Samo bogovi mogu obećati ovakav Madrilenjo

"Više se misli na faul, nego na volej, više se planira kako sprečiti, nego kako napadati". Tako je pisao o fudbalu. Tako je razumeo fudbal. Takav je fudbal voleo. 

I ne može biti slučajno što je na dan ispraćaja Boža Koprivice, u Madridu, mora biti njemu u čast, odigran sjajan derbi između Reala i Atletika.

SKAUT analiza, iako sklona poetičnosti, sentimente mora ostaviti po strani, pa analiziramo šta smo sve videli u duelu Simeonea i Arbeloe.

Derbi je uvek važan, ovaj sinoć posebno, svakom iz svojih razloga - Realu da se održi u trci za titulu (samo pobeda je radila posao), a Atletiku da se održi na trećem mestu i da pokvari večnom rivalu planove za titulu (ne nužno tim redom po prioritetima). Bio je to i Čolov jubijel, 50. gradski derbi.

I jedan i drugi trener su se opredelili za nominalno iste formacije 4-4-2, ali su i Arbeloa i Simeone imali različite ideje kako da do njih dođu. Uvodnih 20 minuta je donelo (očekivanu) kontrolu i pritisak Reala, koji je čuvajući loptu spustio Atletiko u srednji blok. S obzirom na to da nije bilo izlaska u visok presing od strane Jorgandžija, Real je lako ulazio u igru, gde je u progresiji pokušavao sada već na svoj prepoznatljiv način da stvori numeričku prednost u centralnom koridoru.

U fazi napada najistureniji Arda Guler i Brahim Diaz dolazi su u poluprostore, stvarajući sa Čuamenijem i Pitarčom "trapez" u kojem je trebalo da se nađu ili samo dva zadnja vezna Atletika (Koke i Kardozo) ili da povuku za sobom dva štopera Normenda i Hanka, te da se na taj način otvori prostor da napadnu dubinu Vinisisijus sa jedne i Valverde s druge strane. 

Treba napomenuti da je Valverde uglavnom u progresiji svakako ulazio u centralnu zonu u trenucima kad su se po liniju ispod spuštali Pitarč kako bi ušli u igru, a za njim Brahim Diaz, te se i u tim situacijama pokušavala stvarati numerička prednost u centrali.

Atletiko je na to odgovorio defanzivnom postavkom u formaciji 5-3-2 (5-4-1 Grizman kao desno krilo), kako bi smanjio radijus mogućnosti Vinisijusa (Ljorente unutra, Simeone spolja). To je Realu u uvodnih 20 minuta donelo preimućstvo u posedu (70:30), ali osim stative Valverdea (na sličan način kao protiv Sitija prvi gol) i još šuteva sa distance Karvahala i Arde Gulera, Real nije pravio prevelike probleme Atletiku.

S druge strane, imao je i Kraljevski klub svoje defanzivne principe, kako bi uopšte posle mogao da misli na volej. Za razliku od rivala, Arbeloa se opredelio da njegovi igrači povremeno izlaze visoko dok je Atletiko u build-upu, ali im to nije dalo previše rezultata. U jednom trenutku su uspeli da uzmu loptu usled uspešnog man to man pritiska, ali je Atletiko većinu tih situacija rešavao kroz, ili okolo, usled lošed odsecanja Vinisijusa i povremeno Brahima Diaza. Ključni je bio bek Atletika koji se spuštao i pravio prednost. Ključan je bio, rekao bi vam Onaj, ritam. U pisanju i u fudbalu. I u presingu, očigledno.

Atletiko je slično Realu pokušavao da stvori prednost, Alvarez se spuštao u poluprostore, a kada bi se zadnji levi prilepili zadnjim veznim Atletika, Ridigeru je bilo daleko i rizično da izađe za igračem. Zbog ogromnog prostora koji se stvarao iza leđa štopera Reala, pao je i gol Atletika. Delovalo je kao miran napad, Grizman se spustio po loptu, manipulišući odbranom Reala, između linija se stvorio preveliki razmak, distance između igrača u belom su bile prevelike, pa je na širokom prostoru Lukman ostao sam sa Ridigerom. Uzalud je Nemcu bila pomoć Valverdea, jer su kretnje Ruđerija i Simeonea pomogle Lukmanu da rutinski reši tu situaciju.

Simeone je imao ideju i da napada duplu dubinu, što je već u 10. minutu moglo da im donese prednost. Grizman napadne po dijagonali dubinu između štopera, ali ne da bi je zaista napao, nego da bi je dodatno otvorio za onog ko će napasti prostor koji je tim kretanjem otvorio. Ljorente je mogao da iskoristi taj prostor već na startu, ali u dobrim zapletima vatre se odlažu.

"To vam je estetika, kapirate?"

Mogao bi podnaslov i da zavara. Tome kod dobrih pisaca, kakav je onaj kome smo posvetili omaž bio, podnaslovi i pauze i služe. Kao varka telom. Viđeno je u drugom poluvremeno četiri gola i jedanaesterac i crveni karton, delovalo je da puca na sve strane, ali do povratka na teren do 60. minuta utakmice više je pucala koncentracija. Kod oba postignuta gola bilo je krupnih individualnih propusta, Kardoza kod prvog, a Ruđerija i Himeneza kod drugog gola. Greške su, zalepljene na grešku, bili i momenti neotvorenih poklona, koje su protivnicima dali i Ljorente i Lunin.

Stvar je estetike, simeonovske, u crnom odelu, kada Čolo preseče situaciju na pola, trostrukom izmenom. Igrači koji su zamenili Grizmana, Kardoza i Lukmana, uneli su ne samo svežinu (polet bi rekao Koprivica), nego i slobodu u kretanju koja je uništila ikakvu ideju o tačnim pozicijama igrača Atletika.

Tipično za ovu utakmicu, a to je već estetika gradskih derbija, jeste činjenica da je većina golova došla iz situacija koje nisu delovale kao da će biti postignut gol, ni blizu. Kod Molininog izjednačujućeg, evrogola, Brahim nije očekivao šut pa je previše skupio unutra, a onda nakon ulaska Mbapea i Belingema i bespotrebnog napuštanja svoje pozicije upravo Moline, ostavljen je prazan prostor u koji je uleteo Vinisijus i postavio konačan rezultat. Kao na malom fudbalu, novim omažom pravo u malu mrežicu.

Naleti (to je dobra reč, rekao bi) Atletika i sa po šest igrača, rešavani su dugim loptama jer je Real na protivničkoj polovini u većini tih naleta imao 4vs4 situacije.

I onda bi, ako pogledate samo semafor, moglo biti da je usledilo zatišje, ali tu su Urugvajci, tu je Fede Valverde, ako ne da postigne het-trik, onda da stvar crvenim kartonom zakuva do kraja. Ipak, osim stative Alvareza i jedne dobre odbrane Lunina posle šuta glavom crveno-belih, ostalo je 3:2. Na kraju krajeva, teško su, na dan Božovog oproštaja, crveno-beli mogli do gola u poslednjim trenucima.

"Mislim da nijedna umetnost ne može da donese ono što može vrhunski fudbal", rekao je onaj od kog su se oprostili golovima i crvenim kartonom i rigidnošću i fleksibilnošću i svim drugim fudbalskim kontrastima, oni koji su u Madridu izašli na teren. Ovaj Madrilenjo, bio je utakmica vredna njegove misli.