Nijedan sport ne može da ponudi toliko lepih ili tragičnih momenata kao što to čini fudbal. Najveća scena naročito, bogata je momentima koji se pamte bilo da su lepi ili ne, a svakako jedna od najtragičnijih stvari vezana je za Mundijal koji se 1994. godine održao u Sjedinjenim Američkim državama. 

Jedan sportski neuspeh, slučajan, doveo je do tragičnog ishoda. Isprva je ranio samo jednu naciju, ispadanjem sa turnira, a kasnije je dotukao. Jer će dovesti do tragične smrti aktera utakmice. 

No krenimo redom.

Andres Eskobar bio je štoper reprezentacije Kolumbije, poznat pod nadimkom Džentlmen, zbog lepršavog stila igre, ali i ogromne smirenosti. 

U karijeri je nastupao za Atletiko Nacional, a imao je i kratku epizodu u Evropi u Jang Bojsima. Ipak, pre Mundijala u SAD-u, pominjao se transfer u Milan, no to je ostalo na spekulacijama. Eskobar nije igrao u kvalifikacijama, ali je ipak pozvan za nastup na najvećoj sceni, jer je bio standardan godinama u selekciji „Kafeterosa“. Od južnoameričke selekcije očekivalo se mnogo, ali u grupi sa domaćinom, Švajcarskom i Rumunijom nije mogla dalje. Na startu je bolja bila Rumunija, slavila je 3:1. U drugom kolu, domaćin je preskočio Kolumbiju sa 2:1. Upravo taj duel, odrediće sudbinu i reprezentacije i Eskobara. Nesrećnim potezom Eskobar će loptu poslati u svoju mrežu, što će biti kraj nade o prolasku u nokaut fazu. Pobeda nad Švajcarskom bila je pirova. Kolumbija je pakovala kofere. Andres će se zaista spakovati i vratiti kući, ni ne sanjajući da će neko, u njegovoj zemlji želeti da mu „vrati“ za kiks protiv SAD-a. Samo nekoliko dana po povratku, izlazak u grad sa prijateljima bio je tragičan. Nakon što je ostao sam na parkingu, okružila su ga trojica nepoznatih muškaraca, a nakon svađe jedan od njih ispalio je šest hitaca u njega. Navodno, dok je to činio uzvikivao je gol, gol, gol. 

Teorija kaže da je to bila „kazna“ od strane narkokartela koje je njegov autogol koštao mnogo novca. Postoji i ona druga, koju je izneo Fransisko Maturana, nekadašnji fudbaler, a koja kaže da je Eskobar samo bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. 

Kako bilo, Eskobarova karijera i život okončani su tragično u 27. godini. Dan kasnije ubica, Umberto Kastro Munjoz uhapšen je, a kasnije i osuđen na 43 godine zatvora, a kasnije mu je kazna redukovana na 26, ali je nakon 11 godina pušten zbog dobrog vladanja. To je za dobar deo kolumbijske javnosti bio pokazatelj da pravda nije zadovoljena. 

Eskobarovoj sahrani prisustvovalo je 120.000 građana, a Medeljin i Atletiko Nasional znali su da se oduže svom igraču. Godinama kasnije porodica je osnovala organizaciju sa njegovim imenom kako bi pomogla deci sa kolumbijskih ulica da se bave fudbalom. U susret Kopa Americi 2001. godine, u Medeljinu Eskobar je dobio spomenik. 

Preko tri decenije od njegove tragične smrti, Kolumbija i Nacional nisu zaboravili svog džentlmena ni „večnu dvoju“ po broju dresa koji je nosio. Jedan nespretan, slučajan potez, greška koštala ga je života. Ali njegova životna priča i ljubav koju Kolumbijci i danas osećaju prema njemu kupili su mu večnost.