„Velšani, divni ljudi, divni“, govori legendarni Josif Tatić u potcenjenom domaćem klasiku „Hadersfild“ u kojem su mu oni ostali u lepom sećanju, iako je veliki deo pamćenja izbrisao alkohol. Moraš slušati Velšanina, nastavlja Tatić, jer njega Englez, da eufemiziramo za prilagodbu široj kulturnoj javnosti, potčinjava vekovima. Shvatio je to kada je kao član privredne delegacije otišao u posetu metalcima u Svonziju koji su ih savetovali da ne kupuju zastarelu englesku tehnologiju. 

Počeli smo filmski, a u sličnom tonu će se nastaviti. Ti divni ljudi, Velšani, protagonisti su ovog teksta jer se o njima i njihovim uspesima može snimiti i serija. A ne, čekajte... Ona se i snima sve vreme i zove se „Welcome to Wrexham“. 

E pa, dobro došli u Reksam, grad na severu Velsa, blizu granice sa Engleskom i njihov fudbalski klub čiji su vlasnici već nešto više od četiri godine holivudski duo Rajan Rejnolds-Rob MekEleni. Glumci, producenti i, u poslednje vreme, odlični biznismeni ne bi bili to što jesu kad ne bi ovekovečili situaciju kako sada Velšani, potpomognuti Amerikancima, redom potčinjavaju Engleze, bar one radničke u nižim ligama, ali sa ciljem da isto rade i sa elitom. Od pomenute serije klub ne profitira direktno, ali pošto je jedna od najgledanijih na jednom striming servisu, utiče na širenju fan baze širom sveta koja potom svoj novac troši dresove, suvenire i ostale klupske stvari.

KAKO JE SVE POČELO?

Ako se kojim slučajem bude snimao i film o Reksamu, bila bi to klasična „pepeljugina priča“ o siromašnom klubu na dnu ligaške piramide koji preko noći postaje član elitnog društva. Dakle, pomalo kliše romantika u kojoj bi se baš Rejnolds odlično snašao jer je glumio u takvim filmovima u prvoj deceniji novog milenijuma.

U ovo vreme pre 6 godina Reksam je bio na najnižoj tački za svojih 160 godina postojanja – na 19. mestu pete lige, takozvane Nacionalne lige, bivše Konferencije. I dok je klub tonuo sve dublje, a njihovi navijači u depresiju, na drugoj strani Atlantika, britanski glumac i pisac Hamfri Ker, veliki navijač Liverpula, je pomagao Robu MekEleniju oko pisanja serije „Mythic Quest“ i na pauzama za ručak pričao mu, kao pravi Englez, o fudbalu i zajedno sa njim gledao utakmice Liverpula. Nije MekEleni bio previše entuzijastičan po tom pitanju, ali je onda usledila pandemija i, kako nije bilo mnogo pametnih stvari raditi kod kuće, Ker mu je preporučio dokumentarne serije „Sunderland ’Till I Die“ i Sitijev „All or Nothing“. Amerikanac je seriju pogledao u jednom dahu i bio oduševljen konceptom ulaska u viši rang i ispadanja, pojmovima nepoznatim u američkim sportovima, i poželeo je da i sam ima klub o kome će snimiti dokumentarac. Predstavio je Keru svoje kriterijume – nije želeo glamurozan već dobar klub kome je trebala pomoć u fudbalskom gradu sa dobrom pratećom infrastrukturom i jakom zajednicom – i od svih klubova je iskočio Reksam. 

Zanimljivo je da do tada uopšte i nije poznavao uživo Rajana Rejnoldsa, već je sa njim imao samo kratku onlajn interakciju kada mu se Rajan javio oko njegove omiljene scene iz „It’s Always Sunny in Philadelphia“, serije koja je proslavila MekElenija. Kako je Rejnolds uticajno ime, MekEleni mu je predstavio svoj projekat, želeći da on uskoči kao jedan od sponzora. Međutim, Rejnolds je bio toliko oduševljen idejom da je odlučio da učestvuje, ali kao suvlasnik i time postane super-heroj koji nekoga spašava i u stvarnom životu, a ne samo na filmu. Krajem 2020. su već počeli proces kupovine kluba, a u februaru 2021. je on kompletiran i za nekih dva i po miliona dolara preuzeli klub od navijača, odnosno „Wrexham Supporters Trusta“, koji su čuvali klub nakon teškog perioda kroz koji su prošli 15ak godina ranije. Četiri godine nakon preuzimanja kluba Rajan i Rob su najbolji prijatelji, Ker je izvršni direktor kluba, a njihov Reksam će od sledeće sezone biti u Čempionšipu, vezavši tri uzastopne promocije, što nikome nikada nije pošlo za rukom!

ZAŠTO VELŠANI IGRAJU U ENGLESKOJ?

Reksam može da se pohvali i činjenicom da je najstariji klub u Velsu i treći na svetu, a da je njihov stadion Rejskors Graund najstariji stadion na kom se i dalje igra fudbal. Kada su gospoda iz Engleske šezdesetih godina 19. veka osmislili igru zvanu fudbal (slava im i hvala) negde na zapadu Engleske, brzo se to pročulo do nekoliko desetina kilometara udaljenog Reksama, pa su oktobra 1864. članovi kriket kluba osnovali fudbalski kako bi imali šta da rade u nadolazećim zimskim mesecima. Pošto su blizu Liverpula i Mančestera, najplodnijeg fudbalskog regiona u Engleskoj, ali i regiona koji je prvi imao fudbalske lige, sam Reksam im se pridružio kako bi, u početku imao bilo kakvog protivnika, a onda tu kasnije ostao da bi imao dostojne protivnike. 

Sama geografija Velsa je takva da su sever i jug odvojeni Snoudonijom i ostalim planinskim lepoticama i to i dan danas, a kamoli vek unazad, otežava povezanost zbog loše ili nepostojeće infrastrukture. Na južnoj obali, gde je i Bristolski Kanal, nalaze se najveći gradovi Velsa – Svonzi, Kardif i Njuport. Svi oni imaju i svoje fudbalske klubove koji su, kao i Reksam, deo engleskog fudbalskog sistema. Naime, pomenuta geografija zemlje uticala je na to da Vels nema jednu, zajedničku ligu, već nekoliko regionalnih, a kako one nisu nudile pravu konkurenciju, svi ovi jaki klubovi su se pridružili engleskim ligama. Tek kada je FIFA zapretila reprezentaciji Velsa da bez unitarne lige neće igrati njihova takmičenja osnovali su ligu, ali su pomenuti klubovi zbog stabilnosti, sponzora, konkurencije i svojih talenata odbili da se vrate u velški fudbal.

Ipak, s vremena na vreme su ti klubovi igrali kupove u Velsu, pa Reksam, ako ne računamo niželigaške titule i trofeje, može da se pohvali sa rekordna 23 trofeja u Kupu Velsa. Osvajanje ovih kupova donelo je klubu i igranje u Evropi. Prvi izlet preko Lamanša imali su u sezoni 1972/73 i u prvoj rundi su prošli Cirih, ali ih je onda zaustavio Hajduk iz Splita. Najbolji rezultat u Kupu pobednika kupova ostvarili su tri sezone kasnije kada su došli do četvrtfinala gde ih je zaustavio kasniji šampion Anderleht. Sve do 1995, kada su poslednji put velški „Englezi“ učestvovali u tamošnjem kupu, Reksam je s vremena na vreme kao niželigaš igrao u Evropi. Ideja o povratku te velike četvorke u Kup Velsa, čime bi eventualnim igranjem u Evropi pomogli nacionalnom koeficijentu više od pravih domaćih klubova, bila je aktuelna nedavno, ali im je engleski FA kup to zabranio jer bi se termini evropskih takmičenja preplitali sa terminima ligaških utakmica, što bi uzrokovalo probleme u kreiranju kalendara. 

NAJMRAČNIJI PERIOD REKSAMA

Problemi za Reksam, koji je dotad većinom bio stabilan trećeligaš sa izletima u drugu i četvrtu ligu, počeli su 2001. kada je predsednik kluba postao onaj čije se ime među navijačima ne izgovara – Aleks Hamilton. To je čovek koji je stadion prodao svojoj kompaniji kako bi ga koristio za sopstvene potrebe, a tada počinje i borba navijača da sačuvaju svoj klub i suđenje. Hamilton je čak na leto 2004. dao rok od godinu dana Reksamu da se iseli sa Rejskors Graunda. Već u decembru iste godine klub odlazi u stečaj zbog duga od 2.6 miliona funti i postaje prvi u Engleskoj kome je oduzeto 10 bodova koja su bila uzrok ispadanja u 4. rang. Malo sunca u tim mračnim vremenima bila je odluka suda iz 2006. da stadion ipak ostaje u vlasništvu kluba. Ipak, morali su brzo naći novog vlasnika koji bi preuzeo poslove i platio dugove, a spasilac je bio Nevil Dikens, lokalni trgovac automobilima. Sreća je bila kratkog daha jer je 2008. klub ispao u petu ligu u kojoj je ostao 15 godina sve dok im univerzum nije poslao glumce.

NOSIOCI PROJEKTA

Za razliku svojih najpoznatijih uloga - Rejnolds kao Dedpul, MekEleni kao Mek iz „Sunnya“ -  u kojima su obojica anti-heroji koji postaju sve gori, u Reksamu i oni sami, kao i njihov klub, postaju sve bolji. I ranije je bilo ambicioznih pokušaja bogatih vlasnika da niželigaše dovedu do visina, pa imamo primere Bilerikej Tauna koji je 2016. kao šestoligaš doveo poznata imena poput Džejmija O’Hare, Džermejna Penanta i Pola Končeskog, ali je gazda otišao posle samo tri sezone, ili Salforda u kome glavnu reč već više od decenije glavnu reč vode ljudi iz Junajtedove Klase ’92 – braća Nevil, Gigs, Bat i Skols – ali koji već 5 sezona ne može da mrdne dalje od četvrte lige. Verovalo se da će holivudski tandem proći slično kao i ovi klubovi, ali oni pokazuju suprotno.

Jedna od prvih, a verovatno i najboljih odluka, bila im je postavljanje Fila Parkinsona za menadžera. Nekadašnji vezista Berija i Redinga je prethodno uveo Kolčester i Bolton u Čempionšip, ali je možda i najpoznatiji po tome što je predvodio Bredford, koji je bio u 4. ligi, do finala Liga kupa 2013. u kom je poražen od Svonzija, a dve godine kasnije na Stamford Bridžu napravio jedno od najvećih iznenađenja u FA kupu ikada kada je nakon dva gola zaostatka pobedio Čelsi sa 4:2. Sada će definitivno ostati poznat kao prvi menadžer koji je upisao tri uzastopne promocije, pritom postavivši rekord pete lige po broju poena sa 111.

A ko su njegovi ratnici? U formaciji 3-5-2 gol čuva dete Arsenala Okonkvo, u odbrani uz iskusnog Irca O’Konela stasavaju dijamant Maks Klevort, autor čak 7 golova koji se našao u timu sezone Lige 1, i Luis Brant, dete Vile. Sredinu su zabetonirali nekadašnji kapiten Čarltona Džordž Dobson, dobro poznati Meti Džejms koji je učestvovao u onom opstanku Lestera pre šampionske titule i Oli Ratboun koji igra sezonu života i najbolji je strelac kluba sa 8 golova (što dovoljno govori koliko imaju diverzifikovan tim bez klasičnog strelca). Tu se ponekad sa mesta drugog napadača spusti i Eliot Li, tihi heroj ovog pohoda Reksama, koji je tokom sve tri sezone pogađao kao napadač. Na jednom vingbeku je Rajan Barnet, najbolji asistent tima sa 9 preciznih dodavanja, a na drugom kapiten i jedno od najkontroverznijih, ali svakako legendarnih imena u engleskom fudbalu – Džejms Meklejn.

Meklejn, nekadašnje krilo Sandrlenda, Vigana, Vest Broma i Stouka, sa ogromnim premijerligaškim iskustvom, samo je jedno od imena koje je Reksam unosnim ugovorima ubedio da se spuste u 5. i 4. rang, iako imaju kvalitet da igraju i u Čempionšipu. Takva su gorepomenuti Dobson i Li, a takva i nekadašnji premijerligaški lavovi, prekaljeni Džej Rodrigez i Stiven Flečer, kao i nešto mlađi Sem Smit, nekada jedan od najboljih igrača Redinga. Još dva lava koja su svoj posao završila kada su klub uveli u treću ligu i sada služe kao džokeri su Pol Malin i Oli Palmer. 

BUDUĆNOST REKSAMA

Dakle, kičma tima i baza postoji, ali će za viši rang biti potrebna i pojačanja jer u Čempionšipu biju malo bolje i igraju mnogo bolje klubovi iz rangova ispod, a menadžer Parkinson je najavio da će nastaviti sa praksom dovođenja slobodnih igrača, a imena koja se već dovode u vezu sa njima su Džejmi Vardi, koji tako mogao biti deo još jedne bajke, Ešli Jang, pa čak i Kalum Vilson. 

Moraće malo da se stisnu i jer su nekoliko miliona uložili na jednu tribinu, njihov Kop, koja je još u izgradnji i koja će povećati kapacitet stadiona, koji je dosad bio 13 341, za 5000 dodatnih mesta. Rejnolds i MekEleni će sa zadovoljstvom isplatiti i oko 2.3 miliona na ime klauzula i bonusa za igrače zbog ulaska u viši rang, ali će dobiti i nešto više para od sponzora i TV prava. Dok su bili u četvrtoj ligi, na plate su trošili blizu 7 miliona funti, dok se u trećoj taj iznos povećao na 11 miliona, što je više nego što neki klubovi iz ranga iznad troše na plate, i samo su Birmingem i Hadersfild izdvajali veće svote. A Ker najavljuje da će morati da budžet za plate uvećaju četiri puta kako bi bili konkurentni. Dobra vest za njih je da Reksam, koji su RR tandem kupili za 2 i po miliona dolara, sada vredi preko 200 miliona.

Šta se može očekivati u Čempionšipu? Pre svega, da televizijske kamere prikažu vlasnike kluba nekoliko puta na svakoj utakmici. Šalu nastranu, novu direktnu promociju nije realno očekivati, a prvi utisak je da je daleko i plej of. Primarni cilj je opstanak i navikavanje na ozbiljan fudbal jer je Čempionšip nivo iznad svega sa čim su se susreli dosad, ali će rado prigrabiti svaku šansu za nešto više. Krajnji cilj je svakako Premijer liga u što skorijem roku i deluje da ih ništa neće zaustaviti da se nje i domognu u što kraćem roku jer igranje u najjačoj drugoj ligi na svetu će im doneti još više novca koji će, bez sumnje, pametno uložiti. Ono što je bitno je da je Reksam zdrava, održiva sredina u kojoj menadžer sa svojim stafom uživa u slobodi i uslovima koje ima, a isto se može reći i za fudbalere koji ispisuju stranice istorije engleskog fudbala. Sva ta istorija ostaće zabeležena i na kamerama kroz seriju.

Ni novac koji je upumpan u klub preko noći i kojim kupuju uspeh, koliko upravo te kamere i sva pompa koja prati Reksam su jedna od glavnih stvari koja se zameraju ovom klubu. Iako su Rejnolds i MekEleni (koji često na utakmicama bude i maskota kluba, Zmaj Reks) zaista celim svojim bićima involvirani u klub i lokalnu zajednicu, trudeći se pritom da promovišu na sve načine velšku kulturu i jezik, i zbog njih je Reksam u svetu ispraćen više nego bilo koji drugi niželigaš, sve to ne prija svakom pravom navijaču njihovih rivala. 

Prosečni Endi Smit iz Čeltenama, koji nakon teške radne nedelje i nekoliko pinti piva u lokalnom pabu u subotu oko podneva ode tri sata kasnije na stadion, ne voli sav taj vašar koji dolazi u njegov grad. Nije to duh engleskih nižih liga punih radničke klase, blatnjavih dresova i zvukova udarca glave o glavu. Kao takav, prosečni Endi Smit prezire „Pepeljuge“ iz Reksama, koji su do juče bili siromašni baš kao i većina u tim rangovima, ali su sada mačke iz visokog društva. Mačke koje preskaču rangove kao da je to mačiji kašalj, mada i jeste kada imaš toliko para, i uzimaju jedno mesto u direktnoj promociji ili bar plej ofu njegovom prosečnom Čeltenamu. I sigurno taj Endi Smit neće reći za Velšane da su divni ljudi, a Amerikance će voleti još manje. Ali srećom po njega, takav Reksam je samo protutnjao kroz rangove i ubrzo će, vrlo verovatno, biti tamo gde i želi da bude – među elitom. A onda će niže lige ostaviti da budu ono što jesu – poslednje uporište izvornog oblika fudbala.

Sa druge strane, od 2021. nije uvek sunčano samo u Filadelfiji, već i u Reksamu. Samo što vlasnici nose i gledaju sve kroz roze naočare umesto onih za sunce jer im sve ide kao po loju, ne mareći šta misli taj Endi Smit i kako se osećaju svi ostali rivalski navijači tokom te jedne sezone kada ih bogata gospoda udostoji posete njihovom siromašnom selu i sa sobom povede na desetine kamera. Jer zna i Reksam te muke, koprcao se dugo u blatu nižih liga i sada smatra da je zaslužio da kupanje u blatu zameni kupanjem u šampanjcu. I verovatno i jeste – ništa manje i ništa više od nekih drugih, ali je sreća baš njih pogledala. Samo što ih neki neće voleti ni jer oni nisu ni pravi engleski klub, već su iz komšiluka. A uzimajući u obzir u kakvom su stanju Njuport Kaunti, Kardif i Svonzi, mogu izbrisati iz krilatice ono „severnog“ jer su sada ponos celog Velsa.