Skaut analiza: Bruno je najbolji igrač Premijer lige

Kada bi dosadašnja sezona Bruna Fernandesa stala u jednu utakmicu, to bi bio meč protiv Aston Vile, odigran minulog vikenda. Ono što se do te utakmice događalo Brunu, događalo se i Junajtedu. Male su šanse da su Portugalac sa brojem osam, ali i onaj Portugalac koji je bio zaseo na klupu u Mančesteru, čitali Džona Stjuarta Mila, ali čitava priča o njima i o Brunovoj igri može da nosi naslov: "O slobodi".

Čitava sezona Mančester Junajteda može se - i mora se - podeliti na period pre i posle odlaska Rubena Amorima sa mesta trenera. Koje su ključne razlike u Brunovoj igri u ta dva perioda? Koja su njegova najjača oružja, a koje najveće slabosti? I kako skriptirati igru jednog igrača koji živi od i za freeflow? SKAUT analiza ovoga je puta posvećena tim pitanjima.

Bruno je malo sporije ušao u meč protiv Aston Vile, pa je i zbog toga ovaj njegov nastup dobra metafora sezone. I u toj malaksalosti i tromosti uspela je da sevne peta na sredini terena, kao podsećanje kakav igrač je u pitanju, koliki je njegov dar i šta nas sve od njega tek čeka. A usledio je čitav repertoar neverovatnih poteza.

Tokom prvog poluvremena čitav dijapazon: sjajan pas iz mesta za Daloa iza odbrane Vile koji ovaj nije iskoristio; šut kada je iz levog koridora uneo loptu u zonu iz koje niko nije pretpostavljao da li će zategnuti šut, podeliti asistenciju ili izmisliti nešto treće - šut je prošao tik pored stative; takav šut bio je i njegov najlošiji potez na utakmici. Zamislite onda ostale.

Mapa njegovog kretanja je neverovatna, u jednoj situaciji je u pomenutom levom koridoru, već u drugom je u desnom poluprostur gde nakon varke telom upošljava Kazeimira čiji je šut izblokiran, a onda u narednom u defanzivnoj tranziciji čita povratni pas igrača Vile i potom otvara opasan napad svog tima. Iz jednog kornera savršeno je pogodio Megvajera, nakon čega je lopta došla do Amada koji nije imao sreće jer je Dibu odlično odbranio.

Drugo poluvreme bilo je njegov - drugi čin.

Videli smo sve. Kreiranje šansi iz mesta, iz prve, iz svih mogućih zona na terenu. Kombinatorikom "na sitno", ili dugim loptama dok njegovi saigrači napadaju dubinu iza leđa odbrane. Sve može.

A onda jedan od njegovih trejdmarkova ove sezone - centaršut iz kornera za Kazemira. Već četiri puta su tom sponom posle udarca iz ugla matirali rivale. Ovo je bila prilika za peti. Brazilac se sjajno kretao, izvukao se na prvu stativu, a Bruno tačno u milimetar pogodio gde treba, za 15. asistenciju u sezoni i izjednačavanje Bekamovog rekorda iz sezone 00/01.

Junajted je poveo, Vila brzo izjednačila, a Bruno se nije zadovoljio izjednačenje, ni rezultata, ni rekorda. Način na koji je iz naizgled bezopasne situcije, iz prve, sa svoje polovine uposlio Kunju, zaista dokazuje ono što stidljivo prećutkujemo od početka teksta - Bruno Fernandeš je trenutno najbolji igrač Premijer lige. Ili je u daleko najboljoj individualnoj formi.

U ovom trenutku ima 16 asistenicija, oborio je malopre pomenuti Bekamov rekord, a prvi pratilac iza njega ima tačno dvostruko manje asistencija (Čerki, osam). Ako uzmemo u obzir da je još imao sjajno otvorenu ofanzivnu tranziciju i asistenciju za Mbeuma koji šut nije pretvorio u gol, kao i sjajno upošljavanje Šeška, koji nije znao da li da šutira ili asistira, pa na kraju uradio ono najgore (nešto između), dolazimo do zaključka da je pored dve upisane mogao imati još makar dve asistencije da su saigrači bili precizniji.

Da li je teza da je Bruno najbolji igrač Premijer lige hrabra? Proverimo.

Pored pomenutih asistencija, prvi je u kreiranim šansama (što je osetio i Emerijev tim), po šansama kreiranim nakon prekida (je l' neko rekao Rajs?), šansama kreiranim iz otvorene igre, kao i ključnim dodavanjima.

A pre samo dva meseca, nije sve bilo tako sjajno. Do januara, Bruno je igrao u drugom sistemu, kod drugog trenera, gde su svi osim tog trenera videli da on ne daje svoj pun doprinos. U formaciji 3-4-3, Bruno je uglavnom igrao malo povučenije. Mnogo je više učestvovao u build up-u, trošio se znatno više u odbrani, a u završnu trećinu dolazio uglavnom iz drugog plana. Na svom kontu je imao, doduše, pet golova i osam asistencija, tako da su ti podaci očigledno zaslepljivali Amorima, ubeđenog da on može diktirati tempo utakmice i sa pozicije deep lying midfieldera. A možda im se samo nije poklopilo.

Kerikov dolazak je promenio Brunovu ulogu. Promenjena je formacija i iz 3-4-3 se prebacilo u 4-2-3-1, gde je Bruno zauzeo svoju poziciju "desetke". Epilog - Mančester Junajted je od devet utakmica pobedio sedam, jednu odigrao nerešeno i samo jednu izgubio. Treći je na tabeli, usled lošijih rezultata konkurenata, Liga šampiona deluje vrlo izvesno.

A Bruno? Bruno je tih u devet utakmica zabeležio asistencija koliko ih je zabeležio za 21 kolo pre toga i postigao dva gola. Naravno da nije Kerik izmislio nešto neverovatno, samo mu je dao apsolutnu slobodu. Bruno sada ne učestvuje u velikoj meri u build up-u, traži (i dobija) loptu između linija, mnogo je komotniji, samim tim i opasniji. Kao što smo videli protiv Vile, najbolje se snalazi u otvorenoj igri, pa čak i ne preterano organizovanoj.

Zaista način na koji kreira šanse svojim saigračima idu u prilog tezi da je najopasniji kada nije ukalupljen.

Bila bi prava šteta da se ovakva sezona ne kruniše individualno priznanjem za najboljeg igrača, iako postoji mišljenje da to priznanje ne bi trebalo da dobije igrač iz ekipe koja nije šampion (dobijali je Salah i De Brujne). Samo su pomenuta dvojica u poslednjih deset godina zabeležili 15+ asistencija. Bruno je trenutno na 16, a ostalo je osam kola do kraja.

Kruna sezone bi mogla da bude i veliki uspeh na predstojećem Svetskom prvenstvu, na kojem će njegov Portugal sigurno imati visoke ambicije. A selektor bi trebalo da pročita Stjuarta Mila "O slobodi". Ili da pita Kerika kako osloboditi Bruna.