De Zerbi i Totenhem – ili spektakl ili debakl

U danu kada je tužni italijanski fudbal doživeo novu katastrofu, jedan od njihovih najperspektivnijih trenera, Roberto De Zerbi, seo je na klupu jednog od najtužnijih klubova ove sezone – Totenhem Hotspura. Reklo bi se – savršen spoj, jer on odaje utisak nekoga u čijem vokabularu ne postoji reč „tuga“ i kao čovek koji nikada nije zaplakao.

Štaviše, znamo njegov temperament i možda je baš to ono što je potrebno igračima Spursa da ih trgne iz letargije i slobodnog pada. Ange Postekoglu je bio kul, lagani tip sa nenametljivim autoritetom; Tomas Frank dobar i previše prijateljski nastrojen čovek, a takve retko ko sluša; Igor Tudor je stigao sa takvom biografijom i stavom da ga fudbaleri takođe nisu uzimali previše za ozbiljno. Iako ni u De Zerbijevom CV-ju ne stoji nijedan bitan trofej, ističe se njegov stil fudbala, a stoji i zvezdica da ako bilo ko podriva njegov autoritet, ne plaši se da ga čak i silom uspostavi.

Ali nameće se jedno logično pitanje – zašto do ovog spoja nije došlo ranije? Italijan se rastao Marsejom 11. februara, istog dana kada je Franku uručen otkaz i bilo je očekivano da se lako dogovore. Ipak, i tada i sredinom marta je odbijao da preuzme kormilo Spursa pre leta ukoliko opstanu u Premijer ligi.

Možda mu je zaista bio potreban odmor, a možda je samo sada konačno ostvario svoj pravi cilj pošto je izboksovao duži ugovor, te veći novac, garancije i ovlašćenja. Potpisao je na pet godina, što je potvrda da ga zaista vide kao dugoročno rešenje, uz platu od 12 miliona funti po sezoni, time postavši treći najplaćeniji menadžer u ligi posle Gvardiole i Artete.

Ali na drugoj strani svih tih vrhunskih uslova i čekanja nalaze se još veći pritisak, još manje vremena i mač sa dve oštrice – može dokazati da je ovom klubu samo bio potreban kvalitetan kormilar, a sa druge strane bi, iako najmanje kriv, bio zauvek upamćen u istoriji kao menadžer sa kojim je Totenhem (’ej Totenhem!) ispao u drugu ligu.

Zadatak da se to ne desi najtežim čini grupa igrača koja će ga sačekati u severnom Londonu – većina njih kvalitetom zaista zaslužuje klub koji se nalazi na poziciji na kojoj se nalaze, dok oni koji bi trebalo da su najbolji ili su povređeni ili donose više štete nego koristi ove sezone (khm Romero i Van de Ven).

Svakako će mu od velike koristi biti što se u Marseju čeličio sa raznoraznim karakterima. Ali iz razloga što je stao u odbranu jednog od tamošnjih čudnovatih karaktera i persone non-grata u engleskom fudbalu, Mejsona Grinvuda nije baš dobio potpunu podršku u Londonu. Zbog izjave da je Grinvud „dobar momak koji je platio visoku cenu“, grupa navijača kritikovala je njegovo imenovanje za menadžera kluba. Time je naišao na probleme čak i pre nego što je došao, a biće ih sigurno još jer ipak je to Totenhem.

NESPORNO KVALITETAN, ALI DA LI I PRAVI MENADŽER U PRAVO VREME?

Da se razumemo, postavljanje De Zerbija za menadžera bilo bi apsolutno sjajan posao da se klub ne nalazi u situaciji u kojoj je trenutno. Ovako, koliko god on bio kvalitetan, njegovo imenovanje nosi i ogroman rizik. Totenhemu su potrebni instant rezultati, a Robertov stil je takav da se ne „prima“ lako kod igrača i potrebno je vreme da nauče ono što on želi.

Uostalom, kapiten „galebova“ Luis Dank rekao je da su igrači bili „zbunjeni“ kada je on preuzeo tim i da im je trebalo bar dve nedelje da pohvataju osnovne principe. Pritom, imajte na umu da je njegov prethodnik, Grem Poter, forsirao mnogo sličniji stil nego što je to slučaj sa Frankom i Tudorom. Tada u Brajtonu nije pobedio na prvih pet utakmica, a ponovi li to opet, izvesno je da bi poslednja dva kola Totenhem dočekao u zoni ispadanja.

Ipak, i pored svega toga, umesto raznih olardajsa, dajčova i rednapa kao dežurnih, pragmatičnih vatrogasaca do kraja sezone koje je javnost očekivala, čelnici kluba su iznenadili i doveli dugoročno rešenje. A hoće li to „dugoročno“, pak, trajati samo sedam utakmica – ostaje da se vidi. Jer, iako u njegovom ugovoru ne postoji izlazna klauzula u slučaju ispadanja, ne postoji promil šanse da neko sa njegovom reputacijom, i pre svega platom, sezonu provede u drugoj ligi.

„JEDAN OD NAJUTICAJNIJIH MENADŽERA U POSLEDNJIH 20 GODINA“

De Zerbi je rođen u Breši, gradu u kome je deo karijere proveo i Pep Gvardiola, ali to nije jedina njihova poveznica. Slične su im i ideje i obojica menjaju pogled na fudbal svojim igračima. Katalonac nikada nije krio da je impresioniran njegovim stilom i da je naučio nešto od njega, a podelio mu je i epitet jednog od najuticajnijih menadžera u poslednjih 20 godina.

I zaista, uvek su njegovi timovi bili hvaljeni zbog atraktivnog stila igre i unikatnosti – od Beneventa i Sasuola, preko Šahtjora i Brajtona, kome je doneo prvi izlazak u Evropu u istoriji, pa sve do Marseja, sa kojim je završio prošlu sezonu iza PSŽ-a i izborio Ligu šampiona.

O svom stilu govorio je ovako: „Prva stvar je da uživam. Druga je da zadržim mentalitet iz vremena kada sam bio igrač, a to je želja da budem protagonista na terenu. Da bi bio protagonista, moraš da imaš i držiš loptu, odatle počinje posed. Bio sam desetka, a utakmice pobeđuješ pomoću desetki, krila i devetki jer su to igrači sa više kvaliteta.“ Opet, diskutabilno je da li je to slučaj i na njegovom novom poslu jer je ovaj tim četvrti najgori u ligi po broju očekivanih golova i ofanzivni igrači ne deluju kvalitetnije od defanzivaca, a ni oni nisu posebno oduševili.

Iako mu je 4-2-3-1 omiljena, veoma je fluidan po pitanju formacije, pa neretko ume da koristi i one sa tri defanzivca. Obožava posed – računajući celokupan period u Brajtonu, pa sve do rastanka sa Olimpikom, njegove ekipe su bile druge u ligi po posedu sa prosekom koji nije išao ispod 60.9%. Poređenja radi, prosek Spursa ove sezone je 49.7% i po tome su 11. u Premijer ligi.

Njegove prethodne dve ekipe su bile i među pet najboljih po broju očekivanih golova i kreiranim šansama. Međutim, takav napadački stil je i uzrok izloženosti kontranapadima, pa su bili najgori po broju kontri sa kojima su se suočili i broju golova primljenih posle tranzicije protivnika. Stoga, naći će se u ogromnom problemu ukoliko zadnje lože Mikija Van de Vena ne ostanu čitave da se trka sa rivalima u tim situacijam.

Najpoznatiji je po upornom forsiranju takozvane „la pause“, odnosno navlačenju protivničkog presinga na zadnju liniju. Golman, a Pep kaže da Robertov igra kao zadnji vezni, i defanzivci stoje na lopti i pozivaju protivničke ofanzivce u presing kako bi potom u poslednjem trenutku brzom razmenom pasova ušli u taj oslobođeni prostor u drugoj zoni. Kada je sopstveni presing u pitanju, igraju agresivno čovek na čoveka i to je jedan od segmenata po kom je Italijan takođe jedan od najcenjenijih među svojim kolegama.

Dakle, njegov stil, kao i Gvardiolin, dolazi do posebnog izražaja kada ima tehnički i taktički impozantne fudbalere. Problem je samo što to nema u Totenhemu i tako nešto biće veoma rizično, možda i ravno samoubistvu, jer su igrači ovog tima napravili najviše grešaka koje su dovele do gola protivnika od svih timova u ligi – čak 12. A ako su toliko grešili pod menadžerima koji nemaju tako striktne i rizične ulaske u igru, šta možemo očekivati pod onim koji je najavio da želi da postigne uspeh „igrajući stilom koji uzbuđuje i inspiriše“ njihove navijače?

Zato će, ukoliko sačuvaju elitni status, njegovo postavljanje dugoročno biti odlična odluka jer će one dobre fudbalere učiniti još boljim, a one loše oterati i zameniti ih novim. Ukoliko, pak, zbog ovih loših ne uspe da dovoljno brzo implementira svoje zamisli, biće koautor velike bruke.

Na šta će to ličiti imaćemo priliku da vidimo 12. aprila kada De Zerbija i Totenhem na novom početku očekuje teško gostovanje na Stadionu Svetlosti. Biće prerano suditi na osnovu jedne utakmice, ali će biti indikativno hoće li Totenhem konačno ugledati svetlo na kraju tunela ili nastavlja put u središte tame.