Angelina Topić - Kakvo divno dete...

Nismo svi isti, naravno. Niti možemo biti. Niti bi trebalo.

Neko sazri oko tridesete, kada ga prođu produžene posttinejdžerske „bubice“ i tek nakon što shvati da nije svrha života u izlascima i alkoholu. Ne daj Bože u još nečem drugom.

Neko zenit doživi oko četrdesete jer mu je baš toliko godina trebalo da izuči nauke, prođe razna stažiranja i životna lažiranja i izbori se za poziciju u društvu. Ako je, pritom, u svom gustom rasporedu samonametnutih obaveza uspeo da se ostvari i kao otac ili majka – ovaj, kao majka ili otac, jer dame moraju imati prednost – tim bolje.

Neko svoje snove ostvari tek oko pedesete jer ranije nije imao vremena. Za sebe. Uvek su mu bili preči neki drugi. Prvo prijatelji i kumovi, potom razne ljubavi. Pa deca, pa mama i tata, kad su ostarili. I dok se okrene, a pojedincima i krug najčešće zatvori, dođe i njegovih „pet minuta“.

Oni koji se „razlete“ u šezdesetim ili čekaju sedamdesete za život po svom, dobrano su zakasnili. Realno...

Naravno, ima i onih koji sanjaju od malena. I tačno znaju šta hoće. Ne dozvoljavaju da ih bilo šta preusmeri na lošu stazu, a kamoli put. Fokusirani su, posvećeni, koncentrisani do maksimuma. Žrtvuju se, daju se, bore se. Protiv drugih, ali najviše sa sobom.

Da negde ne skrenu, da se ne prestroje u pogrešnu traku, da ne ostanu predugo u „kružnom toku“. Da probleme ekspresno ostavljaju iza sebe. Rešene, razume se. Da ih ne dotiču dobronamerne priče i pričice, da ih ne zanimaju tuđi uspesi i dostignuća. Da se ne porede ni sa kim već da sanjaju svoje snove.

Oni već u dvadesetoj imaju čime da se podiče. Ona je jedna od njih. Neko će reći da je imala sreću jer se rodila u sportskoj porodici. I zato što joj se otac bavio istim poslom. I bio je šampion. Ali, osim gena i dobrih uslova za napredak, koje su joj roditelji stvorili mukotrpnim radom, sve ostalo su njene zasluge. Ili bar u najvećoj meri.

Angelina Topić je 26. jula prošle godine zatvorila drugu deceniju života, a danas je spustila zavesu na jedan veliki krug. Krug koji najveći broj vrhunskih sportista nikada ni ne dosanja.

Nakon što je u mlađim kategorijama pokorila i Balkan i Evropu i planetu, pre dve godine je u Rimu skočila do srebra na šampionatu Starog kontinenta. Isto odličje zaslužila je marta prošle godine u Apeldornu u dvorani, a onda je u septembru u Tokiju prigrlila i svetsku bronzu. Sada je, najboljim skokom na velikim takmičenjima od 1,99 metara, osvojila srebro u poljskom Torunju na prvenstvu sveta u dvorani.

Preskakala je sve visine iz prve, ali to su činile i njene konkurentkinje. Njih četiri stigle su na centimetar od njenog ličnog rekorda, koji je ostvarila pre manje od mesec dana u slovačkoj Banskoj Bistrici. Samo je jedna, aktuelna svetska rekorderka Jaroslava Mahučih, preskočila 2,01 metar, dok su Nikola Olislegers i Julija Levčenko zastale kad i Angelina pa su sve tri morale da se zadovolje srebrom oko vrata.

Srpska heroina sada ima četiri odličja sa isto toliko najvećih atletskih takmičenja. Nedostaje joj samo medalja sa Olimpijskih igara jer je u Parizu zbog povrede morala da odustane od nastupa u finalu. Ali, ne zaboravite da se povredila pred početak kvalifikacija, koje je uspešno prebrodila nakon što je skočni zglob desne noge umotala u zavoj...

Je l’ vam sada jasno kakav je to borac? I zašto je sa samo 20 navršenih godina već na pijedestalu? Još se pitate gde bi mogla biti sa 22... Nadamo se na najvišem stepeniku pobedničkog postolja u Los Anđelesu. Snove nam niko ne može oduzeti.