Nevidljivi vezista, vidljivi menadžer

„Ako gledate utakmicu, ne vidite Busketsa. Ako gledate Busketsa, vidite celu utakmicu“ – reči su kojima je Visente del Boske opisao jednog od najpodcenjenijih fudbalera svih vremena. Zaista, Serhio jeste bio i ostao lakmus test koji pokazuje razliku između onih koji fudbal samo gledaju i onih koji ga razumeju.

Sličnu polarizaciju pravio je i Majkl Kerik. Iako je za Junajted odigrao 464 utakmice kao standardni član prve postave u jednom od najuspešnijih perioda kluba, njegovo se ime ne provlači u diskusijama o najboljim vezistima Premijer lige.

Ne provlači se jer takvi igrači nisu atraktivni, ne driblaju, ne postižu često golove, a retko i asistiraju, ali su vitalni deo tima. Oni su nevidljivi – mirni su na lopti, ne gnjave je, često igraju iz prve, time menjajući stranu i težište igre, a svojim kretnjama izvlače protivničke igrače i otvaraju prostor.

Ako se od Špan(a)ca tako nešto i moglo očekivati, ono što je pružao momak iz Volsenda, severoistok Engleske, bilo je iznenađenje. Doveden je da zameni Roja Kina, ali iako su obojica bili šestice, Kerik je predstavljao savršen primer evolucije te pozicije iz klasičnog ostrvskog „mesara“ u elegantnog južnoevropskog povučenog plejmejkera koji će loptu osvajati čitanjem igre, postavljanjem i pritiskanjem prostora, a ne igrača, te potom deliti savršene ili bar sigurne pasove.

Baš zbog te inteligencije i drugačijeg pogleda na fudbal, ne treba da čudi što su najbolji treneri današnjice upravo oni koji su igrali na toj poziciji i bili taj tip fudbalera. Dakle, Majkl Kerik u startu ima odlične predispozicije da postane ozbiljan menadžer.

UČIO JE OD OZBILJNIH TRENERSKIH GLAVA

Iako je rođen blizu Njukasla i od malih nogu bio navijač ovog kluba, sa 16 godina je prešao u Vest Hemovu akademiju. Prvi učitelj u seniorskom fudbalu bio mu je Hari Rednap, dok je u Totenhemu bio jedan od ključnih igrača Martina Jola. U Junajted je stigao sa 25 gde je godinama bio čovek od poverenja ser Aleksa Fergusona, a iz kluba je ispratio i Mojesa, Van Hala i Murinja. To su sve imena od kojih je mogao mnogo toga korisnog da zapiše u svojim beleškama.

Uostalom, ser Aleks Ferguson je njegovu trenersku karijeru predvideo još 2014. Tada ga je pritom nazvao najboljim centralnim vezistom lige i najboljim engleskim fudbalerom. Paradoksalno, iako je bio vitalan deo tima za jednog od najvećih menadžera ikada, stručnjaci koji su vodili reprezentaciju nisu delili njegovo mišljenje. Sakupio je svega 34 nastupa u dresu nacionalnog tima, od čega je samo jedan bio na velikim takmičenjima.

I nije Škot jedini koji je imao lepe reči o njemu, već svi koji su sarađivali sa njim. Mojes ga je oduvek cenio i želeo je da ga dovede u Everton još dok je ovaj bio igrač Vest Hema, ali je te 2004. tada mlađani Kerik odabrao Totenhem. Van Hal ga je opisao kao “trenera na terenu”, a Murinjo je pred kraj Majklove karijere rekao da bi voleo da je 10 godina mlađi, aludirajući na to da bi voleo da još dugo može da računa na njega.

Koliko je Portugalac bio očaran njime potvrđuje i to da ga je uzeo u svoj trenerski staf čim je ovaj 2018. okačio kopačke o klin. Na istoj poziciji ostao je i kada je Ole Gunar Solšer zamenio Posebnog na klupi “đavola”, a kada je Norvežanin dobio otkaz vodio je tim na tri utakmice i napravio više nego dobre rezultate – pobeda nad Viljarealom u Ligi šampiona i Arsenalom, uz remi na Stamford Bridžu.

Ipak, znao je da bi to bio preveliki zalogaj za njega u tom trenutku, te je klupu prepustio Rangniku, a on krenuo u samostalno skupljanje iskustva blizu rodnog grada, u Midlzbrou. Tamo je proveo tri sezone i vodio tim na 136 utakmica na kojima je imao prosek od 1.57 boda po meču. Na prvu, to nije baš epohalan rezultat, ali je Borou doneo stabilnost – u prvoj sezoni su bili četvrti i ispali u polufinalu plejofa, a dvaput su ostali bez istog za samo četiri boda.

U svakoj od te tri sezone je njegova ekipa pokazala iste vrline i mane – uvek su bili jedan od najboljih napada lige, ali su igra u odbrani i broj primljenih golova bili problematični. Taj segment, kao i nezboreni plej-of, bili su glavni razlozi zbog kojih je na kraju prošle sezone dobio otkaz.

VRATIO JE JUNAJTEDOV DNK

Junajted je Amorimu uručio zahvalnicu u vreme kada dobrih slobodnih menadžera nije bilo. Zato su ponovo pribegli privremenom rešenju, a na listi kandidata našli su se Majkl Kerik i Ole Gunar Solšer, dok se u inicijalnim razmišljanjima našao se i Rud van Nistelroj. Sva trojica su kultni igrači kluba i svi su već obavljali funkciju „privremenog“ na klupi Junajteda, pa je jasna bila ideja čelnika da ekipu vodi neko ko „oseća“ klub.

I čini se da je Džejson Vilkoks napravio jedan od retkih dobrih poteza kluba poslednjih godina odlučivši se za Kerika koji je prekinuo odmor na Barbadosu, otkazao humanitarni turnir u golfu na tajlandskim terenima i pojavio se na poslu u Karingtonu.  

Odmah je uneo svežinu. Odustalo se od pravila koje su ustanovili Amorim i Ten Hag da igrači imaju trening oporavka dan posle utakmice, koji je pomeren za dan kasnije. Skratio je i treninge, ali je povećao njihov intenzitet, a takođe i promenio termin dolaska tima na stadion pred utakmicu.

Kakve je osobine imao kao igrač, takve sada ima i kao trener. Svlačionici je doneo mirnoću i tiho ulio samopouzdanje igračima, podsetivši ih samom svojom pojavom na veličinu kluba u kom igraju. Jer, jedno je kada neko (ko je rekao Amorim?) to pokušava da uradi uz pomoć povišenih decibela, istovremeno još uvek u sebi procesuirajući da je menadžer takvog kluba, a sasvim drugo kada igrači ispred sebe vide nekoga ko je i sam učestovao u izgradnji te veličine.

Ta mirnoća nije donela dobro samo igračima, već i imidžu Junajteda. Kerik je neko ko je odmeren u izjavama kada odgovara na novinarska pitanja i veoma miran pored terena tokom utakmice. Time što pravi nikakvu dramu najviše razočarava britanske novinare jer ne ostavlja puno prostora za ono što tamošnja sportska štampa najviše voli – bombastične naslove o Junajtedu.

Sve se to prelilo i na teren, gde je takođe došlo do ozbiljnih promena. I vrapcima na grani, osim onim portugalskim, bilo je jasno da ovaj klub nema roster za formaciju 3-4-2-1. Kerik je odmah prešao na 4-2-3-1, pružajući svima osim Embumu komfor prirodne pozicije. Mejnua je vratio u startnu postavu i to je još jedna stvar koju navijači pozdravljaju jer je akademija kroz celu istoriju bila njihov ponos. Mladi vezista je umalo napustio klub zbog Portugalca, a sada je jedan od glavnih igrača i čini sjajan tandem sa Kazemirom na sredini terena. Fernandeš je sa pozicije koju sada drži mladi Englez pomeren na svoju omiljenu „desetku“ i deluje kreativnije nego ikad.

Stoga i ne čudi da se jednostavna igra u napadu oslikala kroz to da nijedan tim u prethodna tri kola, od kada je novi menadžer na klupi, nije stvorio više velikih šansi od Junajteda (11). Istovremeno, balans koji vezni red donosi, uz oporavljene Megvajera i Martineza, zaslužan je za podatak da nijedan tim nije dozvolio manje velikih šansi od njih (3), a setimo se da su igrali protiv dva najbolja engleska tima.

I nije samo do igre, već i do stava i energije, pošto igrači deluju motivisanije nego ikad. Kerik je vratio borbeni duh na teren i osmeh na tribine. Navijači trenutno uživaju u svakom mogućem pozitivnom osećanju – uzbuđenju, veri i nadi da njihov tim ponovo može biti konkurentan za najveće trofeje, a posebno u nostalgiji jer im ovakav Junajted budi sećanje na slavne dane.

Bilo je nekih velikih pobeda u postfergusonovskoj eri, nije da nije, ali bi gotovo po navici usledio neki razočaravajući rezultat odmah zatim. A privremeni menadžer i dalje nije osetio gorčinu poraza na klupi tima sa Old Traforda. Posle dva trijumfa i remija u prvom mandatu, u ovom sada ređa samo pobede.

Još bitniji je bio način na koji su one ostvarene: trenerski početnik Majkl Kerik je taj koji je zaslužan za jednu od najgorih utakmica Gvardiole od kada je na klupi Sitija i za to što je uspeo da ratnički Arsenal učini očajnim i unese im crv sumnje u to da li su zaista toliko dobri. Za kraj je došla pobeda u nadoknadi protiv Fulama, čisto da navijači još malo utonu u osećaj nostalgije i prisete se „Fergi tajma“.

Na posletku, još jedna bitna stavka su i izmene koje pravi, a koje oslikavaju pravi, stari Junajted. One nijednog trenutka nisu bile defanzivne, nije takve pravio čak ni dok je imao odličan rezultat na Emirejtsu. Kerikova filozofija je da ovaj klub mora da igra napadački i uvek ide na pobedu. A kada napravi izmenu, zna šta radi jer je na svakoj od tri utakmice bar jedan igrač sa klupe direktno uticao na ishod i učestvovao u pobedonosnim golovima.  

Sve navedeno ozbiljno u prilog tome da bi trebalo da dobije priliku da vodi njegov Junajted i nakon maja. Utisak je da niko, od uprave preko navijača, nije mogao ni da očekuje da će Kerikov novi početak biti tako dobar. I to već pravi problem i dovodi u ozbiljnu dilemu ljude koji odlučuju na Old Trafordu jer se ovog leta očekuje da mnogi iskusni menadžeri budu slobodni – i oni koji će verovatno napustiti klupe reprezentacija usled potencijalnih slabih rezultata na Svetskom prvenstvu, poput Anćelotija, Tuhela i Nagelsmana, i oni dokazani premijerligaški kao što su Glazner, Iraola i Silva.

Pitanje od mnogo miliona dolara za odštetu usled potencijalne nove greške Junajteda sledećeg leta biće – provereno trenersko ime koje ne „oseća“ klub ili početnik Kerik, pouzdani vojnik kluba, koji je „samo“ odučio od fudbala Gvardiolu i pobedio Artetu čiji tim izgleda nepobedivo, i to na Emirejtsu?

Samo neka oni koji odlučuju ne zaborave da su i Pep i Mikel bili još veći početnici kada su dobili šansu da vode svoju Barselonu i svoj Arsenal. Sa naglaskom na "svoj". Zato je možda vreme za Majkla Kerika i njegov Junajted. Sa naglaskom na "njegov".