Čemu se nadamo, a o čemu sanjamo?

Lokacija: Negde u Beogradu, Podgorici i(li) Zagrebu.

Vreme: Kišovito, tmurno, kako za građane, tako i za ženski rukomet.

Pitanje broj 1: Je l’ znate koje takmičenje počinje danas u Nemačkoj?

Ne? Pomoći ćemo vam. Preciznije, u Štutgartu i Triru. Hm, niste ni blizu, je l’ da?

Pitanje broj 2: Znate li ko će se boriti za bodove narednih dana i u Roterdamu i Hertogenbošu? Da, u Holandiji... Hoćete još malo pomoći? Mečevi nokaut faze igraće se i u Dortmundu. Molim? Kao ste nešto čuli, ali niste sigurni... Jasno...

Pitanje broj 3: Da li znate kada je neka ženska rukometna reprezentacija sa onih starih, jugoslovenskih prostora, poslednji put osvojila medalju na Svetskom prvenstvu? Zašto je to važno? Pa, zato što danas počinje 27. šampionat planete za dame, na kojem učestvuju tri reprezentacije iz regiona. Tako je, učestvuju, sa realno malim šansama da se uključe u borbu za medalje (čitaj: visok plasman).

Ovako bi mogla da izgleda anketa na ulicama glavnih gradova Srbije, Crne Gore i Hrvatske na dan otvaranja Mundijala u rukometu za žene. Šampionskih ambicija, kao nekada velike Jugoslavije, nema ni u obrisima pa će tri pomenute selekcije igrati za čast, ali sa jasno izraženom željom da se nešto pitaju i da o nečemu odlučuju. Naravno, voleli bismo da nam donesu radost u smiraj godine, ali šanse se, realno, mere promilima.

Srbija je poslednja iz regiona zasijala na podijumu, 2013. u „Beogradskoj Areni“. Iako je od tada prošlo 12 godina, deluje kao da se to dogodilo u prošlom životu. Istina, učestvovale su Srpkinje na svakom narednom šampionatu sveta, ali su samo 2019. ostvarile iole zapaženiji rezultat. Tada su bile šeste na konačnoj tabeli, nakon čega je usledio pad na svakom polju. I igračkom i organizacionom. Možda Srbija, po zakonu verovatnoće, na šest godina beleži dobar rezultat? Deluje da nam je to jedina nada pred takmičenje u Nemačkoj i Holandiji.

Godine sa Urošem Bregarom na čelu stručnog štaba, ispostavilo se, nisu donele nikakav pomak. Norvežanin Bent Dal je u aprilu uspešno vodio nacionalni tim kroz baraž duele sa Slovenijom, potpomognut najiskusnijim igračicama koje su se vratile u reprezentacije. Neke da kažu poslednje „zbogom“ poput Andree Lekić i Katarine Tomašević, a neke da tu i ostanu poput Dragane Cvijić i Katarine Krpež Šlezak. Ipak, ni sam Dal se nije dugo zadržao pa ga je pre tri meseca zamenio Hose Ignasio Prades, španski trener koji zna kako se osvajaju odličja i na klupskom i na reprezentativnom planu.

Njegovi glavni aduti na terenu su upravo Cvijić i Krpež Šlezak, ali može da se osloni pred golom i na Jovanu Risović, odnosno u polju Jovanu Jovović, koja je projektovana kao lider ove selekcije. Svoj doprinos će sigurno dati i Anđela Janjušević, Sanja Radosavljević, Katarina Bojičić, Emilija Lazić i Aleksandra Vukajlović, a dosta se očekuje i od Zvezdinih rukometašica – Jovane Skrobić, Sare Garović i Gordane Petković. Srbija bi trebalo protiv Urugvaja samo da se zagreje za meč sa Islandom, a ukoliko upiše pobede u uvodna dva susreta, nošena novom dozom adrenalina i samopouzdanja, mogla bi da ubeleži dobar rezultat i u duelu sa Nemačkom. Ukrštanje sa Farskim Ostrvima, Španijom i Crnom Gorom može joj ostaviti nadu da sanja o četvrtfinalu.

Naravno, isti scenario, ali za sebe, priželjkuju i reprezentativke Crne Gore, kojima će ovo biti osmo uzastopno učešće na šampionatu sveta, a najbolji rezultat u generalnom plasmanu ostvarile su 2019. kada su bile korak ispred Srbije. Sećanje na bronzu sa prvenstva Evrope 2022. još nije izbledelo, ali je činjenica da je sastav prilično izmenjen, što znači da se na lovorikama može samo spavati. Ne i nadmetati. Bojana Popović je sada na klupi reprezentacije Danske, a na mestu selektora Crne Gore zamenila ju je njena dugododišnja saigračica Suzana Lazović. Na terenu više nisu Jovanka Radičević, Milena Raičević i Jelena Radivojević. Dosta toga se u igri vrti oko Đurđine Jauković i Tatjane Brnović, sigurno raduje i povratak Itane Grbić. Matea Pletikosić i golman Armel Atingre, nekadašnja reprezentativka Francuske rođena u Obali Slonovače, uzdanice su na svojim pozicijama, dok se kao vođa novog talasa nametnula levoruka Jelena Vukčević. Cilj je da se u konkurenciji Španije, Farskih Ostrva i Paragvaja osvoji prvo mesto kako bi se sa ekipama iz grupe u kojoj je Srbija razigravalo za mesto u nokaut fazi.

Hrvatska je na šampionatima sveta, uglavnom, nemi posmatrač pa se čini da će i posle ovog jedina medalja u Savezu biti bronzana sa prvenstva Evrope iz 2020. godine. Glavne uzdanice tima koji sa klupe predvodi Ivica Obrvan čine Dejana Milosavljević, Katarina Pavlović, Tina Barišić i Iva Bule, ali će sve one morati da odigraju na maksimumu kako bi u konkurenciji Rumunije, Danske i Japana izborile mesto u sledećoj rundi.

Zajedničko za tri balkanske reprezentacije jeste da nisu uspele da upišu nijednu pobedu u pripreminim utakmicama. Srbija je u norveškom Bergenu, na turniru „Četiri nacije“, redom gubila od Mađarske, Španije i selekcije domaćina, dok je Crna Gora jedinu proveru imala protiv Slovenije. U utakmici zatvorenog tipa slavila je reprezentacija koju sa klupe predvodi nekadašnji selektor „Lavica“ Dragan Adžić. Hrvatice su na turniru u svojoj zemlji izgubile i od Senegala i od Poljske.

Srbija i Crna Gora će imati predstavnike i u među sudijama pošto će pravdu na utakmicama Svetskog prvenstva deliti Vladimir Jovandić i Marko Sekulić, odnosno Anđelina Kažanegra i Jelena Vujačić. Bosnu i Hercegovinu će u Nemačkoj i Holandiji predstavljati braća, sudijski par Amar i Dino Konjičanin.