Od Evrolige do NBA: Iskustva koja su obilježila karijeru Nevena Spahije

U ekskluzivnom intervjuu za Skaut Sport, Neven Spahija otvara vrata svog bogatog trenerskog iskustva i govori o najvažnijim temama savremene košarke - od značaja kontinuiteta u radu evropskih klubova, preko izazova građenja rostera iz godine u godinu, pa sve do lekcija koje je ponio iz NBA lige. Kroz iskrene odgovore i niz anegdota, Spahija otkriva kako izgleda život trenera na najvišem nivou, kako se igra taktički mijenjala posljednjih godina i zašto su skauting, profesionalizam i ljudske vrijednosti ključ dugoročnog uspjeha u modernoj košarci.

Mnogo se govori o kontinuitetu u evropskim ekipama - Vi ste u trećoj godini kako vodite Veneciju. Koliko je važno to povjerenje sa jedne strane, a onda sa druge da jezgro tima ostane na okupu duže vrijeme?

“Da, slažem se sa vama, kontinuitet je najbitniji. Nažalost prošle godine je bilo dosta polemika bez ikakvog razloga. Naš tim je bio desetkovan do Nove godine. Od Nove godine kad smo se skupili, počeli smo igrati. Zamalo smo prošli Virtus koji je kasnije bio prvak, igrali smo pet utakmica, sjajna serija, ne znam ko je već nije gledao od zaljubljenika u košarku.

Inače ovaj klub ne mijenja baš tako brzo, imaju jako veliko povjerenje, vlasnik je čovjek koji ne donosi odluke preko koljena. Uz to imamo predsjednika koji je bivši košarkaš, direktora koji je bivši košarkaš, jako veliko razumijevanje košarke, znanje, tako da to menadžerisanje kluba je zaista na jednom velikom nivou i daju kontinuitet.

Kao što kažete vrlo je teško. Ja znam kad sam radio u Makabiju, druge godine mi je Nikola Vujčić, tadašnji generalni menadžer rekao da je neko srednje vrijeme trenera na klupi u Evroligi godinu i sedam mjeseci. Ja se nadam da će se to promijeniti, jer bez kontinuiteta nema rezultata. Međutim, ovaj drugi dio o kom ste pričali, a to je kontinuitet istog tima ili jezgra tima to je na nivou Evrokupa gotovno moguće. Iz prostor razloga ako je neko toliko dobar, kao što smo mi kao ekipa od kad sam ja došao, četiri igrača su otišla u Evroligu.

Dakle onaj ko vam je dobar, ne možete ga platiti, a sa nekim najvjerojatnije niste zadovoljni pa ga morate mijenjati. Tako od kad sam ja došao svake godine 6-7 igrača se promijeni. To je puno, zaista puno i vrlo, vrlo teško je naći taj balans. Eventualno najbolji timovi u Evroligi mogu zadržati svoj igrače. Vi znate da Evropa nema usklađen sistem, da tu nema seleri kapa, na neki način nije uređeno kao što je to uređeno u NBA-u tako da mi koji radimo u Evrokupu, a tako je i na nižim nivoima sa ekipama koje igraju Fibina takmičenja, vrlo teško mogu zadržati igrače koji nešto vrijede i da im budu okosnica za budućnost.”

Takođe, ni menadžeri ne dozvoljavaju ugovore na više godina.

„Ne pristaju agenti na to, agenti će ako dobro radite, ako znaju da ste takozvani program za razvijanje igrača poslati igrača kod vas, ali vam ga neće potpisati na više od jedne godine, maksimalno jedna plus jedna uz nekakvu odštetu za obije strane, zavisno ko izlazi iz ugovora, to je sad najčešći ugovor u Evropi recimo.”

Pomenuli ste Virtus i koliko je teško igrati protiv Virtusa i Olimpije znajući upravo ovo što ste malo prije rekli, da vi roster morate da gradite svako ljeto.

„Da, to je jedan od razloga a drugo je klasa kojom oni raspolažu. Budžeti su tu nemjerljivi, ne staju u istu rečenicu. Barem od kad sam ja ovdje došao, mi smo uvijek pobjeđivali te timove u regularnom dijelu sezone. Međutim, kada dođete u plej of seriju na pet utakmica, to nije lako.

Onda se osjeti ta razlika kvaliteta jednog Šengelije, Pajole, Klajburna, koji će sam riješiti utakmicu. Dakle, jako teško je odgovoriti na sav taj kvalitet na pet utakmica.”

Kako danas gledate na svoje iskustvo u NBA ligi u Atlanti i u Memfisu?

„Neprocijenjivo, neprocijenjivo je, to je jedna dimenzija više.

Prvenstveno u organizacijskom smislu, povećanjem broja utakmica u Evropi... Ja sam zapravo u Evropi došao na svoje jer način na koji NBA trenira, radi i igra, oporavak igrača i priprema sljedećeg protivnika je zapravo ključ da bi vaša ekipa bila uspješna. Evo sad još jedan mini test, ajmo kazati, iako sam ih imao puno greškom, ne znam čijom, svi klubovi italijanske lige koji igraju u Evropi koji se takmiče u Evropi i u italijanskom prvenstvu imaju četiri utakmice u sedam dana. Nezapamćeno do sada, tako da kako oporaviti i pripremiti ekipu i trenirati ekipu i putovati. Imamo tu sreću što od te četiri utakmice tri smo igrali kući jer smo izašli prije toga iz tog perioda od tri utakmice na strani.”

U Atlanti ste radili sa Majkom Bulderhorzerom. Taj tim Atlante je bio sjajan. ali ekipa koja je nažalost imala Lebrona i Krivlend u plej ofu. Kako gledate na taj period?

„Kad bi me prijatelji pitali kad sam vraćam kući, ja bih rekao kad sretnem Lebrona. Ali da, radio sam u stručnom štabu Majka Buldenhozera i to je jedan od najuspješnijih stručnih štabova.

Dakle danas imate iz tog štaba glavnog trenera Klivlenda(Keni Etkinson), glavnog trenera Finiksa, bivšeg glavnog trenera Lejkersa(Dejvid Hem), bivšeg trenera Memfisa(Tejlor Dženkins), glavnog trenera Šarlot Hornetsa(Čarls Li). I jedini od nas koji zapravo nije dobio priliku da bude glavni trener, naravno sam ja. Ja sam se vratio, ja sam cijeli život glavni trener u Evropi a Ben Saliven, koji je zapravo glavni pomoćni trener u Hjustonu i to je samo pitanje dana kad će on biti glavni trener.

Dakle, jedan super uspješan stručni štab. Atlanta je u to vrijeme postigla najveći broj pobjeda u istoriji franšize.”

Šta vas je najviše iznenadilo kada ste došli u NBA sistem, u odnosu na evropski način rada i pripreme utakmica?

„Gledajte ovako ja ću biti vrlo iskren i transparentan jer ja inače ništa ne volim sakrivat ispod ispod stola. Ja sam došao u NBA s jednim enormnim iskustvom iz Evrolige, Evrokupa, uopšte iz Evrope kao trener reprezentacije, kao trener mlade reprezentacije, ne znam koliko godina u Evropi i zapravo ja kad sam tamo došao, vrlo brzo sam shvatio da sam došao na drugu planetu. Da sve ono što ja znam i sve ono moje iskustvo koje sam ja kao trener koristio u Evropi ću morati malo staviti sa strane i početi učiti iz početka.

Majk Budenholzer je to znao. Ja sam sa Budenholzerom prijatelj preko 25 godina, mi smo privatno dobri, jer ž sam uvijek bio blizu NBA, pogotovo u San Antonio Spursima. Kad sam ja bio kandidat za trenera Atlante, on je sa mnom napravio dva intervjua od po 40 minuta u razmaku od mjesec dana.

To je za naše prilike nepojmljivo, jer vi ste prijatelji, a ja ću s tobom sad raditi dva razgovora po 40 minuta u razmaku od mjesec dana da vidim da li si kandidat za NBA pomoćnika. Sve ovo što sam ja u životu napravio nije bilo dovoljno i ja sam to tako shvatio i prihvatio. Na kraju, kad sam ja došao tamo, kad sam potpisao ugovor, kad je on meni dao odgovor, a odgovor mi je dao za mjesec dana. Rekao mi je, nazvaću te tog i tog dana u toliko i toliko sati a taj dan je bio nakon mjesec dana nakon zadnjeg intervjua.

Dakle zamišljajte tih mojih mjesec dana. Uglavnom, on me nazvao tačno u to vrijeme i kazao „Nevene, ti si dobio posao, čestitam ti”.

Došao sam u NBA pun entuzijazma. Da bi ja nakon par dana rada shvatio da sam ja miljama daleko i sve ono što sam ja radio i košarka koju mi igramo, način na koji mi pripremamo utakmice, da su druga pravila, drugi teren, drugi principi, tri puta veći broj utakmica onda u to vrijeme i tako dalje.

Dakle, ja sam morao početi učiti, stavio sam svoje znanje ispod stola i krenuo učiti. I onda sam jednog dana pitao Majka šta je presudilo u intervjuu da ti ipak presudiš da ja dođem. Odgovor je bio fascinantan. Dakle, presudilo je jedan moj odgovor. Kada je on mene na kraju razgovora pitao „dobro to je sve, šta ti očekuješ od nas? Ja sam onda kazao znajući, pretpostavljajući na čist osjećaj, da mi samo daju malo vremena da se ja adaptiram i da malo naučim o tome što oni tamo rade.

Ali kad sam to rekao nisam ni bio svjestan koliko je to. Kaže, to tvoje pitanje, jer ti nisi došao sa stavom „ja znam”.

Ja sam prvi skauting protivničkog tima napravio tek u 12. mjesecu. Ja tu noć nisam spavao, jer ja sam prvi put trebao izaći ispred igrača i početi nešto pričati. Tako da, to su iskustva i momenti koje nikad neću zaboraviti.

Ali već kad pričamo o tome, zadnja stvar koja je možda i najindikativnija za ovo što pričamo je sledeća. Ja sam preuzeo mjesto Kvin Snajdera, sadašnjeg glavnog trenera u NBA ligi.

Došao sam u njegovu kancelariju, dobio sam njegov radni sto i pored tog stola u visi stola su bile naslagane fascikle. Uzeo sam jednu fasciglu na kojem je pisalo Washington Wizards ili Portland Trail Blazers, ja sam otvorio i unutra je bilo jako puno tih izvještaja o utakmicama. Ako ste u istoj konferenciji igrate četiri puta godišnje, ako ste na zapadu onda igrate dvije. I ja sam uzeo jedan i počeo sam čitati i ja nisam shvatio ništa šta tu piše, ništa ali apsolutno ništa, ja sam vidio tu puno brojki, puno nekakvih skraćenica, nekakvih zamjenica, jer nije to stvar engleskog jezika nego je to jedna interna terminologija.

Ja to gledam i ništa ne razumijem. I sad tu dođe do mene tadašnji savjetnik Rik Sand, čovjek koji je bio 40 godina NBA generalni menadžer i kao najmlađi je potpisan ikad u istoriji NBA lige kao generalni menadžer. Veliki gospodin, sjajan čovjek. I on kaže, Nev kako si? Ja kažem, dobro nego mi reci šta je ovo? To ti je scouting. Mislim, znam da je skauting ali ko to radi?

On meni kaže, pa ti. Ja sam se u tom momentu preznojio. Ja sam sam sebi rekao nemoj se sramoti, pođi kod Majka i vrati se kući i vodićeš neki tim u Evropi. Ja sam se zapravo odsjekao. Svaki NBA trener, glavmo i svi pomoćnici imaju svoje pomoćnike koji su u video sobi. Dakle ja imam šest pomoćnika u video sobi i jedan je zadužen za mene.

I u tom momentu je to bio Čejs Buford. On je sin R.C. Buforda, jedog od mojih najboljih životnih prijatelja ne samo prijatelja u NBA-u, koji je meni otvorio vrata NBA-a i doveo me u San Antonio. Ja sam njemu puno pomogao u Evropi, on je meni puno pomogao u Americi. A Čejsa znam od kad je bio dijete. To je momak koji je danas pomoćni trener Denver Nagetsa, koji je krenuo nakon fakulteta kao video editor na Kanzas Univerzitetu pa je došao u Atlantu.

I on je došao do mene odmah nakon Rika, to je slučajno, nisu se oni dogovorili, i kaže – treneru ja to radim. Ti samo kaži šta treba, ja pišem sve te brojeve, podatke, ja te servisiram i kidam videa. On radi 80%, ja radim 20%. Ja sam na neki način osoba koja donosi odluke, a on radi sav ovaj posao. Umro sam i oživio u roku od jednog minuta.

Dakle to je najindikativniji primjer ovoga što ste pitali. Dakle to nema nikakve veze. Ja to često prijateljima kažem. Na izgled isti sport, na izgled isti sport.”

Radili ste sa igračima koji su tada bili u vrhu lige – da li biste izdvojili nekoga ko vas je posebno impresionirao profesionalnim pristupom? Evo da mi probamo prvi - Al Horford.

„Apsolutno, Al Horford. Međutim nije jedini. Nekako sam s njim bio malo bliži, više zbog španskog jezika. Ja sam u suštini te tri godine proveo u amfiteatru, na svakom sastanku, između Al Horforda i Pol Milsapa koji su u tom momentu bili.

Nominalno najbolji igrači, tako da dosta su me dobro primili i nekako sam uz Ala, zbog tog španskog jezikao, bio više. To je jedan od najvećih profesionalaca koje sam ikada u životu vidio, ali u tu kategoriju mogu staviti sigurno i Kajl Korvera, Pol Milsapa. Demar Kerol, Kent Bejzmor je jedinica za rad.

Do dana današnjeg nisam nikad vidio nekog ko toliko puno radi. To je jednostavno nemoguće dostići. Ni zbog uslova a i takvi ljudi jednostavno se rađaju tamo. Odgajaju se na jedan drugi način. Konkurencija je puno veća, puno jača i ako mislite da se izborite za najviši mogući level, bez obzira u kojem zanimanju i ne samo u košarci, vi morate raditi bez obzira na svoj talent sate i sate. Tako da sam imao tu priliku jako puno naučiti i od igrača i od trenera.”

NBA Evropa, goruća tema. Imate li svoje mišljenje o tome koliko bi to poremetilo a koliko dalo benefita Evropi. NBA ne ulazi ako neka detaljan plan?

„Gledajte jednu stvar, mene je život naučio da jednostavno ne pričam o stvarima koje ne znam. Niko ništa ne zna. Vidim jako puno trenera daje, jako puno ljudi iz svijeta košarke daje nekakve observacije ali ja nemam mogućnost dati observaciju jer ne znam o čemu se radi. To je toliko tajnovito, Kada vam Adam Silver kaže da dolazi NBA u Evropu, da su senatori odlučni da dođu u Evropu,  to je vrlo vrlo ozbiljna stvar. Na koji način, koji su to klubi, ko će tu učestvovati, kakav je to sistem takmičenja, šta će biti s Evroligom - apsolutno se ništa ne zna. Otkad je Evroliga počela igrati jedinstvenu ligu, otkad nema više grupa, otkad svi se takmiče sa svakim, to je najjače takmičenje na svijetu nakon NBA, bez konkurencije. To je takav kvalitet da ja to nisam u stanju opisati. Sada da dođe jedna nova liga, to je zaista teško razumjeti ali dok se ne znaju svi faktori toga, dok se ne zna o čemu se radi, ja zaista ne znam kako ću to komentirati.

Međutim da je stvar ozbiljna, sigurno je stvar ozbiljna, Ja sam jako rano u svojoj karijeri shvatio da vi igrate grupe i vi možete zapravo biti prvak Evrope, a da vi niste igrali s jednim Realom ili s jednom Barselonom ili sa Makabijem ali pojavljuju se i novi klubovi koji su nekad bili pristupni ali ni blizu ovom nivou.

Format koji se danas igra u Evroligi je super jako takmičenje, fenomenalno takmičenje, gledano takmičenje, budžeti su enormni, svake godine su veći i veći. Dakle jedna liga koja raste, koja je dobro vođena, kojoj ja ne vidim limit.”

Koliko se, po Vašem mišljenju, košarka promijenila u posljednjih desetak godina - posebno u taktičkom smislu? Vi ste radili u NBA ligi kad se upravo mijenjala košarka, sve više se ide na šut za tri poena i prodore. Možemo vidjeti da niste pobornik dugih dvojki pa nam recite kako Vi vidite promjenu sistema igre?

„Jako, jako puno. To su svi prihvatili. Vi više ne možete igrati tradicionalno, ajmo tako to nazvati i to je princip života. Ništa se ne proizvodi kao što se proizvodilo prije 10-20 godina. Možete uzeti nekakav automobil koji je bio proizveden prije 20 godina ili 15 godina, nov novcat i to će biti smiješno danas kada ga izvedete na cestu. Tako vam je i sa bilo kojim drugim produktom. Tako vam je za sve u svakodnevnom životu, da li je to sport, da li je to kompjuter, bilo šta. Vi ništa ne možete raditi kao što ste radili. Neki principi ostaju, morate raditi, morate biti uporni, morate biti predani, odgovorni, disciplinovani, morate biti posvećeni, ali sa sasvim drugim principima.

Moj tim, imamo vrlo analitički pristup. Igramo na “pejs”, na veliki broj posjeda, tražimo šuteve, tražimo puno prodora, izbacivanje lopte van i tražimo što je moguće više šuteva. Nije to lako, to bi bilo i bolje da imamo kontinuitet rostera kojeg ne možemo imati ali ne mogu se žaliti. Ove godine zaista, taj broj poena po posjedu i broj posjeda imamo jako visok.”

U regionu mali broj ekipa ima skauting službe. Osvrnuli smo se na sistem koji je uspostavljen u Veneciji.

„To je jedan od najbitnijih poslova. Mi smo dvije godine u Veneciji postavljali taj sistem. Moram kazati da smo tek ove godine to napravili na način na koji sam ja smatrao da to treba napraviti. Nisam ja osoba koja donosi odluke na tom nivou, to su vlasnik kluba i predsjednik. Međutim, ove godine smo naprawili jedan iskorak i nadam se da će dati rezultate. Dakle imate skauting odjeljenje za protivničke igrače, odjeljenje za protivničke klubove kada pripremate utakmice, a imate skauting za praćenje igrača. To je vrlo, vrlo, vrlo bitno. Svaki trener ima na kompjuteru svoj program koji mu pomaže u tom poslu i to je danas ono što kažu amerikanci „bread and butter”, bez toga više ne možete biti kompetitivni.

Prost razlog što toga nema više u Evropi je jer se to mora inicirati sa vrha, dakle oni koji vode klubove, oni će radije novac koji je potreban za sistem skautinga kluba, za programe, za kompjutere, za ekstra platu za nekog ko će to raditi, a tu ima mladih trenera koji tek počinju i koji ne bi puno koštali, usmjeriti i dati nekom igraču, jer smatraju da će igrač dati prevagu. To je kratkoročno gledanje na stvari a kada napravite sistem onda ste postavili nešto na duge staze.”

Vraćamo se na period kada ste sa Tau Keramikom osvojili. Nevjerojatna ekipa Rakočević, Spliter, Teletović, Pridjoni. Već smo pričali da ste u Atlanti imali igrače koji su kasnije postali generalni menadžeri ali evo i ovdje možemo da vidimo imena kao što su Spliter i Pridjoni koji su postali treneri, Teletović je postao predsjednik Saveza.

„Prvo ja smatram da je ta ekipa jedna od najboljih petorki u Evroligi koja je bila u to vrijeme, pa možda i uopšte. Dakle imate Priđonija, Rakočevića Pit Majkla, Mirza Teletović i Splitter. To je sami svjetski vrh. Kao prvo svih pet igrača je igralo NBA. Sa klupe je dolazio jedan Zoran Planinić, Vidal, Singleton, čudo od tima. Ja sam bio uvjeren da sam ostao sljedeće godine da bi to ponovo bio Final Four. Mi smo ispali na Final Fouru u polufinalu od CSKA koji je bio prvak Evrope, i ja uopšte nisam sumnjao da će pobjednik te utakmice biti prvak Evrope. Dakle to su bili sjajni igrači, ja vam ne znam ko je bolji od koga. Svih pet igrača je igralo u NBA. Neko manje, neko više, ali svi su pet bili u NBA-u.

Samo da kažem da je tu i šesti igrač došao iz NBA-a. Zoran Planić, kada sam ga promovisao u Ciboni. Kad sam isto imao ogromno otpor da ga stavim, čak sam u neku ruku bio i ismijavan, a bio sam onda mlad trener i onda su mi izjave bile neoprezne. Kad je Zoran Pranić igrao u Benstonu, mi smo tamo sa Cibonom izgubili neku utakmicu i kada su me pitali kakav nam profil igrača treba ja sam odgovorio - Zoran Planinić. On je igrao za Benston, tim koji je imao ime kao fabrika cigareta i onda su krenuli ljudi da me ismijavaju. Dobro, ja sam vrlo brzo svoje teorije potvrdio, ali hoću reći da kada vidite unaprijed a okolina to ne prepozna, onda ste predmet ismijavanja. Ali dobro to je sudbina svakog trenera.

U Valensiji ste imali mladića Šengeliju koji je sada u veteranskim godinama.

„On je isključivo bio iskautiran od Tonija Muedre, za mene jednog od najboljih skauta u Evropi. To je dečko koji se ne eksponira, ali je jako dobar momak i jako dobro poznaje košarku. To je čovjek koji je pronašao i Šengeliju i Nanda de Koloa.

Međutim, Šengelija u tom momentu nije imao papire, on je meni bio stranac, premlad, tako da ja sam u tom momentu jurio rezultat i ja njega kao dijete nisam mogao razvijati, a tu su bili domaći igrači kao što su bili Hoze Simeon i Viktor Klaver.

I onda smo osvojili Evrokup sa tim timom, vratili Valensiju među četiri ekipe u Španiji i vratili Valensiju u Evroligu.”

U Fenerbahčeu, opet simptomatično, još jedan trener Šarunas Jasikevičijus. Sjajna ekipa takođe sa Lavrinovićem, Preldžinom, Turčanom.

„Da, na žalost ja sam dobio Jasikevičijusa na kraju karijere ali moram biti iskren jako mi je puno pomogao. Već se onda postavio kao trener, tako da te godine smo stvorili Kup i prvenstvo, u Evropi smo jako dobro igrali.

Jedan nesrećni poraz u Litvaniji protiv Žalgirisa nas je izbacio, to mi je jako teško palo. Taj meč je Roko Leni Ukić bio bolestan i izgubili smo utakmicu u kojoj je Šaras morao igrati 40 minuta. Ne znam da li je bilo 40, igrao je jako puno.”

Jedan trenutak iz karijere koji biste izdvojili, šta bi to bilo?

„Ne znam toliko se toga desilo u mojoj karijeri, da ja sad ne znam šta bih izdvojio. Teško je to.

Znate kad me ljudi pitaju koja vam je titula najdraža? Pa svaka je. Vi kad ste prvak Slovenije s Krkom koja je u tom momentu „underdog”, pa niste vi igrali slovensko prvenstvo s Real Madridom pa da kažete da je normalno da osvojite. Ne, igrali ste sa ekipom koja nije bila na nivou jedne Olimpije pa ste uspjeli osvojiti.

Recimo meni jedan od najdražih rezultata, nećete vjerovati, je plej of sa Rosetom. Roseto je mjesto uz more od dvadesetak hiljada stanovnika. Mi smo dobijali svakoga u prvoj italijanskoj ligi. Na kraju, kad smo mi ušli u plej of, mene je vlasnik zamolio „Ajde Nevene da završimo ovu sezonu, moraju vlasnici stanova iznamljivati stanove tokom ljeta.”

Moja prva titula s Cibonom se nikad ne zaboravlja. Ja sam jedan od hrvatskih trenera koji je zadnji dobio šansu. Meni je zapravo dao šansu Sagadin u Olimpiji. Ja sam postao prvi trener sa 36 godina, ali sam postao odmah evroligaški trener i već tamo jako puno toga sam napravio. Tako da je jako puno toga bilo, tih momenta i ovi momenti u NBA-u što sam ispričao.

Moram ispričati jednu anegdotu koja može pomoći svim trenerima a koja mi je ostala u sjećanju. Moj tadašnji kapiten Krke je bio Dragiša Drobnjak. On je isto danas trener. On je jedno sjajno stvorenje. Čovjek koji je obilježio slovensku košarku. Ja ga jako volim. On je bio igrač srca.

Sve ste od njega mogli očekivati, ali niste mogli očekivati da će vam pogađati trojke na utakmci u ključnim momentima. Međutim, on je nakon svakog treninga ekstra šutirao za tri poena. Ja sam to napravio tokom sezone jednu ogromnu, veliku grešku. To što znam priznati svoju grešku, to mi je puno pomoglo da napravim korak naprijed u karijeri.

On je mene toliko iznervirao tokom sezone da sam mu rekao „E, slušaj Drobnjak, sad više nemoj molim te šutirati, nikad ih ne pogodiš daj malo uručenje, blok, pa idi zarolaj i tako dalje.”

Njemu je to toliko teško palo i on je nakon svakog treninga naštavio šutirati za tri poena. I onda sam ja shvatio da to je jedna nevjerovatna upornost i volja da on radi.

Jednom prilikom nakon treninga neko mu je nešto dopabio za te trojke i ja sam rekao „Samo se vi rugajte s Drobnjakom, vidjećete jednog dana.”

I onda smo mi igrali petu odlučujuću utakmicu protiv Olimpije za titulu prvaka. U kojoj je on pogodio dvije uzastopne trojke i došao je na klupu i rekao „Šta je bilo, što ste se smrzli? Ja da vam trojke pogađam?”.

Danas se znaju procenti šuta igrača kroz karijeru, zna se ko šta radi, ali recimo ako mi igrač koji nije šuter za tri poena, potroši jednu ili dvije lopte šutirajući za tri kada je otvoren, Na toliki broj posjeda neću nikad više reagovati.

Veljko Perović, crnogorski stručnjak je u stručnom štabu Venecije.

Vrlo je bitno je kazati da je on moj pomoćni trener, rođen je u Zagrebu ali njegov otac Ćoma Perović je moj kolega s faksa sa više trenerske škole. Jedan od prvih ljudi koji mi je rekao „Nevene znam te, bićeš dobar trener.” On je čovjek koji duboko razmišlja i nikad mu to nisam zaboravio.

Evo danas sam presrećan da imam njegovog sina koji je danas top pomoćnik za bilo koji nivo i definitivno najbolji trener za razvijanje igrača kojeg sam ja imao u mojoj karijeri. On je bio sa mnom u Makabiju, pomoćnik i on je čovjek koji je praktično podigao Deni Avdiju od njegove 15. godine.

Od tada je Veljko sa nim stigao i doveo ga je do NBA lige. Veljko, bez obzira na to što je šef razvoja igrača, on je asistent za bilo koji nivo, uključujući NBA. To je takav napredak, a o ljudskim karakteristikama neću ni govoriti jer ja kad biram sebi stručni štab ljudske osobine su broj jedan. Iako neko malo manje zna, ja sam u stanju posvetiti vrijeme i kroz rad se jako puno nauči. Međutim, nikad ne bih uzeo nekog kao ko „nije baš neki čovjek ali je vrhunski trener”, to kod mene ne može proći tako da.. na Veljka sam baš ponosan.