Najteža Arsenalova sezona u periodu nakon Prvog svetskog rata, po kontroverznom povratku u Prvu diviziju, bila je 1923/24 – sezona u kojoj je za bod ostao u najjačem rangu engleskog fudbala, bio na 19. mestu, ispred Notingem Foresta, kao i Čelsija, koji je na gol-razliku ispao zajedno sa beznadežnim Midlzborom.

Deset godina ranije, tadašnji Vulvič Arsenal preselio se u Severni London, odbacio prefiks iz imena koji je nosio po londonskoj oblasti na jugoistoku metropole i počeo svoju eru na Hajberiju. U ratnom ludilu na planeti Zemlji, biznismen iz prestonice Engleske, prvi čovek Arsenala, Henri Noris, cenjen zbog aktivnosti tokom regrutovanja vojnika, iskoristio je svoj položaj i povratak Prve divizije na format sa 22 tima da ugura svoj klub nazad u elitu, iako je pred prekid zbog početka rata bio tek 6. na tabeli Druge divizije.

Zašto je u ovoj priči sezona 1923/24 bitna? Jer je poslednja do prethodne u kojoj Arsenal nije imao strelca sa makar 10 golova u prvenstvu! Tada je Hari Vuds dao devet ligaških pogodaka i njima pomogao Arsenalu da ostane u Prvoj diviziji, u sezoni koju je obeležio Hadersfild taun Herberta Čepmena, prvom od tri vezane titule. Kao fudbalski revolucionar, Čepmen je nekoliko godina kasnije počeo da piše istoriju i u Arsenalu, takođe mu doneo prve trofeje, a 9. decembra 2011, na proslavi 125. godišnjice kluba, dobio je statuu ispred Emirejtsa, zajedno sa Tonijem Adamsom i Tijerijem Anrijem.

Neslavni učinak Harija Vudsa, tokom rata člana Kraljevskog tenkovskog puka, koji je nedugo po Čepmenovom dolasku prešao u Luton, ponovio je Kaj Haverc – 101 godinu kasnije.

Nemac je, doduše, sezonu završio već u februaru, a epidemija teških povreda zahvatila je i drugog napadača, Gabrijela Žezusa, koji je u žestokom padu forme iz sezone u sezonu. Zimski deo propustio je i „Starboj“ Bukajo Saka, kampanju završio sa šest golova i 11 asistencija u Premijer ligi. Tako su se na listi strelaca iza Haverca našli Trosar i Martineli sa po osam pogodaka, pa je Arsenal imao 30, 38. i 41. strelca šampionata.

Sam Haverc kod navijača i ljubitelja fudbala budi različita osećanja. Igrač je sa sjajnim osećajem za prostor, po potrebi vezista, ali brojne situacije pred golom pokazale su da nije špic rutiner, iako heroj Čelsija u finalu Lige šampiona 2021. sa Sitijem.

Stoga su „ganeri“ očajnički vapili za golgeterom, čovekom koji će lopte da trpa u mreže na sve načine, ne da bude „link-up“ špic, trkač koji otvara prostor Saki ili „lažna devetka“ iz Artetine mašte, koji je u stilu svog učitelja pokušao da od Merina napravi „frankenštajn-špica“.

Čini se da je Arsenal baš i dobio „čudovište“ – Viktora Đokereša, golgetera kog je sportski direktor Andrea Berta na sve načine pokušavao da dovede na svoj novi avion iz Emirejtsove flote, avion čije su sletanje u London svi navijači očekivali, ali čiji su dan i vreme dolaska konstantno pomerani.

Italijan je svoj najveći posao od dolaska iz Atletiko Madrida prošlog marta otkrio poput Ejdana Gilena u ulozi agenta CIA-e u Nolanovom remek-delu „Uspon Mračnog viteza“ – dramatično i polako. Ali, za razliku od šoka u očima irskog glumca u kultnoj sceni otmice aviona u najpopularnijem „Betmen“ flimu, u trenucima kada je video zastrašujući prizor lica Hardijevog karaktera, Bejna, pred sobom, Đokerešova maska izazvala je oduševljenje, a Berta nije morao da je pokaže ispod platna, već da joj doda Arsenalovo sveto – crveni plašt u formi dresa sa legendarnim brojem 14 na leđima. 

I tu se vraćamo na priču o statuama koje krase plato ispred Arsenalovog stadiona. Ukupno ih je šest – uz Čepmenovu, posebno mesto ima Vengerova, ali na severnoj strani stadiona nalazi se statua Kena Frajera, koja predstavlja 12-godišnjaka koji šutira loptu i trenutak u kom je privukao pažnju tadašnjeg menadžera Džordža Alisona 1945. godine, čoveka koji ga je doveo na Hajberi. Danas 90-godišnja legenda kluba, „Gospodin Arsenal“ Ken Frajer, tokom više od sedam decenija služio je timu – od pozicije kurira do člana upravnog odbora.

Čepmenova statua je na kraju „Deni Fisman bridža“ i gleda ka stadionu, dok je ispred „Klok enda“, južne tribine Emirejtsa, statua posvećena Denisu Bergkampu, jednom od trojice Arsenalovih kapitena, uz Adamsa i Anrija, koji su dobili besmrtnu formu.

„Neleteći“ Holanđanin je do nje došao noseći desetku, magičnu brojku koja mu je savršeno pristajala, a koju je sa stilom nosio i Mesut Ozil, pre njega i velika nada Arsenala Džek Vilšir, brojku koju je u srcima navijača Arsenala ukaljao Robin van Persi, a bizarno nosio i Vilijam Galas.

Desetka je u fudbalu verovatno najveći simbol moći i elegancije, a među 10 najvećih „desetki“ je sigurno i Bergkamp. Desetku su nosili Pele, Puškaš, Platini, Maradona, Zidan, Ronaldinjo, i dalje je nosi Mesi, no ona u Arsenalu nema težinu broja 14.

Arsenalov crveni plašt superheroja, umesto Supermenovog „S“ ili u Arsenalovom slučaju „A“, ili možda topa, ima broj 14 koji je znak za golove. Posebno od kraja prošlog veka ima posebnu težinu - sve zbog Tijerija Anrija.

Najbolji golgeter u istoriji kluba u Arsenal je stigao u avgustu 1999, 14 dana pred 22. rođendan, kao zamena za godinu i po mlađeg Nikolasa Anelku. Francusko čudo od talenta Arsen Venger je za sezonu i po pretvorio u 22 miliona funti profita, pošto ga je doveo iz Pari Sen Žermena za 500 hiljada, potom prodao Real Madridu, a od zarađenog novca doveo perfektnu zamenu iz Juventusa za samo 11 miliona funti i nastavio rekonstrukciju londonskog velikana, uloživši ostatak novca u trening centar u Kolniju.

Od Anrija je znao šta može da očekuje, pošto je kod Vengera Titi debitovao sa 17 godina i 14 dana, 1994, a doveo ga je kao svetskog prvaka sa Francuskom i spasao propadanja u Torinu, stvorio klupsku ikonu.

Do odlaska u Barselonu 2007. godine Anri je nosio broj 14 u Arsenalu, što mu je bio zaštitni znak i u Blaugrani i u Njujorku. Tek na sedam mečeva u Londonu, na pozajmici iz Red Bula tokom 2012. godine, na Tijerijevim leđima stajao je broj 12, koji je obeležio njegovu reprezentativnu karijeru. Sa njim je dao dva gola – u Premijer ligi za pobedu nad Sanderlendom 2:1 i jedini protiv Lidsa, u FA Kupu za prolazak u 4. kolo.

U svom ruhu, sa prepoznatljivom 14-icom, postigao je 174 premijerligaška gola! Sezonu 2002/03 završio je sa 24 pogotka i 21 asistencijom, što niko nikada nije ponovio, a naredne dve sezone bio je zlatna kopačka Premijer lige, sa 30, odnosno 25 golova.

U karijeri Anri je osvojio sve, bio nezadrživa sila u svim aspektima igre, a potpisao je 411 seniorskih pogodaka na svim poljima, računajući i 51 za reprezentaciju – rekord koji je oborio Žiru na Mundijalu u Kataru.

Kada je reč o Premijer ligi, samo su igrači koji su nosili brojeve 10 (180), 7 (203) i 8 (212) zbirno dali više golova od samog Anrija. Ostale Arsenalove 14-ice dodale su još 142 – za sada! Red je došao na Viktora Đokereša, najzvučnije švedsko ime (kako čudno piše mađarsko), još od Fredija Ljungberga. Supersonično krilo na više od 200 utakmica za Arsenal u šampionatu dalo je 46 golova, a od njegovog odlaska u Vest Hem, takođe 2007. godine, dva Šveđanina (Krisofer Oslon i Kim Kalstrom) sakupila su ukupno pet utakmica kao „tobdžije“. Uz Ljungberga, navijači pamte i Andresa Limpara, člana šampionske generacije 1991. godine, koji je naredne sezone nosio baš 14, a karijeru je počeo i završio u Bromapojkarni, timu u kom je Đokereš igrao od 16. do 20. godine, pre milionskog transfera u Brajton.

Đokereš nije prvi u kom Arsenal traži Anrijevog naslednika. Na početku je to bio Teo Volkot, „naredna velika stvar“ Engleske, nakon Vejna Runija, koji je 14-icu dobio u leto 2008. godine i dao 61 gol od ukupno 65 ligaških za Arsenal, do odlaska u Everton u zimskom prelaznom roku, sredinom januara 2018.

Upražnjeno mesto, verovali ili ne, baš 14 dana kasnije, popunio je Pjer Emerik Obamejang, koji je stigao iz Dortmunda za skoro 64 miliona evra i bio uspešniji od hitronogog Engleza. Broj 14 bio je i simbol za brzinu, jer je i golgeter iz Gabona bio jedan od najbržih igrača planete s kraja prošle decenije, a u Premijer ligi mreže je tresao 68 puta, od ukupno 92 gola koje je dao kao igrač Arsenala.

Od Emirejtsa se sa brojem 14 na leđima oprostio produkt „Hejl Enda“, Edi Nketija, koji je tokom dve sezone sa njim dao 10 od svojih 19 premijerligaških golova u Arsenalu. Nketija nije ispunio nadanja, prošlog leta je za 30 miliona evra prešao u Kristal Palas, koji je po njegovom dolasku osvojio istorijske pehare u FA Kupu i Komjuniti šildu.

Tijeri Anri 14-icu je nasledio od još jedne legende Vengerove ere, Martina Kiona, a nju su tokom karijere nosili igrači sa bezbroj nastupa za Arsenal, poput Dejvida O'Lerija, Pola Mersona, Reja Parlora i Pola Dejvisa. Takođe, nosio je i čuveni napadač Alan Smit, Arsenalov golgeter tokom osamdesetih i devedesetih, čiji glas mlađe generacije znaju sa EA sportsove video igre – FIFA.

Stoga, Viktor Đokereš na pleća stavlja težak plašt, ali ne i balast, kakav je Mančesterova sedmica, ili Čelsijeva devetka. Mada, i Arsenalova devetka nije „duga“, pošto je od 2022. prilično neefikasna u vidu Žezusa. Sa više uspeha nosili su je Francuzi – Lakazet (2017–2022, 54 EPL gola) i Anelka (februar 1997–avgust 1999, 23 EPL gola), a bila je u vlasništvu Hrvata Šukera i Eduarda, Španaca Rejesa i Peresa, Žulija Baptiste, Lukasa Podolskog i Parka Ču Jonga.

Da Šveđaninu neće biti lako da popuni Anrijeve, pa i Ljungbergove kopačke, jasno je i pre početka takmičarske sezone, pošto su dva test meča, protiv Totenhema (14 minuta!) i Viljareala izazvala burne reakcije, koje je snažni momak rođen u Stokholmu umirio golom pravog rasnog napadača u pobedi nad Bilbaom 3:0, baš na Emirejtsu. Tada je prvi put sakrio lice, pokazao proslavu kojom govori da „nikog nije bilo briga ko je, dok nije stavio masku“ i da za svakog ko je dodirne „može da bude strašno bolno“, kako je govorio Bejn.

Zato mu je Arteta, nakon duge potere i čekanja, uz nestrpljive navijače na društvenim mrežama, sa samopouzdanjem uručio dres sa brojem 14 i simbolično.

„Iskoristio bih reč ‘ubeđenje’ kojom bih opisao prvi utisak o Viktoru. To je prva stvar koju sam primetio kada sam razgovarao s njim. On je vrlo odlučan, neko je ko je već vezan za klub, način na koji je govorio o klubu, istoriji, u ovom slučaju o Tijeriju i o tome šta ovaj dres predstavlja. Osetio sam to, a kada to osetiš – ideš za tim“, kazao je Arteta po ozvaničenju saradnje, koja je Arsenal koštala nešto više od 65 miliona evra, za sada, za strelca 97 golova na 102 utakmice za Sporting, i čak 15 u 26 mečeva sa reprezentacijom Švedske.

Imaće ko da ga podrži – članove „nordijske mafije“ na čelu sa kapitenom Edegardom, uz pojačanje na sredini terena Norgarda i asistenta kod Viktorovog prvenac, Zubimendija. Još jednog pridošlicu iz Čelsija, Nonija Maduekea, u Arsenalu vide kao levo krilo i servera lopti za Šveđanina u šesnaestercu, a uz Viktorovu ubojitost i gotovo perfektnu realizaciju penala očekuju tih nekoliko bodova koji bi „tobdžije“ konačno gurnuli preko crte ukletog drugog mesta.

Tobdžije se nadaju da njihov monstrum golgeter sa maskom može da postane superheroj, i da će plašt sa brojem 14 biti talisman, ne „relikvija smrti“, kao i da će makar još ceo vek čekati na sezonu bez dvocifrenog strelca, a manje od desetak meseci na prvu titulu prvaka Engleske od 2004. godine.

„Stručnjaci“ Đokerešu zameraju manjak golova u duelima sa ekipama iz vrha tabele tokom prošle dve sezone, pa možda baš na Old Trafordu na premijeri, potvrdi da je ubojit kada naspram sebe ima rivala iz donjeg doma.