Crna rupa (pro)guta(la) crno-bele

Tišina koja odjekuje Humskom. I koja govori više od hiljadu reči. Ali, u tim rečima ne kriju se odgovori. Ni rešenja. Nema ih čak ni u tragovima, asocijacijama ili nečem trećem. One su tako raspoređene da predstavljaju samo i isključivo pitanja. I ništa drugo.

Pitanja koja se nadovezuju jedno na drugo. Pitanja koja odzvanjaju stadionom Partizana čitavu deceniju. Pitanja koja su, možda, nekada i mogla biti izbegnuta. Ali, više ne. Sada su tu kao svedok jednog lošeg, ma očajnog perioda kroz koji prolaze crno-beli. Taj period traje i traje i traje, a kraj ne može ni da mu se nasluti.

I zato novi poraz fudbalera Partizana, čak sedmi od početka sezone u Superligi, više i nije vest. Vest je nešto što nas iznenadi, odnosno nešto što nismo mogli da očekujemo niti naslutimo. Vest je i nešto što smo sa nestrpljenjem iščekivali i konačno dočekali. Novi neuspeh fudbalera nekada velikog (evropskog) kluba nešto je sasvim suprotno.

Ljubitelji najvažnije sporedne stvari na svetu i verni hroničari dešavanja u srpskom fudbalu već su oguglali na rezultate crno-belih. Oni su postali toliko predvidivi da više niko nije iznenađen što su posle igrača IMT-a, Radničkog 1923 i Vojvodine, stadion u Humskoj ulici trijumfalno napustili i fudbaleri Čukaričkog. Dodatnu so na otvorenu ranu predstavlja činjenica da su to učinili posle ravno deset godina. To, valjda, znači da je kriza koja je zahvatila Partizan kao klub, a ne samo Partizan kao tim, epskih razmera.

Teško je reći kada je sve počelo jer ima tome i-hi-hi vremena, a još je teže pretpostaviti kada bi moglo da se pojavi svetlo na kraju ovog mračnog tunela. Izgledalo je da bi rezultati tokom leta na međunarodnoj sceni mogli da najave berićetniju jesen, ali ti zraci Sunca samo su bili odsjaj u izmaglici. Nestali su sa onom Pirovom pobedom nad Hetafeom u revanš meču plej-ofa kvalifikacija za Ligu konferencija.

Nakon toga su izabranici Saše Ilića upisali samo dve pobede u sedam prvenstvenih utakmica. Ukupno ih od početka sezone imaju tri i uz još dva boda iz isto toliko remija sakupili su 11. Zemun je na dnu sa šest, Crvena zvezda na vrhu sa 34 pred nedeljni duel sa OFK Beogradom. Jasno je da su crno-beli od večitog rivala i šampionske trke udaljeni svetlosnu godinu i da će ove sezone uspeh biti ako o(p)stanu u društvu najboljih.

Ilić je rekorder po broju odigranih utakmica u crno-belom dresu i, kao takav, apsolutni miljenik navijača, koji su apsolutno podržali njegov izbor za trenera početkom juna. Međutim, iako je njegov kredit kod svih kojima je Partizan pri srcu poprilično velik, čini se da će kamata biti mnogo, mnogo veća.

„Jedan je Sale kapiten“ bio na terenu i o tome nema potrebe polemisati, ali sada, kada je potrebno da vuče poteze sa klupe, nije ni izbliza tako uspešan. Možda zato što ne može da se osloni na nekoga ko poseduje približan igrački kvalitet onome koji je on imao. Ovaj tim Partizana zaista izgleda kao da je sastavljen s koca i konopca jer ne može da se sastavi, evo, više od tri meseca.

Partizan - Čukarički 0:2 | MOZZART BET SUPERLIGA SRBIJE (13. kolo) | 24. oktobar 2026. Watch on YouTube

Taj bljesak u evro-izlogu bio je, ispostavilo se, samo trenutak inspiracije, težnja da se Evropi pokaže kako negde tamo još postoji jedan veliki klub. A onda, kada je taj isti klub preusmeren samo na domaći kolosek, nestalo je iskre i vica u njegovoj igri. Ostala je samo istina da ovaj tim nema kvalitet ni za mesto u plej-ofu nacionalnog šampionata, a kamoli za učešće u borbi za izlazak na međunarodnu scenu sledeće sezone.

Pre ove, ispostavlja se istorijski neuspešne takmičarske godine, Partizan je posle 12 odigranih utakmica bio na minimumu osvojenih bodova u dve sezone – 2015/16 i pretprošloj. Ali, u oba ta slučaja imao ih je čak 20 što aktuelnih 11 čini još zastrašujućim.

Saša Ilić je već dva puta želeo da napusti aktuelni posao. Prvi put je to bilo pre dva meseca posle poraza od Mladosti u Lučanima, ali su ga tada rukovodeći ljudi kluba ubedili da nije trenutak jer je Partizan četiri dana kasnije na rasporedu imao revanš sa Hetafeom. U ukupnom skoru sa španskim timom rezultat je izostao, ali se energija u i oko tima promenila preko noći. Ispada da bolje da nije.

Drugi put je zatražio da ode nakon remija sa Radnikom u Surdulici, posle kojeg su superligaši dobili 20 dana pauze zbog obaveza reprezentacije u Ligi nacija. Smatrao je da je korektno da njegov naslednik dobije gotovo tri nedelje grejs perioda tokom kojih bi mogao bolje da upozna ekipu i povede je na put izbavljenja. Ipak, odgovor je bio isti. Da li zbog toga što mu toliko veruju ili zato što nemaju drugo rešenje, znaju samo oni što su mu ga dali.

I sada je, nakon poraza od Čukaričkog, poručio sportskom direktoru Radosavu Petroviću da saradnja mora biti prekinuta. Dobio je odgovor da je bolje da konačna odluka „prenoći“ jer je jutro uvek bilo pametnije od večeri.

Kad ne ide, onda ne ide. I jasno je da Ilić mora da ode. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog nove energije koju bi njegov naslednik mogao da donese sa sobom. Ali, ostaće, bar do zime, svi ostali. I igrači, a verovatno i funkcioneri. A sigurno je da bar deo problema, priznaćete, leži i u njima. Bojim se da bi zadatak onog ko poslednji krene mogao samo da bude da ugasi svetlo, koje tek ponegde još pomalo tinja...