Betis – sinonim za prosečan fudbalski klub. Uglavnom je tu negde, nikoga ne dira i niko ga ne dira, a dešavalo se da s vremena na vreme ode da pogleda šta ima novo u rangu niže. Zbog nekih legendarnih majstora poput Hoakina, Rubena Kastra ili starijih Alfonsa i Hipolita Rinkona često drag neutralcima, pogotovo onim umornim od ping-ponga između Real Madrida i Barselone. Benito Viljamarin pun vernih navijača koji se nisu umorili od prosečnosti i koji su uvek tu, koliko god upeklo andaluzijsko sunce. 

Dobro, njih ipak neko i nešto pomalo čačne - imaju tu nesreću da su u senci gradskog rivala, Sevilje, koja jeste samo jednom osvojila La Ligu kao i Los Verdiblankosi, ali imaju više trofeja u kupu i, ono najbitnije, čak 7 evropskih trofeja. Teško je meriti se sa tim, pa se pravo na visoko podignutu glavu i šepurenje tokom šetnje na vrelim pločnicima grada koji odiše istorijom stiče u Derbi Seviljanu, iliti El Gran Derbiju. Ipak, i u ovoj kategoriji su Seviljistasi imali više prilika za fiestu, a tako je bilo i u oktobru prošle godine. Drugi ovosezonski derbi igrao se prošlog vikenda, a svi oni koji na dan utakmice idu na stadion u zeleno-belim bojama su konačno osetili slast ligaške pobede još od 2018. godine i 11 utakmica. 

Nije to jedino što ih razgaljuje. Dve sezone unazad na tabeli traže Sevilju ispod Betisa, a deluje da će vezati i het-trik. Jer Betis je već 5 sezona iznad proseka i ne ide ispod 7. mesta na tabeli, igrajući pritom vrlo atraktivno, a zasluge za to idu starijem gospodinu sa očima iz kojih isijava dobrota i koje prodiru i u duše bezdušnih - Manuelu Pelegriniju. Ukoliko bismo njihove pozicije na tabeli kroz sezone gledali kao otkucaje srca na EKG-u videli bismo prikaz zdravog srca sa zupcima i talasima koji idu gore-dole, a Pelegrini je od svog dolaska umirio tu crtu u maltene ravnu liniju. Samo što Betis nije umro, već je sa njim i zbog njega oživeo.
 

Klub koji je pre toga menjao trenere kao da im je vlasnik Đino Poco koji se pita u obližnjoj Granadi i Votfordu ili se takmiči u srpskoj Superligi, ušao je u mirnu luku sa Čileancem. A taman je delovalo da trenerska karijera nekadašnjeg štopera koji je celu karijeru proveo u Unverizidad de Čileu kreće stranputicom posle neuspešnih epizoda u Vest Hemu i kineskom Hebeiju, desio se taj pravi spoj sa Betisom i od jula 2020. oni žive medeni mesec.

 
Bitna osobina koju, nažalost, ne poseduje previše ljudi, a koja krasi Pelegrinija jeste samosvest. Iako je bio i trener Real Madrida i Mančester sitija, bio je svestan da više nije sposoban da vodi one najveće, ali da onim prosečnim može i te kako još da pomogne. Takav je bio celog života. Znajući da ne uspeju svi fudbaleri, ma koliko bili talentovani, paralelno je studirao igrajući za Univerzidad de Čile, pa je zvanje diplomiranog inženjera stekao sa 26 godina i time se osigurao i mimo fudbala. Zbog samosvesti je završio i karijeru. Kada se njegov klub sastao u kupu sa malenim Trasandinom u kupu, gol su primili jer ga je nadvisio 17-godišnji mladić i bio je to trenutak kada je Manuel pomislio da više ne može da se nosi sa protivnicima. Ipak, to nije bio običan mladić već Ivan Zamorano, budući Pićići koji je, osim u dresu Kraljevskog kluba, tresao mreže i igrajući za Sevilju, Inter i Klub Ameriku, između ostalih. Priznao je kasnije: „Da sam znao dokle će taj mladić kasnije dogurati, ne bih se penzionisao već bih odigrao još dve sezone“.

Njegovi trenerski počeci u Čileu nisu bili izuzetni, čak je sa Univerzidad de Čileom ispao iz lige u svojoj prvoj sezoni zbog jednog gola, a u sred sezone je na mesec dana ostavio tim svom asistentu kako bi otišao u Evropu na trenerski kurs. Znao je da ako želi da se bavi ovime u potpunosti i napusti siguran posao inženjera u firmi koju je već osnovao, onda će morati da postane mnogo bolji. Posle nekoliko promenjenih klubova u domovini, dobio je prvi inostrani angažman – u Ekvadoru, u tamošnjem najuspešnijem klubu, LDU Kitu. Tamo je otišao sam jer je žena imala stabilan postao u Santijagu, a deca su se školovala i bio je preveliki rizik da se odreknu svega toga. Tako je, vraćajući se u prazan stan posle treninga i utakmica, imao vremena da nauči mnogo o fudbalu i odnosu prema igračima, takozvanom „man managmentu“ i emocionalnoj inteligenciji, što će mu kasnije biti od velike pomoći. U Ekvadoru je počeo da se kristališe stil koji je Pelegrini želeo da vidi u svojim timovima – spoj tehničkog umeća Južne Amerike i brzinu i intenzitet Evrope koji je pokupio tokom edukacija. Titula u Kitu mu je donela i poziv San Lorenca sa kojim je osvojio Klauzuru i prvi internacionalni trofej za klub u Kopa Merkosuru, ekvivalentu Lige Evrope. Viši nivo je usledio u River Plejtu, sa kojim je u prvoj sezoni ponovio osvajanje Klauzure, ali je druga bila manje uspešna jer mu je uprava prodala najbolje igrače i dao je otkaz.
 

Mogao je ponovo da bira i izabrao Evropu, tačnije Viljareal. I tamo je nastavio da briljira. Sa klubom koji je tek nekoliko sezona ranije prvi put zaigrao u najvišem rangu uspeo je da bude treći i izbori po prvi put Ligu šampiona, gde ih je čak doveo do polufinala u kom ih je zaustavio Arsenal. Kao što će to kasnije uraditi sa Betisom, i Viljareal je stabilizovao da ne mrda ispod 7. mesta nekoliko sezona, a uspeo je u međuvremenu da razdvoji Barselonu i Real na drugom mestu i odvede Viljareal do četvrtfinala Lige šampiona gde je ponovo koban bio Arsenal. Bile su to zlatne godine Žute podmornice i na vrata je zakucao Real Madrid.

Poziv Kraljevskog kluba se ne odbija. Bila je to prva sezona Florentina Pereza u drugom predsedničkom mandatu i sam početak građenja Galaktikosa, pa je za taj posao želeo Inženjera. Kupljeni su Kristijano Ronaldo, Karim Benzema, Kaka, Ćabi Alonso, ali nije sve išlo kako treba. Ispadanja iz Kupa kralja od Alkorkona i Lige šampiona od Liona, doveli su do Perezovog ultimatuma Pelegriniju u vidu titule, ali ni 96 poena, dotadašnji rekord kluba, nije bilo dovoljno jer je Barselona imala tri više. Na klupi ga je zamenio Murinjo, a Čileanac italijanskog porekla se kasnije osvrnuo na period iz Reala rekavši da se nije mnogo pitao i da je sve odluke oko igrača donosio Perez, prodavši mu neke bitne igrače jer je želeo samo zvezde. A svaki luksuzni penthaus treba da ima, pre svega, jake temelje i međuspratove...

Usledio je rad u dva ambiciozna arapska projekta. Prvi je bio u Malagi 2010, gde je i ovaj klub sezonu kasnije doveo do 4. pozicije i prvog učešća u Ligi šampiona. Bili su na nekoliko minuta od polufinala, ali ih je Borusija Dortmund sa dva gola u nadoknadi zaustavila na tom putu. Nakon toga je klub bio kažnjen zbog finansijskog fer-pleja, a ubrzo je ova igračka dosadila šeiku Al-Taniju i krenuo je strmoglav pad Malage.

Pred sezonu 2013/14 je u Sitiju nasledio Roberta Manćinija i odmah dominantno osvojio Premijer ligu, postavši prvi trener van Evrope kome je to uspelo, i liga kup. Građani su postigli nestvarnih 156 golova u sezoni, dok su ih protivnici opisivali kao „najbolji tim na svetu“. Sa njim je Siti stigao i do prvog polufinala Lige šampiona u istoriji, gde je autogol Fernanda presudio u korist Reala. Navijači su ga obožavali, a među brojnim pesmama, zastavama i banerima koje su mu posvetili, možda najpopularniji je bio onaj na kom je pored njegovog dobroćudnog, nasmejanog lica pisalo „THIS CHARMING MAN“, inspirisan istoimenom legendarnom pesmom mančesterskih Smitsa. Njihov gitarista Džoni Mar je, uostalom, vlasnik sezonske karte na tribinama Etihada.

Uprava je tokom sezone 15/16 već dogovorila dolazak Pepa Gvardiole, a Pelegrini, samosvestan kakav jeste i svestan toga ko i šta je Pep Gvardiola i šta bi predstavljao za klub, nije pravio probleme. Iako nije rekao nijednu lošu reč, možda  je to ipak ostavilo neki trag na njega jer u Hebeiju i Vest Hemu nije imao uspeha na koje je navikao i sebe i fudbalski svet, ali je onda sve došlo na svoje u Betisu, za koji je potpisao par meseci nakon rasplamsavanja korona virusa.

Ne, nije im Pelegrini doneo ni prvu titulu još od 1935, ni plasman u Ligu šampiona, ali jeste trofej u Kupu kralja 2022, izbacivši na tom putu i Sevilju. Ove sezone je navijačima, osim pobede u gradskom derbiju, doneo radost i u Ligi konferencije gde guraju sjajno i drugi su favorit takmičenja iza Čelsija, a znajući da Plavci još nisu preležali dečije bolesti, lako se može desiti da dođu do prvog evropskog trofeja. Ali zanimljivo je sa kojim igračima Pelegrini beleži uspehe jer su to uglavnom nekadašnji članovi velikih klubova koje je fudbalska javnost davno otpisala. No, svi oni koji su imali neki kvar, došli su u prave ruke – u ruke inženjera koji ih je popravio i sada su kao novi.

Gol u poslednje vreme brani Adrian koji je nakon sjajnih partija u Vest Hemu prešao u Liverpul gde se očigledno nije snašao pod pritiskom i velikim zahtevima, pa je izgubio samopouzdanje i često bio predmet ismevanja. Štoperi su sada već 34-godišnji Mark Bartra, koji će zauvek ostati upamćen po tome kako ga je Bejl pretrčao; zatim Dijego Ljorente, produkt Real Madrida koji tamo nije uspeo već je sreću tražio u Sosijedadu, Lidsu i Romi; i Natan, dete Flamenga, kog je Napoli iz Bragantina doveo kao velikog talenta, ali ga je poslao u Betis na popravku. Levo su Roman Pero, nekadašnji fudbaler Nice koji je imao i epizodu u Sautemptonu odakle ga pamtimo kao solidnog ofanzivnog beka i Rikardo Rodrigez, koji se posle Volfsburga nigde nije proslavio i briljirao je samo za reprezentaciju po Bejlovoj paroli. Na desnom beku su Ektor Beljerin, nekada možda i najbrži defanzivac sveta i nada Arsenala, koga je Pelegrini prethodnih godina očigledno uspeo da ubedi da treba da sačeka sa karijerom manekena i Jusuf Sabali, dete PSŽa koji je najslavnije dane proveo u Bordou. 

U svet će definitivno poslati zadnje vezne Džonija Kardosa i Serhija Altimiru, naslednike legendarnog Andresa Gvardada, i od njihovih prodaja dobrano popuniti kasu Betisa. Altimira, još jedan proizvod La Masije, se često spušta niže i učestvuje u kreiranju prostora i kontrolisanju tempa iz dubine, pa ne čudi da se čak nalazio i na radaru Sitija tokom januarskog prelaznog roka kao prirodna zamena za Rodrija, ali je izbor ipak pao na Nika Gonzaleza. Alternative su im Mark Roka koga je Bajern doveo iz Espanjola, ali se njegova karijera nije razvila kako treba i Vilijam Karvaljo, koji je već zagazio u četvrtu deceniju, a koji se pre nekoliko godina dok je bio u Sportingu dovodio u vezu sa najvećim klubovima. Sve u veznom redu pokriva i zahvalni Pablo Fornals, koji je takođe mogao mnogo više, i sa kojim je Pelegrini već sarađivao u Vest Hemu.

A onda odatle pa do vrha napada nastaje magija za koju je najpre zadužen čarobnjak Isko koji ima potpunu slobodu i može se videti i između štopera kada dođe po loptu do mesta najisturenijeg igrača koji postiže golove. Ponovo su se Isko i Pelegrini spojili nakon sjajnih dana u Malagi i ta posebna veza je verovatno i najzaslužnija što omaleni Španac ponovo uživa na terenu posle perioda u Realu tokom kog je vidljivo izgubio osmeh. A koliko je sada srećan pokazao je i u meču protiv svog bivšeg kluba na kom je Betisu doneo pobedu golom i asistencijom prilikom kojih se radovao kao retko kada u životu. 

U centru pažnje je, pak, povratak u život Antonija za kog je nedavno Junajted platio 95 miliona evra Ajaksu i koji je na terenima Engleske kroz opasne poglede i podignute obrve pokušao da uplaši iskusne defanzivce, a sebi napumpa lažno samopouzdanje. Inženjer je i njega popravio – objasnio mu je odmah da će mnogo više doprineti svom timu, a protivnike zastrašiti onda kada se smeje i uživa na terenu, pa je Brazilac jedan od najboljih igrača Zeleno-belih od dolaska na pozajmicu. Ostaje da vidimo da li će te lekcije zapamtiti i vratiti se da pokaže šta zna u kišnoj Engleskoj na najvećoj pozornici ili mu je pak potrebno sunce Španije i simpatični dekica uvek kraj aut linije da bi uživao u fudbalu.

Jedino što u Pelegrinijevoj konstrukciji ne radi najsavršenije su napadači, s ozbirom da je u ligi najbolji strelac sa 7 golova još jedan igrač od koga se mnogo više očekivalo – Đovani Lo Selso. Bivši igrač PSŽa, Totenhema i Viljareala zaista blista, potpuno je otključan i postiže gol na svaka 3 meča u proseku, iako mu to nikada nije bio primarni zadatak, pokazavši zašto je nekada bio smatran velikim talentom. Ne očekuje se od Bakambua, Vitora Rokea, Avile i Ernandeza da ponove brojke Rubena Kastra, ali ukoliko bi neko od njih ušao u golgetersku seriju, ni drugi plasman u elitno takmičenje ne bi bio daleko. 

Jer zaslužili su svi oni tu Ligu šampiona. I verni navijači Betisa koji će uvek biti uz njih bili ispod, iznad ili samo prosečni. I sam Betis i njegovi igrači koji svoju radost sa terena prenose na sve nas koji ih gledamo i neretko izustimo „Au lepo“  ne samo kad padne gol, već i kada izaberu neko rešenje koje je u modernom fudbalu odavno zaboravljeno. I veliki gospodin Manuel Pelegrini koji je konstruisao sve to, a nekada nesrećni majstori fudbala sada grade terenima širom Španije i Evrope. 

Vratio im je osmeh na lice, vraćaju mu osmehom. I budite sigurni da Isko ne bi ostao jedini koji bi slavio gol protiv bivšeg kluba, koliko god taj bivši klub bio veliki. Jer sada u prosečnom klubu znaju šta je fudbalska sloboda, znaju šta je fudbalski preporod, znaju da nisu zaboravili da igraju ovu prelepu igru već su samo bili ograničeni, sputani, neshvaćeni. Sada su srećni zbog inženjera koji popravlja srušene osmehe jer, kako kaže i stih iz This charming man, on toliko zna o tim stvarima – o osmesima, o konstruisanju i o fudbalu.