Još jedna u nizu izgubljenih sezona

Tamo gde problemi ne prestaju, tamo gde je „zemljotres“ normalna pojava – doduše, srećom, pod navodnicima – tamo gde nema učmalosti, mirnog mora ni mirne luke. Tamo gde je svaka borba na „krv i nož“, tamo gde navijači umnogome određuju sudbinu kluba, tamo gde se igrači istinski plaše svojih pristalica... E, tamo je Marsej i tamo stanuje Olimpik.

Znam, nemoguće je i nepošteno bi bilo reći da taj i takav Olimpik nije veliki klub. Jer, zaista to jeste. Bio je devet puta šampion Francuske, a u klupskim vitrinama ima i 10 pehara osvojenih u nacionalnom Kupu. U tri navrata bio je najbolji u Liga Kupu svoje zemlje, a ono što je najvažnije desilo se 1993. godine. Tada, dve sezone nakon poraza od Crvene zvezde u finalu Kupa šampiona, Olimpik iz Marseja postao je prvi francuski klub koji se popeo na krov Evrope i to zahvaljujući pogotku Bazila Bolija protiv Milana na Olimpijskom stadionu u Minhenu.

Međutim, ta i takva prošlost imala je svoje faze. Polovina trofeja u Kupu osvojena je pre Drugog svetskog rata, jedan za vreme njegovog trajanja, a poslednji 1989. godine. Najplodonosniji period u Ligi 1 bio je pod vođstvom Bernara Tapija, na prelazu iz pretposlednje u poslednju deceniju prošlog veka, kada je Marsej nanizao pet titula, ali mu je poslednja oduzeta zbog nameštanja rezultata u duelu sa Valensijenom i to u sezoni u kojoj je ovaj tim postao prvak Starog kontinenta. „Ušati“ trofej je ostao, a Olimpik je gurnut u Ligu 2.

Nakon toga, a prošlo je eto više od 30 godina, samo je jednom bio najbolji u Francuskoj. Da, samo jednom. Kreator tog šampionskog tima bio je Didije Dešan, kapiten u vreme osvajanja titule prvaka Evrope, dok su na terenu prednjačili Mamadu Nijang, Fabris Abril, Sulejman Dijavara, Stefon Embija, Benoa Šejru, Lučo Gonzales, Matije Valbuena, Stiv Mandanda i još neiživljeni Hatem Ben Arfa. Jasno vam je da je od ovog ratničkog tima samo trenerski mag poput kasnijeg selektora Francuske mogao da izvuče i više od maksimuma.

Te 2010. ostvaren je san ranijih generacija koje su želele da potvrde, posle skandala u režiji Tapija i njegovih saradnika, da Marsej pripada kremu francuskog fudbala. Ako čak i jeste, bljesnuo je na trenutak. Sve nakon toga vredno je zaborava. Tek kao fusnota mogla bi da se podvede činjenica da je u to vreme novac iz Katara počeo da se „upumpava“ u Pari Sen Žermen zbog čega je ozbiljno narušena ravnoteža na terenu.

U takvim okolnostima, jasno je da nije lako biti konkurentan, ali je nejasno zašto u Olimpiku iz sezone u sezonu srljaju u sve veću dubiozu. Zašto ne postave višegodišnji sistem i iz njega uberu plodove za nekoliko godina? Zašto vodeći ljudi kluba ne izaberu prave ljude za prave pozicije i stanu iza njih? Zato što je ovo vreme instanta, a ne studioznog planiranja. I tačka.

Posle 20 godina vladavine porodice Lui-Drajfus, klub je 2016. preuzeo Frenk MekKort, ali se lična karta nije promenila. Vensana Labruna je na poziciji predsednika zamenio Žak-Anri Ejro, ali ni njegov mandat nije doneo rezultatski boljitak. Pablo Longorija će ostati upamćen kao čovek za vreme čijeg je mandata – prvih godinu dana je bio sportski direktor, a potom još pet predsednik kluba – registrovano čak 259 transfera, odnosno 43 ulazno-izlaznih, u proseku, po sezoni. Dakle, novi tim svake takmičarske godine trebalo je da se bori za trofej. Ne ide to tako...

Iako je Longorija otišao da u River Plejtu pokaže da zna posao, a na njegovo mesto došao Stefon Rišar, Velodrom još nije ogrejalo Sunce. Očekuje se da novi sportski direktor Gregori Lorenci, koji je stigao iz Bresta, formira šampionski tim što nisu učinili njegovi prethodnici Mehdi Benatija, Havijer Ribalta, Andoni Zubizareta i Hose Anigo, ali, ako je suditi po rezultatima na početku sezone, biće ona samo jedna od onih. Neuspešnih.

Olimpik je bio ubedljiv na otvaranju Lige 1 protiv Strazbura (4:0), ali je posle toga nanizao četiri poraza – od Monaka, Pariza i Rena u šampionatu, odnosno Bešiktaša na startu Lige Evrope. Novo rukovodstvo je promenilo klupsku politiku za 180 stepeni, jer nijedan novi igrač nije stigao ovog leta. Bilo je onih koji su se vratili sa pozajmica, ali da su oni prava pojačanja nikada ne bi ni išli sa Velodroma. Kasa je delimično dopunjena posle odlazaka Mejsona Grinvuda, Fakunda Medine, Kventina Timbera, Heronima Ruljija i Pjer-Emerika Obamejanga, ali novac ne igra. Igraju fudbaleri koje Olimpik nema.

Golman Žefri De Lange je dobio šansu da brani tek u trećoj sezoni u klubu, jer nema ko drugi. Da iole vredi, Si Džej Igan-Rajli ne bi napustio Mančester Siti nakon više od decenije u njegovom podmlatku. Da im veruju, ne bi Dereka Kornelijusa prošle sezone slali na pozajmicu u Rendžers, Amina Arita u Bašakšehir, Anhela Gomeša u Vulverhempton, Ulisesa Garsiju u Sasuolo, Nila Mopea u Sevilju, Farisa Mumbanju u Kremoneze, Kejlana Abdalu u Himnastik... Sada bi oni, ili bar nekolicina od njih, trebalo da kreiraju ozbiljne napade i donesu radost navijačima. Ni to ne ide baš tako...

Ponekad deluje nestvarno da su neki igrači prethodnih godina žurili na Velodrom, kao i da neki uporno odbijaju da ga napuste. Sigurno da je Himad Abdeli dolaskom iz Anžea ostvario dečački san, donekle se može razumeti i Najef Agerd koji je želeo da kišni London zameni Suncem okupanim Marsejom, ali insistiranje Žefrija Kondogbije, Timotija Vee i posebno Pjer-Emila Hejbjerga da ostanu u klubu osnov može imati samo u ciframa na platnom računu. I nigde više.

Nije ni važno da li je, dok ovo pišem, Bruno Ženesio već smenjen, jer je bivši trener Liona, Rena i Lila brzo i na teži način shvatio kako je raditi na trusnom području. Jedino što bi bilo razumno da dobije, kada već nije nijedno (kasvetno) pojačanje, jeste vreme, ali sa vremenom na temperamentom jugu oduvek kubure. I oskudevaju...