Između senzora i sajle

Engleska je u polufinalu Svetskog prvenstva. Ne bi nezasluženo bilo ni da se u njemu našla Norveška. Naprotiv. Iako su teme Skaut analize uvek o dešavanjima na terenu, sinoćna utakmica će nažalost ostati upamćena po (ne)reagovanju VAR tehnologije. Pre par dana je svet obišlo objašnjenje da je senzor koji se nalazi u lopti čiji bi naziv u bukvalnom prevodu bio "tri talasa" pokazao baš ta tri talasa prilikom prolaska lopte kroz kosu fudbalera hrvatske reprezentacije Matanovića i zbog tog svakako golim okom nevidljivog kontatka, poslao reprezentaciju Hrvatske kući.

Iako je ta situacija izazvala dosta polemika, ako je cilj tehnologije regularnost, a kontakt je postojao, odluka bi morala da se poštuje. Mogao bi ovaj tekst da se pretvori u to zašto fudbal gubi zbog toga, ali nostalgiju ostavljamo po strani. Senzor prepoznaje dodir sa vlasom kose, ali očigledno ne prepoznaje očigledan kontakt sa sajlom (ili nečim drugim) po kojoj se kreću kamere iznad terena. Iako se FIFA oglasila, ponovo nam pustivši snimak na kojem ovoga puta nije bilo talasa, apsolutno svakom ko je pogledao situaciju prilikom ispucavanja lopte golmana Norveške Nilana je jasno da se neprirodno prizemljila pravo na nogu Andersonu.

Belingem se u nastavku te akcije majstorski snašao u šesnaestercu Norveške i poravnao rezultat na 1-1, sa kojim se odmah zatim i otišlo na odmor. Nakon što su fudbaleri Norveške očigledno potisnuli nepravdu koja im je načinjena, s obzirom na to da su bili znatno opasniji protivnik u drugom poluvremenu, ponovo se desila kontroverzna odluka. Toliko se polemisalo o postignutim golovima Arsenala tokom prethodne sezone nakon kornera, koji su im de facto doneli titulu šampiona Engleske. Njima su tokom čitave sezone bili dozvoljeni svakakvi kontakti u protivničkom šesnaestercu (i petercu), pa bi tom analogijom bilo logično da intezitet kontakta između Halanda i Andersona nije dovoljan da bi se svirao faul. Nakon gledanja snimka, sudija je procenio da je intezitet bio dovoljan za faul, a po ko zna koji put na turniru je u vazduhu provejavalo pitanje - "Da li bi sudio isto da je bila obrnuta situacija?" Odgovor nikada nećemo saznati.

Pričati o taktičkom nadmetanju dva trenera nažalost pada u drugi plan u ovakvim utakmicama. Iako je prvih 35 minuta utakmice bilo u nešto sporijem ritmu, gotovo bez ijedne šanse na obe strane, video se plan u igri obe ekipe. Engleska je s obzirom na veoma kompaktan defanzivni blok Norveške pokušavala da stvori izolaciju za svoje krilne napadače - sa jedne strane Maduekea, a sa druge Gordona. Niti jedan od pomenute dvojice nisu imali previše uspeha, naročito se dobro sa Gordonom nosio Rijerson.

Tuhelova jasna struktura u fazi napada, bez previše odstupanja od početne postavke igrača, činila je ofanzivne akcije jalovim. Jedino je O Rajli dolazio u levi poluprostor, najviše kako bi oslobađao liniju pasa za Gordona. Videvši da se Norveška opredelila za srednji i niski blok, Rajs je dejstovao kao singl pivot, dok su Anderson i Belingem bili striktno postavljeni u svojim poluprostorima kako bi primili loptu između linija defanzivnog bloka Norveške. Pokušavao je u par navrata i Kejn da se spusti po loptu, međutim za tim i nije bilo prevelike potrebe, s obzirom na to da su bez većeg pritiska napadi Engleske dolazili u poslednju trećinu terena.

U tom delu terena je zafalilo kreacije, odnosno konkretnosti, ali upornost Tuhela u ofanzivnim mehanizmima sa stvaranjem trouglova na boku je nešto što se ne dovodi u pitanje. Defanzivno Englezi tokom prvog poluvremena nisu imali većih problema. Jedine propuste su pravili prilikom izaska visoko, jer je Maduekea odvlačio Volfe, a Kejnova nedovoljna agresivnost i napadanje protivničkih štopera pod nešto lošijim uglom je omugućavala ovima nešto komfornije iznošenje lopte iz zadnje linije. Takođe, bilo je i situacija kad je Madueke napuštao svoju poziciju napadavši levog štopera i tako ostavljao nebranjen prostor iza svojih leđa.

Sa druge strane, Norveška je veći deo prvog poluvremena, do postignutog gola, apsolutno prepustila inicijativu Englezima. Defanzivno odgovorni, sa idejom da se Haland ne troši previše, kada su (vrlo retko) izlazili to su činili sa dve "osmice" na protivničke štopere, pa su tako Odegard i Berg izlazili na Stonsa i Geja, dok je Haland bio taj koji je usmeravao napade Engleza, kako ne bi mogli da vrate loptu unazad i promene stranu. Ipak su veći deo poluvremena proveli u srednjoj i niskoj zoni, veoma odgovorni, ali sigurno da su im Tuhelovi izabranici u tome pomogli jer su im napadi bili jednolični i statični. Tako da je veliko pitanje ko je zapravo kontrolisao dešavanja na terenu, Englezi posedom ili Norvežani defanzivom.

Kada je Norveška imala loptu u nogama, stvarali su strukturu 3-2, gde se u zavisnosti od strane napada Bergeu pridruživao ili Odegard ili Berg. Ni defanzivni blok Engleza nije bio ekstremno agresivan, pa su tako i oni bez većih problema uspevali da prenesu loptu na polovinu protivnika. Kada bi organizovano izašli Kejn, Gordon i Belingem, u zadnju liniju se spuštao Berg i tako kreirao numeričku prednost za lakši izlazak. Problem je bio odsečeni Haland, kao i činjenica da Serlot ne igra na svojoj prirodnoj poziciji.

Drugo poluvreme donelo je dosta više zanimljivog na terenu. Da je kojim slučajem Engleska završila takmičenje, sigurno bi Tuhel morao da objašnjava način razmišljanja prilikom vršenja izmena. Umesto rovitog Rajsa, ušao je Eze, pa je onda kao jedini pivot bio Anderson, a u organizaciji mu je pomagao Belingem, što ga je previše odvajalo od protivničkog gola. Norvežani su uspevali da nametnu svoj ritam, uspevali su da iznesu loptu iz zadnje linije, kada je Ezeu bilo previše komplikovano da pojuri i štopera i Bergea koji je iznosio loptu dolazeći Ezeu "iz senke" iza leđa.

Solbaken je pogodio sa izmenama za razliku od Tuhela početkom drugog poluvremena, zamenio je bočne napadače, uveo je Nusu i Boba koji su izuzetno opasni u igri 1 na 1. Na taj način je Norveška stvarala velike probleme Engleskoj, naročito Nusa, koji je bio dosta dominantniji od Konse. Delovalo je da pitanje trenutka kada će Norvežani ponovo povesti, bili su znatno opasniji protivnik, dok su se napadi Engleske tokom čitavog poluvremena svodili na rani centaršut, gde je ideja bila da se što više optereti šesnaesterac Skandinavaca i na taj način ih ugroziti. Međutim, osim jednog pokušaja Belingema glavom, nije bilo većih opasnosti po gol Norveške.

Najveća kriza u igri Engleza je bio period igre kada je kao zadnji vezni igrao Džejms koji je zamenio Gordona, pa je onda Eze otišao na bok. Međutim, mora se priznati da je Tuhel pogodio sa izmenom kada je na teren poslao Rodžersa umesto Konse, pa je onda Džejms došao na poziciju desnog beka kako bi smanjiio prednost koju je stvarao Nusa. Jedini način na koji su Englezi tokom drugog poluvremena uspevali da ugroze Norvežane jeste u igri 1 na 1, gde je Saka prošao, a rezervista Aursnes spasao verovatno siguran gol. Gol vredan polufinala svetskog prvenstva postignut je nakon kornera do kojeg je došlo nakon još jednog Sakinog proboja u igri 1 na 1. Ostaje nejasna Tuhelova ideja da čitavo drugo poluvreme protraći pokušajima da njegova ekipa ranim centaršutevima ugrozi protivnika.

U polufinalu Svetskog prvenstva se nalaze četiri ekipe koje su najviše pokazale tokom turnira. FIFA je zadovoljna, nema iznenađenja, a da bi bio zadovoljan i milionski auditorijum, ostaje nada da će pobednika odlučivati isključivo kvalitet na terenu. Jer "sport je izmišljen da bi makar negde pobeđivala pravda, pošto nigde na drugom mestu ne pobeđuje".