U odbranu Mundijala sa 64 reprezentacije

Uspela je FIFA – odnosno jedan čovek koji ovu organizaciju sve više pretvara u apsolutističku monarhiju – nešto što je delovalo nemoguće, a to je da veliki broj ljubitelja okrene protiv svetinje ovog sporta – Svetskog prvenstva.

Iako Đani Infantino želi (valjda) da nađe balans između tradicije i profitabilnosti ovog turnira, očigledno je da uvek prevagne tas na kojem piše novac. Stoga i ne čudi da ga od samog stupanja na čelo svetske kuće fudbala prate afere o kojima će se jednog dana sigurno snimiti bar jedan dokumentarac.

Takođe, od kada je preuzeo ovu funkciju, svaki sledeći Mundijal bio je propraćen sve većim brojem kontroverzi. Na aktuelnom je problematično mnogo toga. Između ostalog, pauze za rekl… pardon, osveženje, skandali sa skidanjem suspenzije Balogunu i selektivnom senzitivnošću čipa u lopti, tri domaćina, povećani broj učesnika i tako u nedogled.

Iako ovaj još nije ni završen, turnir koji nas očekuje 2030. već je počeo da dobija kritike. Prve su vezane za domaćinstvo pošto ćemo ponovo imati tri zemlje domaćina (Španiju, Portugal i Maroko) i još tri dodatna – Urugvaj, Argentinu i Paragvaj – gde će se odigrati samo po jedna utakmica u čast stogodišnjice prvog Mundijala. Reklo bi se – jeftin pokušaj da se time stvori privid poštovanja tradicije, ali se iza održavanja jednog prvenstva u čak tri konfederacije krilo čišćenje prepreka da Saudijska Arabija bude domaćin 2034.

Ono što je podiglo još veću prašinu jeste vest o broju učesnika. Iako je još ranije nagoveštavana takva mogućnost, prethodnih dana dobili smo i zvaničnu potvrdu od predsednika FIFA-e – razmatra se novo povećanje za još 16 dodatnih reprezentacija.

Razume se, nije slučajno što Infantino kreće već sada sa tim narativom ako znamo da su sledeći predsednički izbori naredne godine, a da najveći broj članica, te samim tim i glasova, nose kontinenti i konfederacije koji su do sada imali mali broj zagarantovanih mesta na Mundijalu. Ukoliko im obezbedi više ulaznica, može od njih očekivati i veću podršku. I naravno, više učesnika i više utakmica značilo bi i veći priliv novca od TV prava, sponzora i ulaznica.

Naravno da su svi koji su već negodovali zbog proširenja na 48 timova dočekali ovu objavu “na nož”. Međutim, pomenuti predlog za Mundijal sa 64 reprezentacije je, zapravo, jedan od boljih u poslednjoj deceniji. A pre nego se zakoluta očima, otvori verbalna rafaljna paljba i izađe iz ovog teksta, pogledajte argumente koji brane tu tezu.

Najpre, iako je Infantinu UEFA najveći neprijatelj i sprema svog protivkandidata za predsednika FIFA-e, Evropa bi nesumnjivo dodatnim proširenjem dobila još minimum tri dodatna mesta. Samim tim, ono bi odgovaralo našem regionu i konačno bismo, valjda, na jednom Mundijalu gledali više od dve države bivše Jugoslavije. Na globalnom nivou, teško je očekivati da iole kvalitetna reprezentacija ne nađe svoje mesto na prvenstvu, pa ne bi bilo iznenađenja u vidu izostanka Italije, Danske ili Nigerije.

Ali iznenađenja bi bilo na samom turniru, a to je ono što nosi najveću draž. Trenutni sistem sa 12 grupa iz kojih se u šesnaestinu finala plasiraju prve dve ekipe, kao i osam najboljih trećeplasiranih, ne ostavlja mnogo prostora da neki od favorita ne izađe iz nje jer je dovoljna samo jedna ubedljivija pobeda. Jedini takav slučaj sada bila je Turska.

Međutim, na prvenstvu sa 64 tima koja bi bila podeljena u 16 grupa iz kojih bi samo dva najbolja iz svake prošla u šesnaestinu finala, a preostala dva ispala, gotovo izvesno bismo videli da neki od favorita ne ode u nokaut fazu. Zato je ovo jedna od najbitnijih stavki koje idu u prilog novom proširenju.

E sad – da li bi opao kvalitet fudbala tokom grupne faze zbog još većeg broja ekipa koje ne pripadaju samom vrhu? Verovatno, ali se te razlike u kvalitetu sve više smanjuju, a fraza “danas svi igraju fudbal” nikada nije zvučala tačnije. I svakako bi se kroz grupnu fazu isfiltrirali kvalitetni timovi jer ona, uostalom, tome i služi. Ne možemo već na startu krenuti sa derbijima.

Pritom, prilika da na prvenstvu sveta vidimo neke egzotične reprezentacije i pročitamo još ko zna koliko zanimljivih ili inspirativnih priča nešto je čemu treba težiti. Iako pravi motivi Infantina nisu tako nevini i naivni kao oni autora ovog teksta, 56-godišnji pravnik iz Briga poslužio se baš njima da zastupa novo proširenje:

“Kada organizujemo Svetsko prvenstvo, važno je da ga organizujemo za ceo svet, ne samo za Evropu i Južnu Ameriku. Trebalo bi da svaka nacija može da sanja o učestvovanju na Svetskom kupu. Vidite da je kvalitet timova ekstremno visok i postaje sve viši  širom sveta. Ako ne date manjim državama priliku da učestvuju na Mundijalu, neće imati podsticaj da nastave da napreduju.”, pravdao je Švajcarac ovu ideju pred polufinala turnira koji je u toku.

I nije slagao. Afrički kontinent napreduje strahovito i jedan je od temelja budućnosti svetskog fudbala. On je do sada dobijao samo pet viza, dok je na ovom prvenstvu čak devet od 10 reprezentacija iz Afrike prošlo grupu. Zamislite samo koliko bi nekim novim tamošnjim selekcijama novac zarađen od plasmana na Mundijal – ukoliko dođe u prave ruke – značio za dalji razvoj fudbala.

Videli smo i da severnoamerička konfederacija ima šta da ponudi – tri najveće države već imaju sjajne timove, karipske reprezentacije mogu da privuku igrače čiji su koreni odatle kao u slučaju Kurasaa, Haitija ili Jamajke, dok su selekcije iz centralne Amerike uvek među najborbenijim. Stoga, ne treba ih ograničavati, već dodatno stimulisati.

Iako je podbacila, Azija je kontinent koji obožava fudbal i najveće je marketinško tržište. Njihov najveći kamen spoticanja su fizičke predispozicije, odnosno sitnija građa u odnosu na sve ostale, ali nadoknađuju to trčanjem i zalaganjem. Zapadni deo Azije kontinuirano napreduje, a polako ga sustiže jugoistočni region. U tome prednjači Indonezija kroz davanje pasoša svoj svojoj deci odrasloj u zemljama Beneluksa, pa nove debitante treba tražiti u njima ili u Omanu i Palestini na zapadu. A iako Okeanija, koja bi izvesno dobila još jedno zagarantovano mesto, osim Novog Zelanda nema kvalitetnu selekciju, teško je ne poželeti da vidimo neku ekipu iz Pacifika na Mundijalu, ako ništa, barem zbog dobrih vibracija.

Pritom, ne treba zanemariti ni onu emotivnu i inspirativnu stranu svega. Možete li samo zamisliti koliko je dece u zemljama koje su debitovale na najvećoj fudbalskoj sceni ovog leta – Kabo Verdeu, Uzbekistanu, Iraku i Jordanu – gledalo svoju reprezentaciju i poželelo da se nađe na istom mestu kroz deceniju i po ili dve. Možda je baš zbog golova Fajzulaeva ili Šomurodova neko Uzbekistanče reklo svojim roditeljima da želi da ga upišu u školu fudbala. I možda će baš ono biti sledeći heroj nacije upravo zbog tog trenutka.

Verovatno bi neko ko je protivnik ove ideje probao da kao izgovor iskoristi i brigu o zdravlju igrača i većem broju mečeva. Ali kada govorimo o tome, iako bi se novim proširenjem broj utakmica na prvenstvu povećao sa trenutne 104 na 128 – što i nije tako dramatičan skok kao ovaj koji smo imali sada sa 64 na 104 – eventualni finalisti bi i dalje odigrali osam mečeva kao i ove godine. Samim tim, u vodu pada argument da bi takav turnir dodatno iscrpeo ionako preopterećene fudbalere. Veće žrtve bile bi fudbalski entuzijasti koji žele da pogledaju svaki meč na Mundijalu.

Najveći problem bi, zapravo, bila infrastruktura jer bi mali broj država samostalno mogao da obezbedi stadione za 128 mečeva, trening centre za 64 ekipa, kao i smeštajne kapacitete za njihove navijače. Stoga ćemo, ako ova ideja zaživi i opstane, često imati združeno domaćinstvo.

I da, reći ćete da bi se izgubio značaj kvalifikacija i da nije normalno da trećina sveta učestvuje na prvenstvu istog. Međutim, ako neki sport ima kapacitet za toliko veliko Svetsko prvenstvo, onda je to onaj najpopularniji. Procene FIFA-e su da se fudbalom, bilo rekreativno ili profesionalno, bavi oko 250 miliona ljudi iliti svaka 32. osoba na planeti.

Zašto bismo onda, kada tako nešto uzmemo u obzir, od fudbala pravili elitistički sport, ograničili ga na samo 32, uglavnom iste, ekipe i uskratili priliku tolikom broju ljudi da uopšte i sanja o tome da jednog dana zaigra na Svetskom prvenstvu?

Počelo se, makar iz mutnih razloga, konačno sa proširenjem, ali je turnir sa 48 ekipa pokazao svoje mane sa trećeplasiranim timovima u grupi i manjkom iznenađenja. To bi se lako dalo srediti sa 64 reprezentacije i zato ne treba unapred odbacivati i ismevati tu ideju, ma kakvi god se još dodatni mračni motivi skrivali iza nje.

Na odbojnost javnosti nailazilo se i 1982. kada se sa 16 prešlo na 24, a potom i 1998. kada se Svetsko prvenstvo proširilo na 32 učesnika. Jer ljudi mrze promene, makar one bile i nabolje. I izgleda da ne vole fudbal kao fudbal, već samo dobar fudbal.