Ah taj 72. minut

Problemi su zapravo počeli nekoliko minuta pre tog, ispostaviće se, ključnog trenutka utakmice. Tomas Tuhel je prerano odlučio da odustane od svojih principa. Izmena kojom je promenio formaciju (a mnogo važnije stanje i stav svojih igrača na terenu) koštala ga je prolaska u finale Svetskog prvenstva. U njemu će se zasluženo naći Mesijeva Argentina. A malo je i Skalonijeva.

Kada se prvo poluvreme polufinala Svetskog prvenstva završi tako što obe ekipe u zbiru imaju xG 0,07 svima je jasno da će taj deo igre biti zaboravljen. Eventualno će ga se sećati oni fudbaleri koji će osećati posledice od udaraca iz duela koji su obeležili taj period igre. Čak 19 faulova je dosuđeno tokom tog dela igre, a utisak je da još toliko nije. U takvom ritmu utakmice, nije za očekivati da vidimo neku posebnu lepršavost.

U ofanzvinom delu igre, Englezi su imali jasan cilj - Kejn kao ključna figura u toj fazi igre, spuštao se po loptu kao što to već čini Hari Kejn. S obzirom na to da su Argentinci izlazili visoko čovek čoveka, ideja je bila povući za sobom nekog od štopera. Kada bi Kejn to uspeo, Pikford bi ulazio u igru tako što bi pokušao dugim loptama da pogodi Gordona ili Spensa, gde bi Gordon ulazio u centralni koridor, a sinoć veoma zapaženi levi bek Engleske bi tražio loptu u bočnom. Na "drugu loptu" trebalo je da bude spreman Belingem, ako bi se ona osvojila, onda bi se u poslednjoj trećini Argentine pridodavao i kapiten ekipe. Argentinci su bili spremni na taj scenario, u većini slučajeva su bez problema osvajali te duge (i druge) lopte, te na taj način osujetili osnovni plan Engleza.

Kada bi izabranici Tomasa Tuhela pomerili Argentince u srednji blok, tada bi nakon dolaska po loptu dubinu iza leđa protivničke odbrane napadao i Belingem sa jedne, kao i Rodžers sa druge strane, ali nedostatak preciznih i pravovremenih pasova u taj prostor, kao i prepoznavanje situacija u skladu sa reakcijom odbrane Argentine, doprinelo je da tokom prvog dela igre na taj način ne uspeju da ugroze protivnika. Najopasniji, ako se uopšte može taj pridev iskoristiti, jer obe ekipe tokom prvog poluvremena su bile daleko od opasnog, Englezi su bili iz levog bočnog koridora. Tu su uspevali da izvuku Molinu na malo veći prostor, gde su pravili situacije u kojima bi Spens uspevao da napadne, nakon rotacije sa Gordonom ili ulaskom Gordona u poluprostor, a uz pomoć Belingema koji bi se pojavljivao kao podrška.

Defanzivno su se Englezi opredelili da štopere "ne odseca" Hari Kejn, već je on bio striktno uz Paredesa, dok su na štopere sa spoljne strane napadala krila (u ređim prilikama s leve strane Belingem, kada bi se Molina popeo visoko, pa odvukao Gordona). Verovatno je, s obzirom na ugao pod kojim su napadali Martineza i Romera, ideja bila da se isprovocira pas u centrali gde bi pokušali loptu da osvoje Rajs ili Anderson. U par navrata su u tome i delimično uspeli, ali bez konkretnog učinka po osvojenoj lopti.

Za razliku od napada Engleske, napadi Argentine su pretežno organizovani po desnoj strani. Iako nominalno u 4-3-3 formaciji, struktura u centralnom delu (naročito) je bila dosta slobodna. Rotacije Mekalistera i Enca, pražnjenje prostora Paredesa kao i dolazak Mesija, trebalo je u progresiji da naprave višak, pa onda kratkim kombinacijama da se dođe do poslednje trećine terena. Kako je bilo pregršt duela na sredini (a i na drugim) delovima terena, nije bilo izgleda da taj način dovede do uspeha. Slično kao i Englezi sa Kejnom, kada bi se Mesi spuštao niže, pokušavali su Argentinci dugim loptama uglavnom na Simeonea, ali je pored nepreciznijih lopti, Spens gotovo uvek izlazio kao pobednik iz tih duela. Defanzivno su Argentinci bili ekstremno agresivni, a izlazak visoko je prinudio Tuhelov tim da uglavnom ulaze u igru "preko". Jedan šut ukupno sa distance za čitavo prvo poluvreme veoma je tanak učinak, iako je usled pomenute agresivnosti bilo sve samo ne dosadno na terenu. Ipak, svi su očekivali više od drugog poluvremena.

Ono je otpočelo odmah šansom za Argentinu, kao nagoveštaj onoga što ćemo gledati u nastavku. Kao preslikana situacija iz prvog poluvremena, identičan izlazak Engleza kao i u prvom poluvremenu, samo ovoga puta je dva puta u roku od nekoliko sekundi šut ka Pikfordu uspeo da uputi Hulian Alvarez. Nedugo potom, Engleska je demonstrirala ono što je pokušavala tokom prvog poluvremena. Kejn se spustio po loptu, dobio malo više prostora, a potom i loptu, napao je prostor Rodžers, drugu loptu osvojio Rajs, uputio je ka Rodžersu koji je savršeno na drugoj stativi pronašao Gordona, ovaj se nagradio za fantastičnu kretnju i pogodio za 1-0.

Imali su još u narednih par minuta Englezi situacije iz kojih su mogli da ugroze protivnika, a onda.. Naravno da nakon meča svi kritikuju Tomasa Tuhela zbog odluke da promeni formaciju i da se na taj način spusti u niski blok. Taj momenat je de facto bio ključan za kasnija dešavanja na terenu. Jednostavno, nakon svega viđenog - svaka Tuhelova izmena je bila pogrešna (prva je zapravo uslovila sve ostale), dok je svaka Skalonijeva bila pun pogodak. Ako ćemo biti sasvim pošteni, sada već čuveno uvođenje Konse umesto Gordona i prelazak u 5-4-1 ili 5-3-2 (u zavisnosti od situacije) formaciju je reakcija na prvu izmenu selektora Argentine.

On je poslao na teren Nika Gonzalesa, pretvorio napadačku strukturu u nešto najbliže 4-2-4 i na taj način pokušao da optereti šesnaesterac Engleza. Gonzales je odmah demonstrirao svoj kvalitet našavši se u dva navrata u opasnoj zoni po gol. Videvši probleme koji se javljaju, stručni štab Gordog Albiona je doneo odluku da probaju oprobanim receptom iz nekih prethodnih utakmica - "zatvoriti" utakmicu uvođenjem petog igrača u poslednjoj liniji. U načelu, on bi trebalo da donese dodatnu sigurnost prilikom otvorenih lopti, kao i kod centaršuteva u zoni iz koje se najčešće postižu golovi. Tako gledano, ništa novo ni epohalno nije učinio Tuhel tom izmenom, sem što je zaista neverovatno da trener takvog kvaliteta ne prepozna situaciju već posle par minuta i ne posegne za planom C.

Ionako je već tokom prvenstva često komentarisano od strane javnosti njegovo razmišljanje prilikom pravljenja izmena. Da se Tuhelu u stručnom štabu među pomoćnicima nalazio Sesk Fabregas, verovatno bi pokušao da mu objasni zbog čega je takva izmena (tako rano) potencijano pogubna. Stvar je psihološkog momenta. Igrači su svesni da takvom izmenom trener očekuje od njih da se brane i oni se po toj nekoj inerciji spuštaju u niski blok. Tu pružaju mnogo više mogućnosti protivniku da ih ugrozi, dodatno otežavajuća okolnost je bila nemogućnost da se razvija brza tranzicija sa već vidno umornim Kejnom. Možda je odgovor na pitanje zbog čega je uopšte došlo do te odluke dao Vejn Runi posle meča. Da parafraziramo - Tuhel prosto ne veruje u svoje igrače.

Na turnirskom tipu takmičenja, sa ekipama koje ne treniraju svakodnevno zajedno, jedan od glavnih elemenata za postizanje uspeha. Sve suprotno od Lionela Skalonija. On svojim igračima bezuslovno veruje, daje im zadatke koje mogu da ispune i oni mu to višestruko vraćaju. Jedan od bitnih momenata utakmice je prelazak Mesija na poziciju desnog krila. Toliko je sve slobodno i bez nekog šablona u ofanzivnoj fazi igre Argentine, da prosto nije dovoljno reći - Mesi se izvukao na bok i odatle loptama hranio svoje saigrače na razne načine. (Bezobrazno) frenetična energija Mesijevih saigrača, kao i sumnja koja se uvukla u redove Engleza u zbiru su dali da je svima bilo jasno da će Pikford konačno kapitulirati.

A to se desilo, u odnosu na mnogo opasnije napade Argentine, iz naizgled ne tako opasne situacije. Ukratko, promena formacije Engleza smanjila je pritisak na nosioca lopte, povećavajući koncentraciju igrača u šesnaestercu. Mnogo su komotniji bili igrači Argentine, pa je iz te komocije došao šut sa distance Enca Fernandeza. Odbranio ga je Pikford, ali nakon kornera koji je usledio je Argentina izjednačila. Neshvatiljiva reakcija totalno pogubljenih reprezentativaca Engleske, prvo su dozvolili odmah 2 na 1 situaciju koju nije odmah eksploatisao Mesi, pa kad to nije bilo dovoljno, neshvatljivo je Anderson krenuo da udvaja Mesija i tako ostavi potpuno samog Enca Fernandeza koji je ovoga puta bio precizniji. Drugi gol, iako došavši nakon još jedne majstorije Mesija, bio je samo formalnost.

U prilog tezi o totalnom raspadu igre Engleske govore dva neverovatna statistička podatka. Prvi, da su Englezi od svog datog gola do gola Enca za izjednačenje imali posed lopte svega 12%. A drugi je zaista za rubriku verovali ili ne. Naime, od 67. do 85. minuta utakmice fudbaleri Engleske imali su svega dva?! uspešna dodavanja. Oba su odigrali Pikford i Stons jedan drugom. Taj podatak verovatno najbolje ilustruje stanje u kojem su se našli Englezi.

Tomasa Tuhela delilo je pet minuta plus nadoknada da uvede reprezentaciju Engleske u finale Svetskog prvenstva. Tačno ga je toliko vremena delilo da ga niko ne nazove neznalicom. Danas doslovno ceo svet objašnjava Tuhelu da nije trebalo da pravi tu izmenu u 72. minutu. U tih petnaestak minuta leži sva lepota fudbala. Na ovom turniru ostao nam je još poslednji čin. Uživajmo.