Najbliže finale Lige šampiona u istoriji, a to se nije smelo propustiti

Fudbal volim. Fudbalske navijače pogotovo i kada sam saznao da će se finale Lige šampiona 2026. godine održati u Budimpešti znao sam da ću biti tamo. Nije bitno ko igra i nije bitno što nemam kartu. Važno je samo da osetim to ludilo po gradu.

Sezona se odvijala kako se odvijala i „nacrtalo se“ da će se na „Puškaš Areni“ za titulu najbolje ekipe boriti Arsenal i aktuelni šampion Evrope - PSŽ. I dileme tu nije bilo nijednog trenutka, dok budem zujao po gradu biću „frendli“ i sa jednima i sa drugima, ali samu utakmicu ću gledati u Fan zoni Arsenala. Ne zato što mi je taj klub drag, šta više pred tekmu, a i tokom nje sam bio u raspoloženju „neka izgube oba tima“, već samo zato što mi je sa Englezima bilo lakše da komuniciram, a i nekako su mi bliži. Ne samo zbog jezika, već i zbog načina na koji vole fudbal, ali da ne bude zabune „tobdžije“ sigurno nisu među 10 mojih omiljenih klubova na Ostrvu. Možda čak ni među 20.

UEFA je odlučila da ove godine prvi put u istoriji meč za titulu šampiona Evrope počne u 18.00 časova, pa sam nekako naivno pomislio da će i navijači poraniti sa svojim aktivnostima.

Već pre devet sam bio u centru mađarske prestonice i nisam video nikoga. Kada kažem nikoga onda mislim nikoga. Žive duše nije bilo na ulici. Trg heroja prazan, kao da je sasvim običan dan, a ne finale Lige šampiona.

Ludnica među Francuzima u gradu

Tek oko 11.00 sati tu i tamo su počele da se pojavljuju malo veće grupe navijača Arsenala, naleteo sam na jedan šop sa njihovom opremom ispred kojeg su postavili sto za stoni-fudbal, ali ni to nije prava atmosfera.

Sedoh negde da popijem nešto i tek oko podneva pored mene, u razmaku od pola sata do 45 minuta, prođoše dva ogromna kortea navijača PSŽ-a. Svi jednobrazno obučeni u belim majicama i tek tu i tamo poneki Francuz u dresu ili potpuno go do pojasa. To je već mirisalo na nešto zanimljivo. Tim pre što sam kod trojice njih video da nose kutije na kojima je bio nacrtan megafon. To sam čekao.

Popio sam još pivo, dva i krenuo u njihovom pravcu. Navigacija nije bila potrebna, jer buka je bila toliko velika da nisam mogao da ih promašim. I bilo ih je brdo. Ludnica potpuna, svi đuskaju i svi su apsolutno uvereni da će pehar šampiona Evrope još godinu dana stanovati u Parizu.

PSG Fans Take Over Budapest Before the Champions League Final vs Arsenal | Incredible Atmosphere Watch on YouTube

Umuvao se tu pored njih tek poneki navijač Arsenala, ali nije bilo problema. Slikanje, smeškanje i sve u fazonu „razbićemo vas“.

Policija je bila u punoj ratnoj opremi, tu su bili psi, oklopna vozila i šta ti ja znam šta još sve ne, samo što nije bilo posla za njih. Mogli su komotno da zapale cigare i gledaju u mobilni telefon.

Šetam ka stadionu, a pored mene Toni Parker vozi trotinet

Vreme je bilo već polako da se krene ka stadionu. Da, nisam imao kartu, ali zašto propustiti priliku da prošetaš kroz masu navijača do „Puškaš arene“ i onda se peške vratiš do Fan zone Arsenala. Bilo je dovoljno vremena, a bilo je u Budimpešti i dovoljno onih koji poput mene nisu imali kartu, pa sam imao društvo i pri povratku.

A tu negde oko stadiona, na možda nekih 500 metara do prvog prstena obezbeđenja, na nekoj autobuskoj stanici čujem ljude kako viču:

- Toni, Toni…

Koji bre Toni? Luka Toni? Odakle on, ali drugi Toni mi nije pao na pamet. Međutim, da, bio je drugi Toni. Toni Parker. Bivša NBA zvezda i bivši muž Eve Longorije, a sadašnja ključna figura ASVEL-a. I to, brat, ni manje ni više, prolazi pored mene na električnom trotinetu. Onako opušteno. Maše ljudima i slika se sa onima koji su ga prepoznali.

Tony Parker in Budapest | Arsenal - PSG Watch on YouTube

I nije on, jedina NBA zvezda koja je bila u Budimpešti. Bio je tu i Janis Adetokumbo, ali i Nikola Jokić čija je reakcija prilikom gola Arsenala obišla svet. A obišla ga je zahvaljujući ekipi Skaut sporta koja je bila na licu mesta, ovekovečila taj trenutak, snimak objavila na svom Instagram nalogu, a kasnije su ga podelili svi relevantni svetski mediji, dok su ga neki jednostavno ukrali i objavili bez navođenja autora, ali to njima na čast.

View this post on Instagram

A post shared by Skaut Sport (@skaut_sport)

Nestanak piva u Fan zoni Arsenala – „zločin protiv čovečnosti“

Ni fan Zonu Arsenala nije bilo teško promaći. Pratiš odakle dolazi zvuk navijanja i neke preglasne i preglupe muzike, i lako si tamo. Na ulazu kratak pretres i unutra sam. Ispred mene ogromna poljana, mislim kao park Ušče u Beogradu, ako ne i veće od toga. Postavljen veliki ekran pored kojeg je pisalo Arsenal, a bočno uz ograde su bili šankovi za osveženje. Kasnije ću se opet dotaći ove priče, ali ne u baš najboljem kontekstu.

Na nekih 100 metara od bine lociran je teren za fudbal u koji je svako mogao da uđe i pokaže šta zna. Pijani Englezi svih uzrasta obučeni u kojekakve pantalone i cipele pikaju fudbal i cerekaju se. Nije prizor za divljenje, ali da ste bili tu sigurno bi vam navukao osmeh na lice.

Arsenal Fans Playing Football in Budapest Fan Zone Before the Champions League Final 2026 Watch on YouTube

Ne, ne, nije mi palo na pamet da i ja zaigram. Možda kad u finalu bude igrao moj klub ili barem neki koji mi je draži. Ovako neka igraju ovi što uzvikuju „COYG“.

Iskren ću biti, gol Arsenala nisam ni video. Nekako ta varijanta da utakmica počinje još dok ne padne mrak me je zbunila i ja sam za to vreme čekao da kupim pivo. Samo sam čuo da svi urlaju i popaljeno je nekoliko baklji. Ne baš tipično engleska proslava, ali moraćete da mi verujete da je bilo zaista tako. Ko ne veruje neka potraži na Jutjubu ima snimaka.

Utopio sam se u masu navijača Arsenala, oni su navijali, a ja sam samo gledao i zezao se sa njima. Njihovu nervozu sam mogao da osetim i da razumem, ali nijednog trenutka se za onih 120 minuta fudbala i još desetak tokom penal serije nije prenela na mene. Zapravo, samo mi je u jednom trenutku bilo krivo što nisam video šampionsko slavlje, već ona pokunjena lica i što nikome više nije bilo do piva. Pa, ni meni…

E, kad smo kod tog piva, da se vratim na onaj šank kao što sam obećao. Elem, u pauzi između dva poluvremena, a možda je drugo već počelo, ne sećam se, jednostavno je u celoj Fan zoni nestalo piva. Nigde, ni levo, ni desno, ni nasuprot bine. Nigde. Što jedan od prisutnih reče „zločin protiv čovečnosti“. Finale lige šampiona, Fan zona kluba iz Engleske i da nema ni kapi piva dobrih pola sata. Ako vam kažem da je to najjači utisak celog finala onda vam je jasno koliko je to bilo mučno.

Mada, verujem da je podjednako bolno bilo i onim mučenicima sa onog viralnog snimka kad navijači gledaju odlučujući penal na TV-u i onda nestane slika. Zaista ne znam kako neko nije razbio televizor u tom trenutku.

Fudbal, zaista, spaja ljude, ko to ne razume on je siromašan

Pored toga zanimljiv je još jedan detalj. Ne znam ni ja kako sam se sredinom drugog poluvremena našao u krugu ljudi koji svi pričaju srpski. To su momci iz Užica, ekipa iz Beograda i nekih drugih gradova, ali ne znam da li su članovi zvaničnog kluba navijača „Arsenal Serbia“ koji je, video sam to na društvenim mrežama, imao veliki broj svojih predstavnika u Budimpešti.

I onda se odjednom pored nas pojaviše tri momka. Jedan iz Zagreba, jedan iz Osijeka i još jedan, nisam baš najbolje čuo odakle. Gledam tako njih desetoricu kako se nerviraju zbog engleskog kluba, pored njih neki tip iz Koreje, tu su i domaći Mađari…

A tu sam i ja koga savršeno boli, da ne kažem šta, za Arsenal, ali sam došao jer volim fudbal i sve ono što ide uz njega.

Čoveče, fudbal zaista spaja ljude. A kome to nije jasno taj je vrlo siromašan.