In memoriam: Mladen Žižović

Pre 13 dana pisali smo drugačije. Poletno, znatiželjno, zainteresovano za dalji sled događaja. Mislili smo da će njegov dolazak u Kragujevac doneti novu energiju, koja je u poslednje vreme nedostajala fudbalerima Radničkog 1923, da će ih svojom voljom, upornošću, radom, posvećenošću podići na tabeli. I znamo da bi, sigurni smo u to. Ali, to je sada nevažno. Totalno nebitno.

Mladen Žižović je svoj životni put završio pored terena, tamo gde se najviše radovao, tamo gde je davao celog sebe. Želeo je od ponosa Šumadije da napravi ponos Srbije, kao što je to učinio sa banjalučkim Borcem marta ove godine, kada ga je doveo do osmine finala Lige konferencija. Želeo je, ali nije mu se dalo.

Došao je u Lučane, verovatno prvi put u životu, da se nadmudruje, da se nadigrava, ali nije uspeo. U 22. minutu meča sa ekipom Mladosti srušio se na atletsku stazu ispred klupe svog tima. Odmah je bilo jasno da nešto nije u redu. Kola Hitne pomoći su brzo stigla, ali sudbina mu nije dala šansu. Samo 19 minuta kasnije saopšteno je da je Mladen Žižović preminuo od posledica srčanog udara. Da mu nije bilo spasa. Svi akteri utakmice su posedali na travu i zaplakali. Tog trenutka je postalo apsolutno nevažno koji je rezultat na semaforu jer nije izgubila neka ekipa nego je izgubilo celo društvo. Izgubilo je čoveka koji je bio prefesionalac do poslednje kapi krvi i znoja, koji je, ispostavilo se, davao sebe i preko granica svojih mogućnosti. I to ga je koštalo, ali i sve nas jer smo ostali bez čoveka koji je puno obećavao na profesionalnom planu. Na ljudskom, verovatno, još i više.

Mladen Žižović je rođen u Rogatici 27. decembra 1980. godine. Prve seniorske korake načinio je u ekipi Mladosti (još jedne li ironije?) iz rodnog mesta, a kasnije je nosio dres Radnika iz Bijeljine i Rudara iz Ugljevika. Period proveden u Zrinjskom pokazao se plodonosnim jer je postao šampion Bosne i Hercegovine i istovremeno se izborio za mesto u reprezentaciji za koju je nastupio u dve utakmice. Još je tokom igračke karijere osvojio nacionalni Kup sa Tiranom, igrao za banjalučki Borac i u po još jednom mandatu za Zrinjski i Radnik. Upravo je u Bijeljini počeo i trenersku karijeru, kasnije je vodio Zrinjski, tuzlansku Slobodu, Al Kolod iz Saudijske Arabije, a na Gradski stadion u Banjaluci stigao je posle epizode u makedonskom Škupiju. Sudbina je htela da Radnički 1923 vodi samo na dve utakmice, a treća mu je bila sve samo ne sreća…

Posle Žižovićeve smrti oglasile su se brojne njegove kolege, svi klubovi u kojima je igrao i bio trener, sportski radnici koji su ga poznavali. Ili su o njemu sudili na osnovu rada, za koji su imali samo reči hvale. Mladen je otišao na neko mirnije i, možda, srećnije mesto, a nama ostaje da ga pominjemo kad god se za to ukaže prilika jer jedino tako jedan ovakav čovek i trener neće biti zaboravljen. To nam je dužnost, ali i obaveza. Neka mu je večna slava…