Evroliga prvi put pokazuje da ne paniči zbog NBA Evrope

Evroliga danas, prvi put djeluje kao čovjek koji je već vidio previše vatrometa da bi se trzao na svaki novi bljesak na horizontu.

NBA ideja o evropskoj ligi zvuči glasno, ambiciozno i samouvjereno, ali Evroliga sada izgleda kao da više ne traži zaklon. Ne zato što ne slušaju, već zato što znaju gdje stoje.

Poruka iz Evrolige je prilično jasna: planovi postoje, riječi lete, prezentacije se vrte, ali košarka u Evropi se ne gradi na slajdovima. Paulius Motiejunas ne govori kao neko ko brani teritoriju iz straha, već kao čovjek koji podsjeća da kontinuitet nije nastao juče. Ironično iako se njegova stolica lidera ovog takmičenja i te kako trese.

Dvadeset i šest godina iskustva ne briše se jednim “launch eventom”.

Evroliga je, sa svim svojim manama, a ima ih i te kako, danas najjače klupsko takmičenje van NBA-a.

Dvadeset timova, jezgro od 13 akcionarskih klubova zaštićenih od ispadanja, ostatak popunjen kroz sportski rezultat (pobjednik Evrokupa i dalje dobija mjesto mada i to bi moglo da se mijenja) ili pozivnice. To je sistem koji je sve sem savršen, ali je već uveliko prepoznatljiv. I što je važnije, već postoji.

NBA, zajedno sa FIBA, razmatra potpuno drugačiji model. Liga sa 16 timova, od kojih bi 12 imalo stalni status, sa ambicijom da sve krene u oktobru 2027. godine. Na mapi su veliki gradovi i jaki brendovi: od Madrida i Barselone, preko Pariza i Londona, do Istanbula i Berlina. Na papiru, izgleda moćno. U praksi, još uvijek prilično apstraktno.

Zato je fokus Evrolige trenutno na sopstvenom dvorištu.

Tri akcionarska kluba nisu obnovila desetogodišnje licence: Real Madrid, Fenerbahče i ASVEL. Posebno je zanimljiv ASVEL, klub Tonija Parkera, koji je već javno pokazao simpatije prema NBA projektu. Sa druge strane, Barselona je, nakon oklijevanja, signalizirala da je spremna da produži vjernost Evroligi, što u Barseloni vide kao važan stabilizujući potez, čak i bez velike medijske pompe. Naravno želja Katalonaca za opt-out izlazom i dalje nije definisana, barem ne javno.

Motiejunas djeluje uvjereno da će svih 13 akcionara ostati. Iza te sigurnosti ne stoji romantika, već poslovna logika. Već godinu dana se najavljuje “uskoro”, “kasnije”, “u narednom periodu”. A 2027. više nije daleka budućnost. Za vlasnike klubova, to počinje da liči na čekanje bez jasnog ugovora na stolu.

Priča o izlaznim klauzulama dodatno komplikuje sliku. Govori se o cifri od 10 miliona eura, ali iz Evrolige stiže hladan odgovor: ugovori se ne raskidaju emocijama, već kroz pravne posljedice i advokatske timove. Nema posebnog “NBA dugmeta” za izlazak.

U međuvremenu, Evroliga ostavlja vrata otvorena za saradnju, ali ne bez granica. Pismo NBA-u, u kojem se upozorava na moguće pravne korake ako se nastavi direktna komunikacija sa akcionarima, pokazuje da se linije jasno povlače.

Adam Silver tu prijetnju odbacuje, i pritom ne krije da Evroligu ne vidi kao plafon evropske košarke. Da je zadovoljan postojećim nivoom interesovanja, kaže, NBA se ne bi ni upuštala u ovakav projekat.

U pozadini svega je novac. Priča se o ulaznici od najmanje 500 miliona dolara po franšizi. Silver otvoreno poručuje da je to dugoročna investicija i da niko ne treba da očekuje brzu isplativost. Ovo je, po njegovim riječima, projekat koji se gradi decenijama, ne sezonama.

Evropa, pritom, nije prazna tabla. Košarka odavno ne funkcioniše kao fudbal na primjer, pa da domaće lige hrane kontinentalna takmičenja.

Evroliga je, u toj analogiji, ono što je Superliga u fudbalu trebala da buzde.

Postoje i druga međunarodna takmičenja, ali bez iste težine i prepoznatljivosti. FIBA-ina Košarkaška Liga šampiona često se pominje kao mogući bazen za budući NBA projekat, što dodatno komplikuje ionako složenu mapu.

Silver vidi prostor za rast jer je košarka drugi sport u Evropi, odmah iza fudbala. Njegova teza je da košarka danas učestvuje sa tek malim dijelom u ukupnom sportskom tržištu i da tu leži neiskorišćeni potencijal. Pitanje je samo ko će taj potencijal znati da pretvori u stabilan sistem.

Finansijska realnost evropskih klubova dodatno boji cijelu priču. Godinama su mnogi preživljavali zahvaljujući bogatim vlasnicima koji su pokrivali gubitke. Evroliga je pokušala da uvede kontrolu troškova i natjera klubove na održivost. U isto vrijeme, traže se novi izvori prihoda.

Fajnal-for u Abu Dabiju bio je simbol tog zaokreta, ali i podsjetnik da evroligaški haos ne poznaje granice, čak ni van Evrope.

Licenca za klub iz Dubaija, produženje saradnje sa IMG-om, otvaranje prema Bliskom istoku. Sve to pokazuje da Evroliga nije statična, niti zatvorena u sopstveni mit. Ona se mijenja, ali po sopstvenim pravilima.

Na kraju, Motiejunasova poruka zvuči manje defanzivno, a više pragmatično: fokus je na sebi. Prilagođavanje je moguće, borba je neizbježna. U prevodu, Evroliga ne bježi od izazova, ali neće ni ustupiti teren samo zato što je neko glasniji.

U tom rascjepu između velikih najava i konkretnih poteza, Evroliga zasad stoji mirno. Ne zato što ne vidi oluju, već zato što je već preživjela nekoliko njih.