Irski književnik Samjuel Beket je pre skoro jednog veka napisao dramu „Čekajući Godoa“ u kojoj glavni junaci uzaludno čekaju nekog ko se nikad nije pojavio. Ovih dana srpska sportska javnost prati sličnu dramu, u režiji Rukometnog saveza Srbije. Za razliku od Godoa, Srbi su videli Raula Gonzalesa, trofejnog španskog stručnjaka, trenera Pari Sen Žermena, i to reprezentativci i stručni štab na aerodromu Nikola Tesla u Beogradu, pre odlaska Orlova na važan meč kvalifikacija za Evropsko prvenstvo protiv Italije u Fazanu. Videće ga i na kormilu nacionalnog tima, ali tek za nešto više od sedam i po meseci.

Gonzales, sada je jasno, zameniće Borisa Rojevića na kormilu rukometne reprezentacije Srbije. Trener Vojvodine bio je na klupi nacionalnog tima nešto više od pola godine. Raul sigurno dolazi, potvrdio je novi generalni sekretar RSS-a Ivan Milivojević, ali tek od 1. jula naredne godine (potpisao ugovor sa Savezom), kada završava misiju u Gradu svetlosti.

Radi se o velikom trenerskom imenu, jednom od najcenjenijih trenera na svetu, koji u svojoj bogatoj riznici ima čak 24 trofeja. Vraća se Raul na Balkan gde je s velikim uspehom vodio Vardar, doveo ga do istorijske krune šampiona Evrope 2017. godine. Kasnije je nastavio trijumfalni niz sa Pari Sen Žermenon, ali samo u domaćim okvirima. U Evropi je i dalje za Svece nedosanjana, kao i za fudbalera s Parka prinčeva, kruna Lige šampiona. Ima Španac iskustvo i sa nacionalnim timom. Vodio je Makedoniju dve godine, sa ne baš blistavim rezultatima, od 2017. do 2019.

me Raula Gonzalesa mesecima se dovodilo u vezu sa Orlovima. Prvi pik nove garniture RSS-a bio je Momir Ilić, ali nije došlo do saradnje sa proslavljenim Aranđelovčaninom. Novi čelnici Saveza, što oni zvanični što sede u kancelarijama na Tošinom bunaru, što oni nezvanični koji vedre i oblače srpskim rukometom od letos i odlaska Milene Delića sa kormila, napravili su ono što su naumili, doveli su veliko ime svetskog rukometa, s ciljem da se Srbija konačno vrati na staze stare slave i da se plasiramo na Olimpijske igre u Los Anđelesu 2028. godine. Od beogradskog evropskog srebra 2012. godine traju užasni rezultati selekcije koje više od decenije nema u Top 10 na velikim takmičenjima (najbolji rezultat ostvario je još jedan Španac, prvi stranac na kormilu, najdugovečniji selektor u istoriji Srbije, Toni Đerona - 11. mesto u poljskim Katovicama 2023. godine).

Sve je to legitimno, novi čelnici RSS-a „počistili“ su sve ono što je ostalo od prethodnog rukovodstva. Zanimljivo, sve promene su vezane za mušku selekciju, dok je kod dama sve po starom, pitanje poverenja selektora Uroša Bregara se nije postavljalo (ili još nije došlo na dnevni red?). Boris Rojević je i dalje selektor, nije raskinut ugovor koji važi do 2028. godine, a pošto na zvaničnoj stranici RSS-a nema ni slovo o promeni kormilara (čeka se verovatno sednica Upravnog odbora), ispada da Srbija trenutno ima dvojicu selektora?! Jednog koji ima važeći ugovor do 2028. godine i drugog koji je potpisao od 1. jula 2025. do 2028. Podsetimo, letos je ostavku podneo direktor muške reprezentacije Marko Vujin, a nešto kasnije i generalni sekretar Aleksandar Brković. Na njihova mesta stigli su Mladen Bojinović i Ivan Milivojević.Ostaje u javnosti gorak ukus promena, odnosno pitanje da li su mogle da budu elegantnije sprovedene? Da li je Raul Gonzales mogao da dođe u Beograd nešto ranije na dogovor oko potpisivanja ugovora, a ne da se danima spekuliše da je Španac viđen u srpskoj prestonici. I da cirkus bude veći, da ga vide reprezentativci i stručni štab sa još uvek selektorom Rojevićem na čelu na aerodromu. I to pred važan meč sa Italijom koji je izgubljen po ko zna koji put u finišu (30:31). Kakav je autorititet Rojević mogao da ima, kada su reprezentativci znali da je bivši, da će Fazano da bude njegova Labudova pesma? I na kraju – čija je greška da deo reprezentacije putuje do Italije 20 sati (autobusom bi brže stigli)?

Kada se kaže rukomet, u srpskoj sportskoj javnosti se odmah svima diže kosa. Spletke, saopštenja, sukobi, sastavni su deo ovog sporta. Tri i po godine je bio miran period. Toni Đerona je vratio kult reprezentacije, igrači su sa uživanjem dolazili na okupljanja, nije bilo priča oko smena, imao je Španac miran i stabilan mandat, ali posle kraha na EP u Minhenu (poslednje mesta u grupi, kasnije i najteži rival u baražu za Svetsko prvenstvo i neodlazak na planetarni šampionat narednog januara), opet su počele Pandorine kutije da se otvaraju. Tokom leta otvoren je front, rafalna paljba na relaciji Partizan – Vojvodina.

Kako dalje? Da li su se u RSS-u malo zaigrali, ima li plana do 1. jula i dolaska Godoa (Raula Gonzalesa)? Ko će da vodi reprezentaciju Srbije dok Španac ne preuzme kormilo? Imaćemo za godinu dana trojicu selektora – Đeronu, Rojevića i ko je sledeći privremeni kormilar? Sada sledi pet meseci pauze bez zvanične utakmice, ali da li ima mesta u januaru za neke pripremne mečeve? Opet kasnimo, opet novi početak i ciklus kreću sa godinu i po zaostatka.

Trebalo bi čudo da se dogodi da se ne plasiramo na Evropsko prvenstvo 2026. godine, ali taj bauk preti. Sledi dvomeč u martu protiv Španije, gde nismo favoriti u bilo kom sastavu da zaigra Furija, bronzana sa Olimpijskih igara u Parizu prethodnog leta. Ostaju nam dueli sa autsajderom Letonijom u gostima i Italijom u Srbiji koje moraju da se pobede ako se želi u Skandinaviju 2026. godine, odnosno u Dansku, Norvešku i Švedsku. Jesu Olimpijske igre u Los Anđelesu glavni cilj, ali imamo li neko prolazno vreme, EP 2026 i SP 2027. ili ćemo da „banemo“ niotkuda na Olimpijske igre?

Rojević je dobio „vruć krompir“ početkom godine, krenuo je u podmlađivanje selekcije, napravio konture nove Srbije, odrekao se igrača koji su dobro zakazili u četvrtu deceniju života - Petra Đorđića, Nemanje Ilića, Predraga Vejina, Ilije Abutovića, precrtao dosad standardnog Bogdana Radivojevića, a sada će Raul Gonzales probati da izvuče maksimum od novog talasa sprskog rukometa - Stefana Dodića, Miloša Kosa, Uroša Kojadinovića, Nikole Zečevića, Luke Rogana, najmlađeg Ognjena Cenića, igrača u najboljim godinama, u zenitu karijere, Milana Jovanovića, Lazara Kukića, Dejana Millosavljeva, Dragana Pešmalbeka, Vladimira Cupare, te rukometaša koji su prebacili 30, a koji mogu još mnogo da pruže, poput kapitena Mijajla Marsenića, Miljana Pušice, Vanje Ilića, Darka Đukića... Ima materijala, ali je potrebno da i krovna organizacija i ljudi oko nacionalnog tima budu jedno, da se stvori hemija i kontinuitet, preduslovi da se nekada trofejni sport vrati na mesto koje mu pripada.