Na Svetskom klupskom prvenstvu, koje tek traži svoj ritam i identitet u novom formatu, jedno ime se još jednom izdvojilo iznad svih – Serhio Ramos. Nije važno da li igra u Real Madridu, Pari Sen Žermenu ili, sada, u Montereju. Njegova pojava, držanje, a ponekad i sama namera da bude u centru pažnje, dovoljni su da nadmaše ceo kontekst.

Neki fudbaleri jednostavno odluče da okače kopačke o klin. Drugi odlaze u Saudijsku Arabiju ili Katar zbog novca. Neki izaberu MLS – kao avanturu, ali ipak relativno pitomu.

Serhio Ramos nije izabrao nijednu od tih opcija kada je završio karijeru na najvišem nivou evropskog fudbala. Umesto toga, sledio je put nekolicine buntovnika – poput Žinjaka ili Rejvela Morisona – i preselio se u Meksiko. Ramos je više ratnik nego romantičar, ali ni u ovom potezu nije nedostajalo emocija.

U Pasadeni, protiv finaliste Lige šampiona Intera, Ramos je podsetio na to koliko zna da bude više od defanzivca. Bio je strelac, bio je lider, bio je, kako bi Amerikanci rekli, the moment. Monterej je poveo upravo preko njega – 39 godina, nadvisuje Pavara, beži Aćerbiju, i glavom zakucava loptu u mrežu kao da je u pitanju El Klasiko, a ne debi meč meksičkog kluba na turniru koji pokušava da se dokaže.

Proslava? Ramosovska. Svestan da je kamera na njemu, izveo je svoj teatar kao i nebrojeno puta ranije. Nema više Lige šampiona, nema ni Bernabeua, ali duh glavnog glumca ne zna da stari. Već je kapiten Montereja – naravno da jeste – i već je miljenik publike. Nešto jednostavno klikne kada Serhio Ramos izađe na teren. I uvek je bilo tako.

Ali njegovo veče nije bilo samo estetski podsetnik na prošle dane. Bilo je i fudbalski sadržajno. U fazi odbrane pokazao je reflekse koji ga i danas izdvajaju – čitanje Bastonijeve dijagonale, pravovremeni blok šuta Esposita, mirnoća s loptom u nogama. Imao je svoje slabosti – kod gola Lautara Martineza nije najbolje reagovao, a prema kraju utakmice se videlo da godine sustižu i Ramosa – ali njegova energija, njegov nastup, dominirali su širim narativom ove utakmice.

Monterej je, u suštini, izdržao. Gol Lautara Martineza, nakon asistencije Kristjana Aslanija iz prekida, bio je zaslužen, a Italijani su imali još nekoliko prilika u završnici. Monterej je pogodio stativu preko Serhija Kanalesa, Nelson Deosa je šutirao u spoljašnji deo mreže, ali rezultat 1:1 deluje pošteno. Ipak, više od toga – deluje sporedno. Ramos je imao svoje veče.

Na drugoj strani, Inter pod Kristijanom Kivuom nije izgledao dramatično drugačije od onoga što je bio pod Simonom Inzagijem. Sam Kivu je najavio da neće menjati previše – "put koji su do sada prešli je važan", rekao je pred meč. I zaista, nije ga ni pokušavao skrenuti.

Formacija 3-5-2 ostaje, kao i sedmorica startera iz poraza u finalu Lige šampiona protiv Pari Sen Žermena. Novi ljudi poput Luisa Enrikea i Petra Sučića su na klupi. Inter je delovao organizovano, disciplinovano, imao je periode kontrole i šanse da preokrene. Karlos Augusto je redovno pretio s leve strane, vezni red je lepo kombinovao, a Lautaro Martinez imao i poništen pogodak zbog ofsajda.

Za Kivua, suštinski zadatak nije taktički. On mora emotivno da regeneriše ovu ekipu. Da ih podigne iz onoga što je ostalo iza poraza od PSŽ-a. Ovaj remi, sa solidnom igrom i bez katastrofe, predstavlja pristojnu polaznu tačku.