The Guðjohnsens

Island je zemlja čuda. I to ne čuda poput vilenjaka ili trolova, u koje većina Islanđana veruje da postoje. Već čuda prirode i ljudi koji su čuda sami po sebi.

Od prvih dana naseljavanja najvećeg evropskog ostrva, početkom devetog veka, Islanđani se prilagođavaju okruženju koje je jedinstveno na planeti, toliko da ostavlja bez daha. Dobrim delom okovano ledom, bez šuma, pokriveno parom gejzira i lavom. Izolovan od sveta Island je gotovo planeta za sebe, a takvi uslovi oblikovali su posebnu sortu ljudi.

Veliku pažnju svetske javnosti, iz godine u godinu i od takmičenja do takmičenja, privuku islandski sportisti i navijači. Sportisti ne prosto imenom, pojavom, majstorijama ili aurom boje polarne svetlosti. Navijači ne koreografijama ili vikinškim osvajanjem stranih teritorija - već potvrdom da se može, koliko god bili „mali“.

Najveće podvige, čak na nivou svetskih čuda, ostvarivali su rukometaši, a učešćem i nastupima na elitnom nivou svačije simpatije u poslednjih desetak godina pridobili su košarkaši i fudbaleri. To je i slučaj sa Vikingurom i Brejdablikom poslednjih sezona u Ligi konferencije.

Baš 2016. godina donela je fudbalsku priču za nezaborav i igru Gilfija Sigurdsona i drugova u ritmu „gromovitog pljeska Vikinga“ sa tribina. U timu koji je uz remije 1:1 sa Portugalom i Mađarskom i pobedu nad Austrijom 2:1 na debiju došao do nokaut faze, potom senzacionalno eliminisao Englesku u Nici 2:1, a san prekinuo porazom od domaćina na Sen Deniju, bilo je i najpoznatije islandsko ime svih vremena.

Svaka čast rukometašima, olimpijskim viceprvacima Bjorgvinu Gustavsonu i Asgeiru Halgrimsonu, danas Aronu Palmarsonu i Omaru Magnusonu, ili viđenim damama poput prve žene na najvišoj državnoj funkciji na planeti, nekadašnje predsednice Islanda Vigdis Finbogadotir, ili muzičarke Bjork, ali Ejdur Gudjonsen je prosto kralj „zemlje vatre i leda“. Makar u očima zaljubljenika u fudbal.

Baš 3. jula 2016. godine, na Sen Deniju, u noći u kojoj je Francuska sa 5:2 stavila tačku na nestvarni turnir jednog od četiri debitanta na 15. Euru, svoj poslednji meč za „Naše momke“ odigrao je najveći islandski fudbaler.

Nakon 20 godina u plavom dresu, tada kao najbolji golgeter u istoriji reprezentacije, Ejdur Gudjonsen rešio je da je „vreme da mlađi dobiju priliku“.

Ti mlađi su bili novi Gudjonseni - treća generacija porodice iz Rejkjavika, koja je odabrala fudbal kao put, ne nešto tradicionalniji islandski, kao što su ribarstvo, brodogradnja, obrada srebra, čelika i vune. A sve je krenulo Ginisovim rekordom, koji traje od 24. aprila 1996. godine.

Prijateljska utakmica između Estonije i Islanda, u Talinu, odigrana tog dana, više se pamti po nesvakidašnjoj situaciji, nego po rezultatu ili izvanrednoj partiji Bjarkija Gunlaugsona. Tadašnji ofanzivac nemačkog drugoligaša, Valdhof Manhajma, dao je tri gola Estoncima do 30. minuta, ali njegov het trik zasenila je odluka Logija Olafsona.

Selektor Islanda je u 62. minutu umesto 35-godišnjeg Arnora Gudjonsena, uveo Arnorovog 17-godišnjeg sina, talentovanog napadača PSV-a, Ejdura Smarija i tako bio deo istorije. Ipak, ne do kraja, pošto je propustio priliku da na terenu spoji tandem oca i sina, što se kasnije nije desilo zbog Arnorove povrede i zbog čega i senior i junior Gudjonsen žale.

Ejdur Gudjonsen je postao islandski Dejvid Bekam, sa Barselonom osvojio tripletu 2009. godine, sa Čelsijem dve Premijer lige, a u Londonu, u kom je proveo prvih šest godina novog milenijuma, u naručju je držao i nešto važnije. Zapravo nekog, pošto su njegovi sinovi Andri i Danijel rođeni 2002. i 2006. godine baš u engleskoj prestonici. Poput oca Arnora i Ejdur je prilično mlad, sa nepunih 20 godina, kada je bio na pozajmici iz PSV-a u Rejkjaviku, dobio prvog sina Svejna Arona, 1998. godine.

Ejdura je karijera nakon Barselone vodila u Monako, ponovo u Englesku, pa u Belgiju, sve do Azije, a putevi njegovih sinova krenuli su u Kataloniji. Sva trojica su A reprezentativci, a počela su u Barsinoj „La Masiji“.

Andri i Danijel su po četiri godine bili i u Realovoj „La Fabrici“, koju su napustili u leto 2022. godine. Svejn je tada već bio napustio Speciju i igrao u Elfsborgu, danas je član norveškog Sarpsborga. Andri je takođe preko Skandinavije, kroz Norčeping i Lingbi, preko Genta stigao nazad u Englesku, gde čeka debi u Čempionšipu u dresu Blekburna. Najmlađi, Danijel, član je švedskog šampiona Malmea, a sa 19 i po godina dočekao je debi za seniorski tim Islanda ovog septembra.

  
 
 
 
 
 
 
View this post on Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
A post shared by UEFA EURO (@uefaeuro)

U 69. minutu utakmice kvalifikacija za Mundijal 2026, pri vođstvu Islanda 4:0 protiv Azerbejdžana u Rejkjaviku, 5. septembra, Andri je ustupio mesto mlađem bratu Danijelu i prvi čestitao na ostvarenju sna. Četiri dana kasnije, selektor Arnar Gunlaugson, brat blizanac neopevanog het-trik heroja meča u Talinu 1996-, odlučio je da Francusku napadne sa tandemom Gudjonsen u špicu, pa su se Andriju i Danijelu konačno ukrstili putevi na terenu. Za razliku od Arnora i Ejdura gotovo tri decenije ranije.

Island nije uspeo da ostvari senzaciju, uprkos Andrijevom ranom golu za vođstvo i igraču više tokom završnih pola sata fudbala pri 2:1 za Mbapeove Francuze. Andri je čak uspeo da zatrese mrežu Menjona i drugi put, ali mu je gol poništen zbog faula. Sve to se dešavalo na stadionu gde je Ejdur Gudjonsen završio reprezentativnu karijeru 2016. godine.

Kao što je bio slučaj kod Arnora i Ejdura, tako je i kod trojice braće Gudjonsen koja danas nose napad Islanda. Konkurencija su jedan drugom, igraju na istoj poziciji, napadači su sličnog profila, visoki oko 190 cm i snažni, tako teško uklopljivi kao tandem ili čak trio napadača.

Zanimljivo je da Svejn, Andri i Danijel imaju praktično u kući još jednog potencijalnog rivala za poziciju u reprezentaciji. Arnorov sin iz drugog braka, Ejdurov polubrat, Arnor Borg Gudjonsen, takođe je klasična devetka, ali je 24-godišnji fudbaler islandskog Vestrija mnogo manje pokazao u karijeri, iako je nekoliko sezona proveo u mlađim kategorijama Svonsija. Nekadašnji fudbaler Brejdablika, Vikingura i Hafnarfjordura odigrao je samo jedan meč za omladinsku reprezentaciju i ne nazire se na spiskovima A tima.

Zato, Andri pre svih, a od poslednje akcije i Danijel Gudjonsen, budućnost su simpatične ekipe, koja nas uvek začudi i natera da umislimo da i „naši“ mogu ovako.

Da se zapitamo kako lava i sneg oblikuju tako čvrste igrače koji igraju od turske Superlige, preko Serije A, Primere, Lige 1 i Bundeslige, do engleske Premijer lige. Jer selektor Gunlaugson samo u napadu na raspolaganju ima i Orija Oskarsona iz Sosijedada i Alberta Gudmundsona iz Fiorentine. A Islanđana je 400 hiljada.

Island je dokaz da se uz sistem, plan, pristup i podršku, i iznutra i sa tribina, može sve. Gudjonseni da i „tatini sinovi“ mogu da budu oni koji prave razliku, ali i da fudbal ne igra samo ime na dresu.

Zato veruje u čuda i sa novom generacijom porodice koja je do savršenstva dovela zanat davanja golova sanja još jedan Mundijal.