Nil Vornok i san koji je pokazao da i žene razumeju fudbal

Odneti pobedu na zelenom terenu, često kažu fudbalski znalci, plod je dobre pripreme, taktike, analize, poznavanja statistike. Toliko je sve podređeno egzaktnim podacima, da se gledaocima polako čini kako fudbal sve više postaje spoj igre i matematike, a sve manje jednostavna igra koja za cilj ima ugurati protivniku loptu u gol i slaviti.

Današnji fudbal sve više se oslanja na jasno predviđene obrasce, gotovo da nema fudbalskog navijača da ne zna u prste kakvu će postavu izvesti Pep Gvardiola, Žoze Murinjo ili neki drugi trener, pa se čini da u fudbalu nema više mesta za slučajnosti, lucidnost pojedinca, pobednički karakter nekreativnog fudbalera, sve je unapred poznato. Ili nam se samo čini. 

Nekada je za pobedu ipak potrebno jako malo, samo trenutak inspiracije, mala nesmotrenost, intuicija pa da sve analize koje je napravio tamo neki dobro plaćeni „štreber“ u stručnom štabu padnu u vodu. A nekada samo san. 

Tako glasi čuvena legenda vezana za jednog od najpoznatijih menadžera u engleskom fudbalu, Nila Vornoka. 

Vornok je stari lisac, trener nekog čudnog kova, rođeni Jorkširac, navijač Šefild Junajteda, čovek koga zovete kada je teško, kada nema šanse da se spasite ispadanja, a takve poslove i sam je priznao uvek je voleo. Ima nešto neobično u tom prgavom treneru, stilom igre zarobljenom u prošlom veku, jer nikada njegove ekipe nisu igrale fudbal lep za oko, nikada nije oduševljavao taktikom, ali i ta ružna igra davala je rezultate. Kakve, takve. 

Krenuo je Vornok karijeru kraj aut linije od samih početaka, orao je trave na amaterskim igralištima, a onda u više navrata dosegao visine Premijer lige. Prosto, možda ne volite klubove koje je on vodio, ali tu glavu ne možete da ne volite. 

Njegova karijera puna uspona i padova, ipak je generacijama podarila neverovatnu priču koja se graniči sa zdravim razumom, nekim drugim dimenzijama, astrologijom... Ma šta god želite, možete uporediti, jer jednu utakmicu pobedio je zahvaljujući tome što je poslušao savet sopstvene žene. Tačnije san. 

Bila je to 2010. godina, Vornok je sedeo na klupi Kristal Palasa, bio je to njegov prvi mandat u klubu iz Južnog Londona i pripremao utakmicu u okviru FA Kupa protiv Vulverhemptona. 

Noć pred utakmicu, njegova gospođa Šeron imala je čudan san, koji mu je potom ispričala. 

San je govorio da će Palas pobediti utakmicu, a da će pobedonosni pogodak postići, defanzivac Deni Baterfild. Već sama po sebi, ova priča zvuči ludo. 

Došao je i dan utakmice, Vornok je ušetao u svlačionicu i igračima saopštio taktiku, koja je uključivala Baterfilda, u špicu napada. Svlačionica je prasnula u smeh, svi su mislili da je ovo Vornokov način da opusti ekipu pred početak važne utakmice, ali dok su igrači i stručni štab pokušavali da se suzdrže od smeha i uozbilje, Vornok je stajao mirno. Problem u celoj priči je bio i to, što Baterfild nije bio čak ni prvi izbor na poziciji desnog beka, bio je „bek ap“ opcija, iza Natanijela Klajna. No, Vornok je verovao svojoj ženi, verovao da je njen san predskazanje i Baterfild je počeo meč kao napadač, a sve ostalo je istorija. 

Baterfild se ispostavio kao pun pogodak, postigao je het-trik za samo šest minuta, i to onaj savršeni, pogađao je i levom i desnom nogom i glavom i „orlovi“ su taj meč pobedili sa 3:1 i prošli u narednu rundu najstarijeg fudbalskog takmičenja na svetu. 

Od tada, Vornoka su u svlačionici igrači zadirkivali: „Šefe, da li je Šeron opet nešto sanjala?“

Nakon ovog događaja, nikada, barem zvanično, Šeron više nije imala „vizije“, ali je ovaj detalj postao deo fudbalskog folklora i priča koja Vornoka prati i dan danas. Postala je dokaz da pored znanja, rada, taktike i silnih analiza, ova naizgled jednostavna igra uvek napravi mesta za magiju i trenutak neočekivanih obrta. 

Sve u svemu, Nil je poslušao svoju gospođu, ukazao joj poverenje, kao što je ona njemu mnogo puta u karijeri. Verovatno je Nil, taj prgavi Jorkširac i ranije slušao Šeron, jer da nije, verovatno bi i dan danas sedeo kraj klupe u nekom niželigašu.