Holanđanin na klupi Belgijanaca

Verovatno je imao drugačiju želju za ovo leto. Verovatno se nadao da će ga se neko setiti iz matičnog Saveza i ponuditi mu upražnjenu stolicu selektora. Možda je čak i planirao kako konkretno da unapredi igru reprezentacije svoje zemlje, kome da se zahvali posle ne baš sjajnih partija na Mundijalu i na koga da obrati posebnu pažnju u budućnosti. Ali, to se nije dogodilo.

Razlozi zbog kojih Mark van Bomel nije uzet u razmatranje kao opcija za preuzimanje fudbalske reprezentacije Holandije, nisu poznati široj javnosti. A da li su čelnici tamošnjeg Saveza pogrešili, znaće se vrlo brzo. I informacija će stići iz komšiluka jer je nekadašnji kapiten nacionalnog tima izabran za selektora Belgije.

Van Bomel je tako nastavio niz inostranih stručnjaka na klupi reprezentativnih “crvenih đavola”, koji je 2016. započeo Roberto Martinez, a potom nastavili Domeniko Tedesko i Rudi Garsija. Zanimljivo je i da je postao tek drugi Holanđanin koji predvodi Belgijance, nakon što ih je Dik Advokat krajem 2009. i početkom 2010. vodio u samo pet utakmica i to kao prvi inostrani selektor posle 51 godine.

Šta je to što je Van Bomela preporučilo komšijama? Pa, pre svega, šampionska titula sa Antverpenom, osvojena pre tri sezone i to posle 66 godina čekanja za ovaj klub. Iako nije odbranio naslov prvaka, a onda i naredne dve godine bio bez angažmana, procenjeno je da će svojim znanjem moći da doprinese dobrim partijama nacionalnog tima koji je na nedavno završenom Mundijalu zaustavljen u četvrtfinalu. Iako rezultat kao takav nije u domovini proglašen neuspehom, opšti je zaključak da je u igri nešto nedostajalo. Van Bomel je taj koji to nešto mora da pronađe i unapredi ga.

Ako pripadnici najmlađe generacije, koja je zaljubljena u najvažniju sporednu stvar na svetu, otkucaju njegovo ime na internetu, moći će da procene da je bio vrlo dobar fudbaler. Saznaće da je osvojio osam titula u četiri različite države sa PSV-om, Barselonom, Bajernom i Milanom, videće i da je sa španskim gigantom bio najbolji u Ligi šampiona, kao i da je za reprezentaciju Holandije postigao 10 golova u 79 utakmica.

Međutim, samo oni najuporniji moći će između redova da otkriju da je bio mnogo bolji fudbaler nego što se kroz brojke može naslutiti. Za većinu je bio običan defanzivni vezni, beskompromisan borac koji je često prelazio granicu žutih i crvenih kartona, ali je samo za one gledaoce sofisticiranog ukusa bio neverovatan tehničar i izvanredan graditelj akcija svog tima. Iako će svi na prvu loptu saznati da je igrao na Mundijalu i u finalu evropske klupske elite, malo ko će zaključiti da je het-trik protiv Ajaksa u Amsterdamu 20. marta 2005. ustvari lična karta njegove karijere. Još manji broj njih će pročitati da je zbog ljubavi prema PSV-u odbio poziv tasta da pojača Borusiju iz Dortmunda na početku te sezone.

Rođen je u gradiću Masbrahtu, koji je gotovo podjednako udaljen – nešto manje od 50 kilometara – od Ajndhovena na severu, Genka na zapadu i Menhengladbaha na istoku. Tamo je njegov otac Džon bio blagajnik i sekretar u lokalnom fudbalskom klubu pa ne čudi što je detinjstvo i dečaštvo proveo na njegovim terenima. Pokušaj čelnika Rode da ga privole u svoje redove propao je jer su za potpis nudili samo 150.000 guldena, što je oko 70.000 evra, pa je Fortuna naredne godine, kada ih je Mark imao svega 15, uspela da ga dovede u obližnji Sitard. I to ne zbog više ponuđenog novca već zbog jasne ideje kako će razviti njegovu fizičku i emocionalnu snagu.

Vrlo brzo je debitovao u seniorskoj konkurenciji sa zanimljivom kombinacijom frizure i brkova i pomogao je timu da se 1994. kao najbolji u drugoj plasira u prvu ligu. Važno poznanstvo dogodilo mu se četiri godine kasnije kada je Bert van Marvajk kao 46-godišnjak započeo profesionalnu trenersku karijeru baš u Fortuni, jer je 2001. oženio njegovu ćerku Andru sa kojom ima troje dece.

Prelazak u PSV doneo mu je poziv u reprezentaciju i vinuo ga u svetsku orbitu gde je u opremi “filipsovaca”, Katalonaca, Bavaraca i “rosonera” ispisao najlepšu fudbalsku bajku. Još da je kao kapiten odveo Bajern i reprezentaciju Holandije do trofeja, a ne samo u finale Lige šampiona i Svetskog prvenstva 2010. godine, na pomen njegovog imena sva deca u školama fudbala širom Nemačke i domovine morala bi da ustanu i stoje mirno.

Gde god je igrao, bio je oficir na terenu i predvodnik u svlačionici. Nije se skrivao iza saigrača, voleo je da bude prvi među jednakima. Tim putem nastavio je i kao trener, najpre u omiljenom mu PSV-u, odakle je ispraćen u igračku penziju ovacijama koje su, možda tek ponekada, dobijali Romario i Ronaldo u neka ranija vremena.

U Barseloni je, suprotno od igara u Ajndhovenu, od zemljaka Franka Rajkarda prihvatio ulogu razarača na sredini terena, polise osiguranja za Ćavija, Deka, Inijestu, Ronaldinja, Etoa i Mesija i zupčanik u šampionskoj mašini bez koga uspeha ne bi ni bilo. U Bajernu je postao prvi, a još je i jedini, stranac sa kapitenskom trakom oko ruke, a u Milanu je odbio novi jednogodišnji ugovor, iako je već oduvao 35 svećica na rođendanskoj torti, jer je imao samo jedan cilj – da se vrati kući, da se vrati u PSV. On jeste, ali titula nije posle pet sušnih godina, a zavesu na više nego uspešnu igračku karijeru spustio je 12. maja 2013. godine. Nije najvažnije, ali jeste zanimljivo – poslednji meč protiv Tventea nije završio na terenu jer je zaradio žute kartone u duelima sa bivšim kapitenom reprezentacije Srbije Dušanom Tadićem.

Trenerske epizode u PSV-u i posebno Volfsburgu nisu bile uspešne, ali mu je trofej u Antverpenu otvorio novo poglavlje u karijeri. Sada će imati priliku da se kroz rad u nacionalnom timu Belgije visoko pozicionira i na mapi selektora. Protiv Italijana koji su propustili Mundijal, Francuza koji su zaustavljeni u polufinalu i Turaka koji su takmičenje završili u grupnoj fazi, neće mu biti lako na jesen u A grupi Lige nacija. Ali, na muci se poznaju junaci, a on je tu junačku crtu već mnogo puta pokazao i potvrdio.