More, protivnici, ne igrajte bunkere. More, Turci, nađite devetke

Turska je na Mundijal stigla sa oreolom favorita iz senke. Očekivalo se da izabranici Vinćenca Montele u jednoj od najlakših grupa – u kojoj su još bile SAD, Australija i Paragvaj – čak osvoje i prvo mesto, pa da na krilima dobrog rasporeda u nokaut fazi koji je crtan za domaćina stignu bar do četvrtfinala. Ipak, nakon završene grupne faze, jedino za šta su uspeli da se izbore je epitet jednog od najvećih razočaranja, u čemu su im konkurencija Česi i Urugvajci.

O dubljim problemima Turske mogao bi se napisati roman. Ali najkraće rečeno, kako malim delom pripada Balkanu, čak je i to bilo dovoljno da njihov savez, fudbal i fudbalska javnost budu zaraženi tipičnim balkanskim boljkama. To su verovatno, ipak, teme za portale sa drugom tematikom, pa će zato ovaj tekst biti usmeren ka onim površinskim ranama.

Dakle, nije uzalud ova reprezentacija pre početka turnira bila viđena kao “dark horse” jer su u Severnu Ameriku stigli u sjajnoj formi, a ekipa po bokovima i u kreativnom delu vrvi od kvaliteta i talenta. Kadioglu je proglašen za igrača sezone u Brajtonu, Čelik već dugo igra na najvišem nivou, a Čalhanogloua, Gulera, Kokčua, Jildiza, Uzuna i Akturkoglua ne treba posebno predstavljati.

Uz činjenicu da ima još nekoliko kvalitetnih opcija na krilnim pozicijama i da je ozbiljna glavolomka koga ostaviti na klupi, Montela je zato gotovo sve vreme od kada je seo na klupu Turske – a u oktobru će biti pune tri godine – u formaciji 4-2-3-1 koristio lažnu devetku. Napadača je, uglavnom, glumio omaleni Akturkoglu koji je, inače, najkomforniji na levom krilu.

I to je radilo odlično protiv slabijih evropskih ekipa, pa i onih protivnika jednakog ili čak većeg kvaliteta koji su ofanzivno opredeljeni. Upravo smo protiv Sjedinjenih Američkih Država u poslednjem kolu videli za šta su sposobni i da nisu naprasno zaboravili da igraju fudbal. Sve su to brzi igrači sposobni za tranzicije i kombinatoriku, ubitačni čim dobiju malo više prostora da se razmašu. U 36 mečeva pod vođstvom Italijana, postigli su 64 gola, odnosno nešto preko dva po meču u proseku.

Trebalo je, međutim, Turcima da bude upozorenje to što su neki od retkih mečeva tokom Montelinog mandata u kojima nisu zatresli mrežu bili protiv ekipa koje se orijentišu na čvrstu odbranu – Italije i dvaput protiv Velsa.

Na Mundijalu su ih u prva dva kola sačekala dva tima sa baš takvom orijentacijom, ako bismo eufemizovali klasične “bunkere”. Ipak, njihov selektor ostao je veran oprobanoj taktici i ponovo počeo sa lažnom devetkom, verujući da će neko dodavanje proći ili bar ući neki šut iz daljine.

Ali avaj – 62 šuta ukupno, 30 protiv Australije i 32 protiv Paragvaja, imali su igrači Turske, a statističari su im ubeležili sedam velikih šansi. Od svih tih pokušaja, od kojih je više od polovine bilo van šesnaesterca ili blokirano, baš nijedan nije našao put do mreže. Poređenja radi, protiv SAD-a su postigli tri gola i kreirali pet velikih prilika, a uputili su samo devet šuteva. I taj podatak najbolje oslikava poentu ovog teksta.

Izorali su Australijanci i Paragvajci teren u potpunosti, onemogućili im da igraju tečno i napunili svoj kazneni prostor. Turcima su preostajale samo dve opcije – da šutiraju sa distance, što su i činili, ili da centriraju u šesnaesterac. Imaju i te kako sposobne igrače za odlične centaršuteve, ali nemaju igrača koji bi ih koristio jer niske lažne devetke to ne mogu.

A ona kvalitetna prava, teška devetka u Turskoj više ne postoji, iako je upravo to pozicija oko koje su prethodnih decenija najmanje morali da brinu. Najbolji strelci reprezentacije u njenoj istoriji nastavili su se jedan na drugog – legendarni Hakan Šukur je od 1992. do 2007. postigao 51 gol na 112 mečeva, a Burak Jilmaz 31 na 77 utakmica od 2006. do 2022. Jilmazu je više od decenije, sve do pre dve godine kada je otišao u reprezentativnu penziju, pripomagao i pouzdani Dženk Tosun, koji sa 21 pogotkom deli peto mesto na večnoj listi strelaca.

Od tada, na Bosforu se još nije pojavio pravi napadač koji bi nasledio takve veličine. Zato je Montela na Mundijal poveo samo jednog – 21-godišnjeg Deniza Gula. On je dete iz dijaspore, rođen i odrastao u Švedskoj, koga je Porto pre dve godine doveo iz Hamarbija. Šansu u Portugalu obično dobija sa klupe, a ove sezone je tako uspeo da se sedam puta upiše u strelce. Za seniorsku reprezentaciju debitovao je u martu prošle godine i do sada je skupio 10 nastupa, najviše među špicevima od kada je tu bivši trener Fiorentine i Milana. Očigledno – boljeg nemaju.

Iako je trenutno daleko od onoga što je potrebno da bude startni napadač reprezentacije, sa svojih 192 centimetara bio je neko ko je morao da bude među prvih 11 u uvodna dva meča prvenstva. Čudno je da nije, pogotovo jer je počeo u oba kontrolna meča pred turnir protiv Makedonije, kada je bio strelac, i Venecuele. Ipak, protiv “kengura” je ušao u igru tek u 85. minutu, dok je protiv Paragvaja, kada je vrag već odneo šalu, dobio pola sata i imao dve dobre šanse, ali nije pogodio. Protiv Amerike na kraju nije ni ušao u igru, mada njegove karakteristike za takvog protivnika nisu ni bile potrebne.

Osim Gula i Tosuna, sadašnji selektor je isprobao još četvoricu napadača, ali očigledno nijedan nije zadovoljio kriterijume. Enes Unal, nekada veliki talenat i član mlađih kategorija Sitija, sada sa 29 godina u Bornmutu muku muči sa povredama. Do sada je 34 puta oblačio reprezentativni dres, ali je postigao samo tri gola.

Verovatno najviše nade Turci polažu u 20-godišnjeg Semiha Kilidžsoja, mada on sa svojih 178 centimetara nije baš “razbijač”, već neko ko ume da odigra i na krilu po potrebi. U sezoni 2023/24, tek drugoj seniorskoj, bio je maestralan pošto je postigao 11 golova i upisao tri asistencije na 23 meča za Bešiktaš. Naredna mu je bila slabija, a prošle sezone je stigao u Kaljari za koji je bio strelac četiri puta u nešto manje od 1000 minuta. Međutim, on je samo četiri puta obukao nacionalni dres, poslednji put još novembra 2024, a razlog za to je smanjena minutaža u klubu i prekomanda u omladinsku selekciju.

Bertuga Jildirima, 23-godišnjeg špica Bašakšehira, je Montela koristio triput. Visoki momak iz Istanbula je oblačio dresove Rena i Hetafea, odakle se prošlog leta vratio u rodni grad. Odigrao je tek oko 550 minuta na 19 mečeva u ligi, ali je bio veoma učinkovit sa sedam golova i dve asistencije. Ipak, mali broj minuta ga je i koštao ozbiljnijeg razmatranja za Mundijal.

Na početku svog selektorskog mandata, onda kada je još mislio da će moći da igra sa klasičnim napadačem, Italijan je probao i sa iskusnim, sada 33-godišnjim Umutom Najirom. On je neko ko se sa svojim 191 centimetrom uklapa u profil “teškaša”, a pritom je imao najveću minutažu od spomenutih u minuloj sezoni u dresu Trabzona. Da nije iskočio Gul, verovatno bi on bio najlogičnije rešenje u napadu.

Ipak, sve je to veoma daleko od potrebnog kvaliteta za reprezentaciju Turske koja ima visoke ciljeve. I prava je šteta za njih što ne mogu da “izbace” nekog novog Šukura ili Jilmaza, nekog ko bi nastavio tu dinastiju napadača, jer majstori iz veznog reda i sa bokova imaju vrhunske centaršuteve kojima bi hranili takvu zver.

Ovako, izgleda da će se forsirati ta lažna devetka sve dok se prava ne nađe. No, moraće da požure sa potragom jer će i za Evropsko prvenstvo gajiti velika očekivanja, ali će i tamo naići na neki bunker koji se neće probiti bez čistokrvnog napadača.