FK Sarajevo - Bordo srce jednog grada

Bila je to jesen 1946. godine. Sarajevo je polako izlazilo iz dima i pepela Drugog svetskog rata. Ulice su se obnavljale, životi su se sklapali iznova, a u vazduhu je lebdela ona posebna energija koja se oseća samo kada narod počinje da veruje u sutrašnji dan.

Kao što se sunce pomalja iza vrlih sarajevskih brda, tako je i 24. oktobar 1946. godine došao tiho i nenametljivo. Kucnuo je čas za nešto novo. Spajanjem dva sportska društva - "Slobode" i "Udarnika", nastao je fudbalski klub. Prvo pod imenom Sportsko društvo "Torpedo", a već 1947. godine klub dobija novo ime - Fudbalski klub Sarajevo. Ime koje će narednih decenija odjekivati stadionima Jugoslavije i Evrope.

Put do vrha

U jugoslovenskoj ligi FK Sarajevo je debitovalo u sezoni 1947/48, završivši na desetom mestu. Nije bilo sjajno, ali nije ni sramota za debitantski nastup. Klub je polako i strpljivo, gradio svoju priču, učeći prve korake u najelitnijem jugoslovenskom takmičenju.

Ali navijačima to nije bilo dovoljno. Željeli su više strasti, više vatre. I imali su pravo.

Početkom šezdesetih, na koševski travnjak stupa čovek koji menja sve. Asim Ferhatović Hase. Malo koji igrač je u istoriji jugoslovenskog fudbala ostavio tako dubok trag. Tehnika koja je mamila uzdahe, instinkt koji se ne može naučiti, i ljubav prema Sarajevu koja je bila veća od svega.

U sezoni 1963/64 Ferhatović je bio prvi strelac jugoslovenske lige sa 19 golova, a u sledećoj sezoni Sarajevo postaje vicešampion Jugoslavije, tada najveći uspeh u istoriji kluba. Ali pravi vrhunac tek dolazi.

Sezona 1966/67. Titula. Istorija. O tome malo kasnije.

Na drugu šampionsku titulu navijačima Sarajeva je trebalo puno strpljenja, punih osamnaest godina. Ali kada je stigla, u sezoni 1984/85, bila je to eksplozija. Generacija koju su sa klupe vodili legendarni Boško Antić i Mirsad Fazlagić bila je prava noćna mora za sve tadašnje favorite.

Pašićev filigrantski precizan centaršut koji je protivničke golmane ostavljao bez reakcije, Musemićev skok i udarac glavom koji je dominirao šesnaestercem - to su slike koje stariji navijači bordo tima pamte u pola dana i u pola noći.

Sa 48 bodova i četiri boda prednosti ispred Hajduka, Sarajevo je u poslednjem kolu, pred 45.000 oduševljenih gledalaca na Koševu, pobedilo Crvenu zvezdu 2:1 i zapalilo grad na Miljacki. FK Sarajevo postalo je prvi klub van "velike četvorke" - Crvene zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka koji je uspeo da osvoji dve jugoslovenske titule.

Niko pre Sarajeva to nije uspeo.

Između ove dve titule, jedna zvezda je sijala posebno. Neponovljivo. Safet Sušić Pape, možda i najveći igrač kojeg je bosanskohercegovački i jugoslovenski fudbal ikad dao svetu. Držanje, elegancija, driblinzi, brzina, logika…To je bila čista umetnost.

Stigao je u klub 1974. kao osamnaestogodišnjak, mršav i neugledan, ali kao da je bio rođen sa loptom. U sezoni 1978/79 sa 15 golova poveo je Sarajevo do četvrtog mesta i uzeo titulu najboljeg fudbalera Jugoslavije. Sledeće sezone bio je još bolji - 17 golova, ponovo prvak srca navijača i novinara, a Sarajevo zaselo na vicešampionsku stolicu.

Kada je Pape trčao koševskim travnjakom, tribine su stajale i posmatrale nešto što se ne ponavlja. Na žalost, nije bio momenat za titulu Sarajeva, koju je toliko želio.

Rat koji je 1992. progutao Sarajevo i celu zemlju zaustavio je sve. Fudbal, humor, normalnost. Ali čak ni u danima kada su granate padale na Koševo, klub nije nestao.

Stadion Koševo - prirodni amfiteatar

Pre nego što se preselilo na Koševo, FK Sarajevo je svoje prve utakmice igralo na stadionu na Skenderiji - starom vojnom igralištu na kome su pre rata nastupali mnogi sarajevski klubovi. Na tom terenu fudbalsku karijeru su počeli Biogradlić, Ferhatović, Mušović.. momci koji su kasnije obeležili istoriju bordo tima.

Kada bi na Skenderiju dolazila neka od tadašnjih velikih ekipa, tribine bi primile i do deset hiljada gledalaca, koji su nabijeni jedni uz druge, i na suncu i po kiši, navijali dok god ima glasa.

Inicijativa za izgradnju Koševa pokrenuta je 1947. Za lokaciju je odabrana dolina potoka Koševo. Dvojica arhitekata, Anatolij Kirjakov i Vasa Todorović su iskoristili prirodni amfiteatar te doline i osmislili stadion ovalnog oblika koji se savršeno uklapa u pejzaž sarajevskih brda kao da je uvek bio tu. Vrhunac arhitektonskog stila i duha.

Stadion je konačni oblik dobio 1954, sa kapacitetom od 45.000 mesta. Krajem avgusta 1966. Koševo postaje prvi stadion u Bosni i Hercegovini sa električnom rasvjetom.

Osamnaest godina kasnije Koševo je zasjalo punim sjajem. Na njemu su svečano otvorene XIV Zimske olimpijske igre i od tada nosi ime Olimpijski stadion Koševo. Oktobra 2004. stadion je dobio konačno ime: Olimpijski stadion "Asim Ferhatović Hase". Ime koje nosi ponos celog jednog naroda.

Navijači - oni koji su uvek tu

Svaki klub je onoliko velik koliko su veliki njegovi navijači. i po tome FK Sarajevo nikad nije bilo malo.

U početku su se zvali "Pitari", smešteni na istočnoj tribini, verni i glasni bez obzira na rezultat. Krajem osamdesetih formirana je nova navijačka grupa: Horde Zla. Ime koje zvuči zastrašujuće, ali za navijače bordo tima znači samo jedno - bezuslovna ljubav.

Horde Zla zauzele su severnu tribinu i postale pravi dvanaesti igrač. Kroz decenije, kroz titule i ispadanja, kroz rat i obnovu oni su uvek bili tu.

Sezona 1966/67 - godina kada je Sarajevo dotaklo nebo

Da biste razumeli šta se desilo u sezoni 1966/67, morate znati jedno: niko to nije očekivao.

Jugoslovenska liga tog vremena bila je jedna od najtežih liga na kontinentu. Nije to bila liga gde se dolazi slučajno do titule. Tu su vladali giganti - Crvena Zvezda, Partizan, Dinamo, Hajduk. "Velika četvorka" koja se godinama međusobno smenjivala na vrhu tabele, kao da su ostali klubovi postojali samo da bi popunili raspored. FK Sarajevo? Autsajder. Skroman klub iz Bosne. Lepo je što igraju u ligi, ali titula? E, to nije za njih.

Pogrešili su.

Na Koševu je tiho sazrevala generacija koja je bila odlučna da pokaže drugačije svetlo kluba i grada. Trener Miroslav Brozović - Meho, kako su ga svi zvali i pored njega nepogrešivi Ibro Biogradlić kao tehnički rukovodilac, skrojili su tim koji je bio više od zbira svojih posebnih delova. Ferhatović, Musemić, Biogradlić, Prodanović, Mioč, Šehović, Fazlagić, Vujović, Mušović, Prljača, Antić i ostali, momci koji su znali ko su i šta hoće.

A heroj? Vahidin Musemić, dvadesetogodišnjak koji je danju studirao filozofiju, a noću sanjao da uništava odbrane jugoslovenskih elitnih klubova. Petnaest golova u trideset utakmica, titula najboljeg strelca i nadimak koji mu je štampa nadenula sa razlogom: "Zlatni udarac".

Uz njega, kapiten Mirsad Fazlagić, jedan od najkvalitetnijih bekova, kapiten jugoslovenske reprezentacije, čovek za koga su engleski novinari pisali da je "stizao svuda".

Sezona je bila briljantan maraton, od prvog do poslednjeg kola. Sarajevo je nizalo pobede. Nije uvek bilo lako, bilo je i remija, i poraza, i noći kada je sve visilo o koncu. Ali tim je izdržao. Fazlagićeva odbrana, Musemićeva intuicija, kolektivna borbenost koja nije dozvoljavala Sarajevu da klone.

Tačku je stavila pobeda nad Čelikom. Ulice Sarajeva su te noći postale jedan veliki karneval. Grad koji je godinama sanjao o ovom trenutku, konačno ga je dočekao. Bila je to prva titula jednog bosanskohercegovačkog kluba u istoriji jugoslovenskog fudbala. Istorijski trenutak koji Sarajevo nikad neće zaboraviti.

Te iste sezone Sarajevo je stiglo i do finala Kupa Maršala Tita. Finale u Splitu, u kome je Hajduk pobedio sa 2:1. "Dupla kruna" izmakla je za dlaku. Ali to nije moglo pokvariti ono što se desilo. Sarajevo je postalo prvak. I to prvak koji je odmah potom krenuo da osvaja Evropu.

Sarajevo vs. Mančester junajted

Posle osvajanja titule, FK Sarajevo je zakoračilo na evropsku scenu. U prvom kolu Kupa šampiona, Olimpijakos iz Nikozije je savladan bez napora, 3:1 u zbiru. A onda je žreb odlučio i celo Sarajevo je zastalo.

Naredni protivnik: Mančester junajted. Engleski prvak. Jedan od najvećih klubova na svetu. Ekipa Bobija Čarltona i velikog Džordža Besta, momka za koga su Englezi govorili da nije s ove planete.

Ser Met Bazbi, menadžer Junajteda, bio je toliko uznemiren putovanjem u ono što je javno nazvao "nepristupačnim planinskim uporištem" da je za prvu utakmicu iznajmio poseban čarter avion.

Štaviše, Bazbi je lično odleteo u Sarajevo pre utakmice da bi špijunirao sarajevske momke na jednoj ligaškoj utakmici. Vratio se u Mančester siguran da će prolaz biti lak.

Prevario se, ser Met. Prevario se strašno.

Prva utakmica - Koševo, 15. novembar 1967.

Petnaestog novembra 1967. Sarajevo je doživelo nešto što se ne da opisati rečima.

Koševo nikada, ni pre ni posle, nije izgledalo tako svečano i tako živo, istovremeno. Čak ni onog letnjeg dana kada je bordo tim slavio prvu šampionsku titulu, kažu da ni tada atmosfera nije bila ovakva. Novembarska hladnoća nije nimalo obeshrabrila navijače.

Nekoliko sati pre početka meča, sa svih strana, počele su da nadiru reke ljudi ka Koševu. Sat vremena pre početka kapije su zatvorene. Unutar stadiona se našlo minimum 45.000 srećnika, nabijenih rame uz rame, sa trubama i zvonima, spremni da poklone svom timu glasove koje nikad pre nisu upotrebili ovako snažno.

Sarajevo je krenulo kao da je ceo grad duvao u njihova bela jedra.

Ređali su se napadi i šanse Antića, Musemić i Prodanović ali bez uspeha. Sa druge strane, Junajted je strpljivo gradio igru, ali odbrana na čelu sa kapetenom Fazlagićem funkcioniše besprekorno.

A onda je otkucao 24. minut i Sarajevo je bilo na korak od istorije.

Prljača je ubacio loptu do Musemića koji se sjajno oslobodio čuvara Foulkesa. Bez oklijevanja, "Zlatni udarac" je šutirao. Stepni je dohvatio loptu, ali nespretno, ispala mu je iz ruku i krenula prema golu.

Stepni se munjevito bacio ponovo i uspeo da izvuče loptu ali tek pošto je ona već prešla gol-liniju. Svi na stadionu su to videli. Igrači Sarajeva skočili su u vazduh, tribine su eksplodirale u slavlje kakvo Koševo nije pamtilo. Ali italijanski sudija samo je odmahnuo rukom. Nije gol.

Igra se nastavlja.

Samo pet minuta posle tog dramatičnog trenutka, nova tragedija. Foulkes je grubo startovao na Prodanovića. Sudija je dosudio slobodnjak, ali Foulkesa nije ni opomenuo. Prodanović je pokušao da se vrati na teren, ali nije mogao.

Pošto tadašnja pravila nisu dozvoljavala izmene u međunarodnim utakmicama, bordo tim je ostatak meča, skoro sat vremena, igrao sa deset igrača, protiv jednog od najjačih klubova na svetu.

I znate šta? Ni sa desetoricom se nisu predali.

U drugom poluvremenu Sarajevo se nastavilo boriti. Usledile su ponovo šanse Antića i Fazlagića, koji je čak pogodio i stativu. Opet peh.

U završnici, Englezi su počeli da truju vreme, obesmišljavaju igru. Džordž Best bio je posebno "kreativan" u tome, i sa tribina je za svaki takav potez dobijao salvu zvižduka.

Kada je sudija odsvirao kraj, Koševo je isprva odjeknulo aplauzom za hrabre sarajevske momke. A onda su stigli novi zvižduci, za sudijsku trojku koja je brzo napuštala teren.

Rezultat: FK Sarajevo 0:0 Manchester United

A ser Met Bazbi je znao. Znao je da je imao sreće što je izašao sa Koševa sa nulom u svojoj mreži.

Revanš - Old Trafford, 29. novembar 1967.

Dve sedmice je Sarajevo imalo da pripremi revanš. Tim je bio hendikepiran još pre nego što se lopta zakotrljala na Old Trafordu. Prodanovićeva zamena bio je Salih Delalić, osamnaestogodišnji student ekonomije koji jedva da je imao profesionalnog iskustva. Mlad, neiskusan, bačen u vatru pred 62.000 gledalaca na jednom od najvećih stadiona Evrope.

Junajted je krenuo žustro i agresivno. Džordž Best je od prvog minuta bio onaj pravi Best, neuhvatljiv, nepredvidiv, opasan. Već u 11. minuti, Junajted je poveo. Astonova noga bila je najbrža u šesnaestercu Sarajeva. 1:0.

Do poluvremena bez novih golova, ali i bez mira na terenu.

Sarajevo je u drugom poluvremenu zaigralo kao da nema šta izgubiti - jer zaista i nije imalo. Antić i Musemić su pretili golu Junajteda, ali ni Best nije ostajao dužan.

A onda je stiglo pet minuta koje će navijači FK Sarajeva pamtiti do kraja života.

Pedeseta deveta minuta. Best šutira glavom posle centaršuta, Muftić sjajnom intervencijom brani. Pritom Best pada, sudara se sa Blaževićem, a kada mu Muftić priđe da mu pruži ruku a Best mu udara šamar. Na sred terena, pred 62.000 gledalaca. Francuski sudija ne vidi ništa.

Šezdeset druga minuta. Prljača, besan zbog Bestovog ponašanja, pravi grub prekršaj nad Bestom i zasluženo dobija crveni karton. Protesti igrača Sarajeva, koji su ukazivali na Bestovu šamarčinu od pre nekoliko minuta bili su uzaludni. Sarajevo je ostalo sa deset igrača. Drugi put u ovom dvoboju.

A onda je stigao gol koji nije smeo biti priznat.

Nakon izvedenog slobodnjaka, Foulkes je šutirao glavom i lopta je napustila teren. Jedan igrač Junajteda je vratio loptu u teren. Igrači Sarajeva stajali su sa podignutim rukama, čekajući da sudija zaustavi igru. Lopta je stigla do Besta. Best je šutirao. 2:0. Sudija nije reagovao. Ni ovog puta.

Ali Sarajevo se ni tada nije predalo. Četiri minuta pre kraja, Blažević je sjajno centrirao sa leve strane, i tada se desilo nešto lepo usred sve te nepravde: Salih Delalić - tinejdžer, student ekonomije, čovek koji tek što je počeo da živi svoju fudbalsku priču, vinuo se najviše i preciznim lob udarcem glavom pogodio nebranjeni deo mreže. 2:1.

Ali bilo je kasno, sudija je odsvirao kraj, bez milosti, bez osvrtanja. Surovo.

Mančester Junajted se plasirao dalje. Prošao je četvrtfinale, polufinale i te sezone u finalu, u Londonu, postao prvak Evrope.

A igrači Junajteda su, u izjavama po okončanju sezone, jedan za drugim govorili isto: Sarajevo je bilo najteži protivnik na celom putu do trofeja.

Sarajevo ne može da izgubi

Ima gradova koji govore o sebi kroz arhitekturu, kroz muziku, kroz književnost. Sarajevo govori o sebi kroz sve to ali i kroz fudbal. Uvek i kroz fudbal.

Kada je Musemić postigao onaj gol u 24. minutu, a sudija Franćeskon odmahnuo rukom, 45.000 ljudi na Koševu je znalo istinu. Nije trebalo objašnjenje. Ali to nije moglo ugasiti ono što je ovaj tim učinio te sezone.

Kada je Salih Delalić matirao domaću odbranu na Old Trafordu pred 62.000 gledalaca to nije bio samo gol. već dokaz da FK Sarajevo ne zna da se preda. Da ne postoji stadion dovoljno velik i dovoljno bučan da ih zaplaši. Da ne postoji protivnik dovoljno jak da ih slomi.

Kada je Hase trčao koševskim travnjakom, Sarajevo je gledalo nešto što se ne ponavlja. Čovek koji je za Bosnu i Hercegovinu bio više od sportiste, bio je simbol da veličina ne pita odakle dolazi. Toliko utakmica i golova i jedan stadion koji danas nosi njegovo ime. Jedini pravi spomenik koji igrač može dobiti.

Kada je Pape leteo po terenu, ostavljajući za sobom zbunjene i nemoćne protivničke igrače i oduševljene tribine Sarajevo je imalo razlog da veruje da je fudbal umetnost, a ne samo sport.

FK Sarajevo je prošlo kroz sve što jedna institucija može da preživi. Slava i padovi, titule i ispadanja, rat koji je pretvorio stadion u groblje, i obnova koja je pokazala da narod neće odustati od onoga što voli.

Uvek je ostajalo ono što jeste, klub koji ne pristaje da bude mali. To je poruka. Poruka da se veličina ne meri novcem, ni brojem trofeja već srcem, karakterom i ljubavlju prema onome što radiš.

Sarajevo je grad koji je prošao kroz sve. Grad koji je naučio da sreća nije zagarantovana, ali da je treba tražiti bez prestanka. I dok god postoji Koševo, dok god Horde Zla pevaju na severnoj tribini, dok god neka nova generacija momaka u bordo dresu trčkara za loptom i sanja o tituli priča o FK Sarajevu nije završena.