok Šej pogađa uz zvuk sirene za pobedu, imamo pravu košarkašku bajku.

Ove godine, jedini koji će navijati za „metlu“ biće – navijači. Liga, mreže i sponzori žele iscrpljujuću, napetu seriju. Ne zato što je Oklahoma Siti "idealna destinacija", nego zato što je sport ipak priča. A priče poput ove, ponekad, vrede više nego bilo koji rejting.