Na vrhu rukometnog Olimpa

Valjda je to bio jedini pravedan način. Valjda nije moglo ni smelo biti drugačije. Jer, ako je sportske pravde, mada nje često nema ni u tragovima, kada je neko toliko godina na vrhu najbolje je da se od velike scene i oprosti dok je još na njemu.

Sport je borba, težnja dve strane da ostvare isti cilj. To je odmeravanje snaga, ne samo fizičkih već i mentalnih, jer koliko god da je teško probiti se do vrha, bar je duplo teže trajati na njemu. Tako kažu oni koji su se sa tim suočavali tokom karijere.

A ona se nasuočavala... Od prvog velikog finala na šampionatu Evrope 2004. u Mađarskoj pa do završne smotre na prvenstvu sveta 21 godinu kasnije u Nemačkoj, sijala je neverovatnim sjajem. Za 23 godine, nakon što je u nacionalnom timu debitovala 2002, osvojila je 21 medalju. Bilo je godina kada je duplirala odličja, naravno da je bilo takmičenja na kojima nije uspevala da dođe do medalje, ali se svojom posvećenošću s pravom izborila za mesto među najboljim rukometašicama svih vremena. Najboljim golmanom u ženskoj konkurenciji, svakako.

Prvi put je pevala himnu sa zlatnom medaljom oko vrata najviše zahvaljući sestri bliznakinji. Dok je Katrin bila nemi posmatrač jer je pred golom briljirala godinu starija Kjersti Bek, Kristin Lunde je sa šest golova bila najefikasniji igrač finala. Tada je osetila atmosferu u koju se zaljubila i mesto pred golom selekcije Norveške u nastavku karijere nije prepustila nikome. Sve do danas, jer je sinoć, u završnoj utakmici Svetskog prvenstva u Nemačkoj i Holandiji, poslednji put zaplesala u svom šestercu.

Još je ranije najavila da će se od dresa sa državnim grbom oprostiti baš na ovom šampionatu zbog čega su svi istinski zaljubljenici u rukomet sa znatiželjom pratili rezultate Norvežanki. A one su se do finala prošetale sa svih osam pobeda, uz gol razliku +125. Na tom putu samo su Crnogorke „ispraćene“ sa jednocifrenom razlikom. Kako i dolikuje velikom takmičenju, finale je odigrano sa puno taktike pa su Nemice pružile izvanredan otpor, ali je to bilo dovoljno samo za častan poraz – 23:20. Više se nije moglo. Ponajviše zbog Katrin Lunde.

Ova Norvežanka rođena je 30. marta 1980. godine na krajnjem jugu zemlje, u Kristijansandu. Karijeru je gradila paralelno sa sestrom bliznakinjom u Vogu, Olborgu i Viborgu, a onda su se razdvojile 2010. godine. Katrin je krenula put Đera u Mađarskoj, što će se pokazati kao važna životna odluka, dok je Kristin pet sezona opet igrala za Vog. Katrin je dve sezone provela i u Rostovu, a onda su se 2017. opet spojile u Vipersu iz svog rodnog grada. Katrin je nastavila da briljira pred golom, a Kristin je preuzela ulogu u stručnom štabu.

Ove godine najbolji golman sveta čuvao je mrežu Odenzea, ali i beogradske Crvene zvezde. I baš je ta veza sa crveno-belima posebno zanimljiva, jer nije uspostavljena slučajno. I tu se vraćamo na priču o boravku u Mađarskoj.

Dok je Katrin branila za rukometnu sekciju Đera, nekadašnji član crveno-belih Nikola Trajković igrao je za fudbalsku. Putevi su im se ukrstili, rodila se ljubav, a 2015. i ćerka Atina. Od tada se i Srbi dodatno raduju medaljama koje oko vrata okači „ministarka odbrane“ Norveške.

U zasluženu reprezentativnu penziju, jer još nije potvrdila kraj klupske karijere, otišla je kao aktuelni olimpijski, svetski i evropski šampion. Sa Olimpijskih igara ima tri zlata i dve bronze, sa šampionata sveta po tri zlata i srebra i jednu bronzu, a sa prvenstava Evrope čak sedam zlatnih i dva srebrna odličja. Rekorder je nacionalnog tima sa 388 utakmica. Na klupskom nivou je sedam puta bila prvakinja Evrope uz pregršt osvojenih nacionalnih titula i individualnih priznanja.

Zavesa na jednu izvanrednu karijeru je spuštena. Pitanje je da li će se ikada pojaviti neko ko će probati, a kamoli uspeti, da zaseni njen sjaj. Neko ko će u svakom narednom treningu i svakoj narednoj odbrani videti inspiraciju za još jedan dan na terenu.