Mister Din – fudbalski Mister Bin

Prođe li bar jedno kolo Premijer lige, a da nas tamošnje sudije ne ostave u neverici koliko su loši? Ako smo im do pre neku godinu i mogli progledati kroz prste zbog nekih pogrešnih odluka jer je brzina kojom se igra u najboljoj ligi sveta tolika da je nemoguće videti baš svaki detalj, onda su greške koje se dešavaju i uz dodatak VAR-a zaista neshvatljive. Svi greše (dobro, Entoni Tejlor ponajviše), ali su mnogi sadašnji arbitri toliko bezlični da gledaoci, osim onih koji ne prate Premijer ligu religiozno, ni ne znaju ko greši.

Bilo je od osnivanja ove lige i nekih upečatljivih, poznatih, pa i poštovanih, koliko je to moguće, faca – Martin Etkinson, Mark Klatenburg i imenjak mu Holsi, Hauard Veb (mada su njega posebno poštovali navijači Junajteda i Ferguson). Ali ovo nije priča o sudijskim „štreberima“. Nekako su uvek živopisniji oni loši đaci, ali ne Dejvid Kut kategorija loši, već one šeprtlje, mangupi. Baš onakvi kakav je bio Majk Din, jer on i kada je grešio, grešio je epski, čak polusimpatično. I zato toliko fali ovoj ligi i fudbalskom svetu.

Gospodin Din je rođen pre 57 godina u okolini Liverpula. Pre 37 je započeo karijeru probijajući se svojim kvalitetom brzo kroz rangove sudeći vikendom, a od ponedeljka do petka radeći u industriji mesa. Prvi put je u Premijer ligi dve ekipe poveo ka centru na starom stadionu Lestera septembra 2000, gde su „lisice“ dočekale Sautempton. Proveo je 22 godine u najvišem rangu, odsudivši 560 mečeva na kojima je dodelio 2066 žutih i 113 crvenih kartona, najviše među sudijama, a pritom je 183 puta pokazao na belu tačku.

I mada je kraj svoje karijere odsvirao zajedno sa poslednjim sudijskim zviždukom na meču Čelsi-Votford u poslednjem kolu sezone 2021/22, subjektivni osećaj je da ga mnogo duže nema na terenima. Jednostavno, bio je takav da se osećalo njegovo prisustvo i zato je njegovo odsustvo toliko glasno.

Iako se za sudije kaže da su najbolji kada su neprimetni, Din nije mogao biti takav. Uvek je bio protagonista, ne sporedni akter. Njegove utakmice bile su kao filmovi koje gledate zbog glavnog glumca, iako vam film ne zvuči primamljivo, jer znate da će ga on učiniti interesantnim. Za mnoge je bio negativac, ali je svakako bio antiheroj za koga se vežemo zbog njegovog specifičnog karaktera oličenog kroz poteze na terenu.

Mogli ste ga voleti ili mrzeti, jer sudije su po stereotipu glavni neprijatelj svakog gledaoca na tribinama i ispred televizora, ali niste mogli biti ravnodušni na njega ako pomno pratite Premijer ligu. Neke sličnosti imao je i Džon Mos, ali mnogo će vode Temzom proteći dok neko ne nadmaši proćelavog gospodina, inače nesuđenog golmana.

Gotovo svaka njegova akcija na terenu bila je tako kul, neretko preterano dramatična – ako fudbaleri mogu da postižu „no-look“ golove i dele pasove bez gledanja, mogao je i on deliti kartone na isti način; ako je postojao lakši način da se izbegne lopta, on bi odabrao atraktivniji sa propuštanjem iste kroz noge; ako može samo da se uperi prst ka beloj tački, on bi to uradio kao plesač na kraju koreografije. I još mnogo toga...

Ako postoji nešto slično Mister Binu u pravom životu, verovatno je baš on to. Ni od njega, kao ni filmskog i crtanog junaka, nismo mogli da čujemo ni reč, ali nas je zasmejavao svojim pokretima i grimasama. I baš kao Mister Bin, često je dobroćudni Din oko sebe pravio haos zbog kog su drugi ispaštali, dok je njemu bilo savršeno dobro jer je bio nesvestan toga.

I pored svega toga, bio je autoritet, ali ne autoritet bez ličnosti kakav se danas traži. Iako je šaljivdžija po prirodi, sa njim nije bilo zezanja – tako lako bi iz zadnjeg džepa izvadio crveni karton jer nije imao strpljenja za izgovore fudbalera. Najviše je, po sopstvenom priznanju, mrzeo golmane koji pred kraj utakmice lažiraju povrede. Bio je takav da odluke nije donosio na osnovu toga koji je minut utakmice, niti da li neko već ima žuti karton. Ali ono najvažnije – u sterilni sudijski mikrosvet uneo je živost i ljudsku stranu. Verovatno nijedan fudbalski sudija na svetu nema kompilaciju sa toliko smešnih momenata kao on.

Očigledno nije bio fan balončića pre meča na Vest Hemovom stadionu, niti Felainijeve frizure, ali je voleo da se našali sa Aguerom kome je prethodno pokazao žuti karton zbog skidanja dresa nakon kultnog gola protiv Kvins Park Rendžersa. Da, verovatno najkultniji sudija Premijer lige sudio je verovatno najkultniju utakmicu u istoriji iste.

Možda i najzanimljivija u moru takvih sekvenci u kojima je bio involviran bilo je nešto što je delovalo kao slavlje nakon gola Muse Dembelea za Totenhem protiv Aston Vile 2015. Ponudio je i svoje objašnjenje te situacije: „Pustio sam prednost, a ona se ne pušta kada je situacija u šesnaestercu jer tad ili dosudiš penal ili ne uradiš ništa. Kada je lopta ušla u mrežu, pomislio sam „To će biti dovoljno“, ali sam sam pokazao na centar ne shvativši koliko puta sam to uradio dok nisam pogledao kasnije kada mi je jedan sudija rekao da bacim pogled na TV“. I odmah mu je bilo jasno da će to biti momenat koji će obeležiti njegovu karijeru.

Mnogi zbog te situacije i dalje veruju da je navijač Totenhema, a tog stava su posebno fanovi Arsenala. Svaki navijač ima averziju prema nekom sudiji koji u njemu budi traume kada je isti delio pravdu, ili po njihovom sećanju nepravdu, u utakmici u kojoj nisu pobedili. Dina, malo je reći, nisu volele pristalice kluba sa Emirejtsa.

Nije se ni on posebno mirisao sa Arsenom Vengerom: „Nikad se nisam slagao sa Vengerom. Ne znam do čega je bilo, da li do toga što su izgubili svaki put kada sam ja sudio njihovu utakmicu. Svaki put kada bih otišao na njihov stadion, nešto nije bilo kako treba. Pričao sam sa nekoliko ljudi koji su tamo radili i rekli su mi da čim izađe raspored suđenja u ponedeljak i vide da im ja sudim, Venger je odmah bio u fazonu „Nemamo šansu“. Bilo mi je najteže sa njim“.

Zaista, postojao je period od samo jedne pobede u 17 premijerligaških mečeva koje je Din sudio Arsenalu između februara 2009. i maja 2013. Posebno ih boli i što je on bio glavni u finalu Liga kupa 2011. u kom su „tobdžije“ poražene od Birmingema, a u kom je strelac bio i Nikola Žigić. Ipak, Venger je posle tog niza izgubio samo jednu od svojih poslednjih 12 utakmica na klupi ovog kluba koje je sudio omraženi mu sudija.

I ne, Majk Din definitivno nije fan Spursa već strastveni navijač njegovog lokalnog kluba Tranmir Roversa, danas četvrtoligaša, i to od svoje četvrte godine. Koristio je svaku slobodnu priliku da uživo isprati svoj klub, bilo na Prenton Parku ili u gostima. Čak i dok je bio aktivni sudija, televizijske kamere su ga u prenosu neretko hvatale na tribinama gde se isticao kao jedan od najsrčanijih navijača. Naravno, zbog svoje ljubavi prema Tranmiru nije im nikad sudio, kao što je i pravilo u Engleskoj da sudije ne mogu biti postavljene za meč kluba za koji navijaju, a veoma retko su mu dodeljivane i utakmice Liverpula i Evertona, s obzirom da je rođen u okolini ovog grada.

Nakon okončanja sudijske karijere postao je VAR sudija, ali nije uživao u tome i odustao je posle samo jedne sezone. Previše je on bio „živ“ za sterilnost VAR-a, bio je „prejaka glava“ da bude nebitna figura u nekoj mračnoj sobi koju ne vidimo. Govorio je o tome: „Kada te posade u toj sobi sa TV-om ispred tebe ne osećaš utakmicu, ne znaš šta se dešava, ne znaš temperaturu utakmice. To je veoma težak posao. Prva dva ili tri meseca mi se dopalo, a onda mi je postalo odvratno i, prvi ću reći, nisam bio dobar u tome. Terminologija nije bila baš najbolja, ono opisivanje odluka sudijama na terenu“.

Šaljivdžiji poput njega je jedna stvar bila posebno teška tokom obavljanja posla VAR sudije: „Šalio sam se u VAR sobi, ali nije dozvoljeno da se priča, a ja nikad nisam zaklapao dok sam bio sudija. Pokušavao sam time da ostanem uključen u utakmicu, ali su nam rekli da se sve snima. Ako bi klubovi zatražili komunikaciju između sudije i VAR sobe u bilo kom trenutku utakmice, a mi opušteno ćaskamo ne koristeći pravilnu terminologiju... Znao sam da ne mogu tako da radim. Bio sam grozan“.

Čak ni tu nije moglo da prođe bez naslovnica kada je on u pitanju. Naime, na uzavreloj utakmici između Čelsija i Totenhema gde su igrači i menadžeri obe ekipe već vršili ogroman pritisak na Entonija Tejlora, Din u ulozi VAR sudije propustio je da ga pozove da pogleda snimak Romerovog povlačenja Kukurelje za kosu. Da je pogledao snimak, Argentinac bi sigurno bio isključen, ali ga Din nije pozvao jer, kako je kasnije otkrio u jednoj emisiji, „nije želeo da uništi utakmicu svog kolege“. Tom iskrenošću je i njemu i sebi učinio medveđu uslugu, a sudijska organizacija je morala javno da se pravda.

I sada kada je u penziji ne može u potpunosti da preseče svoje životne niti sa suđenjem, pa podučava mlade sudije u regionalnoj ligi u 7. i 8. rangu. Takođe, pojavio se i u popularnoj seriji sa fudbalskom tematikom „Ted Laso“, a rođenom šoumenu poput njega nije bilo teško da zadatak obavi kako treba.

Kada mu je postavljeno pitanje kako misli da će ostati upamćen, rekao je da je „zabavljač“ možda pogrešna reč kako ne bi bio pogrešno shvaćen, pa neka bude kao neko ko je uživao u svom poslu. Ali „zabavljač“ baš jeste prava reč, a biti zabavan u poslu koji je sve suprotno od zabave je nešto što će teško ikada biti ponovo viđeno.

I baš zbog tog neponovljivog karaktera su mu mnogi koji ga nisu voleli oprostili sve što im je zgrešio. A oni koji nisu... Crveni karton! Bez gledanja.