Svaki ljubitelj fudbala naježi se kada se zatrese "mušema" i začuje čuveno "The champions".

Kada je UEFA 1992. godine odlučila da unapredi i rebrendira svoje elitno takmičenje, Liga šampiona dobila je ne samo novo ime već i identitet koji će se pamtiti decenijama. Ključ tog identiteta postala je svečana i uzvišena himna, delo britanskog kompozitora Tonija Britena.

Inspiraciju za himnu Briten je pronašao u klasičnoj muzici. Kao veliki poznavalac dela Georga Fridriha Handela, odlučio je da adaptira čuveni komad "Zadok the Priest", koji je komponovan za krunisanje britanskih monarha 1727. godine. Briten je prepoznao veličanstvenost i svečani ton ovog dela kao savršenu osnovu za muziku koja će pratiti fudbalske spektakle širom Evrope.

Da bi himna odrazila međunarodni karakter Lige šampiona, Briten je dodao novi tekst na tri zvanična jezika UEFA-e: engleskom, francuskom i nemačkom. Reči poput "The Champions", koje se ponavljaju s monumentalnim horom, postale su sinonim za prestiž i veličinu. 

Muziku je izvela londonska Kraljevska filharmonija, čime je dodatno istaknut svečani ton. 

Od premijere, himna je postala neizostavan deo fudbalske kulture. Svaka utakmica Lige šampiona započinje uz prepoznatljive zvuke, a navijači širom sveta pevaju je s istim žarom kao što bodre svoje klubove. Briten, skroman u vezi sa svojim doprinosom, jednom je izjavio da je samo želeo da stvori nešto što će obeležiti važnost trenutka – i u tome je u potpunosti uspeo.

No koliko god da je Briten stvorio monumentalno delo, ne uspeva da je čuje na stadionu svog kluba. Naime, Briten je navijač Kristal Palasa, a "orlovi" iz južnog Londona nikada nisu bili ni blizu elitnog evropskog takmičenja.

Toliko godina kasnije, himna Lige šampiona danas je mnogo više od pesme ona je simbol sportskog rivalstva i magije fudbala. Kroz delo Tonija Britena, fudbal je dobio svoju najprepoznatljiviju himnu.