Rastaju se i oni koji se vole

Bile su sezone 1978/79 i 79/80 mučne, najmučnije u istoriji Partizana – završavao je na 15. i 13. poziciji na tabeli lige koja je imala 18 timova. Trenutna, kako stvari stoje i ako se prati prosek, ima predispozicije da ih zaseni.

Crno-beli su posle osam kola, dakle ne malog uzorka, na kojima je ostvario samo dve pobede i jednom remizirao, pretposlednji u ligi sa 14 ekipa. Taj prosek od manje od jednog boda po meču bi prošle sezone bio dovoljan za lagano ispadanje iz lige, ali zdrav razum govori da Partizan ne može da nastavi da igra tako loše i tako retko pobeđuje. Promeniće se valjda bar nešto. A kada ne ide, prva, logična i najlakša promena trebalo bi da bude na mestu trenera.

Samo što da izgleda u Partizanu više ništa nije logično i lako. Jer kada se na klupi nalazi čovek kojeg navijači „više vole od keve i ćaleta“, onda je teško uručiti mu otkaz. U tom slučaju, Partizan postaje talac njegovog statusa legende kluba, a svako ko se drzne da kaže da je potrebno bolje rešenje rizikuje da bude šikaniran.

Daleko od toga da je Saša Ilić jedini ili najveći krivac za trenutno stanje, ali je još dalje da ne postoji baš niko ko bi trenutnu ekipu bolje vodio. Posao skauta, ako uopšte gledaju bilo šta mimo snimaka koje šalju menadžeri, i sportskog direktora jeste da pronađu nekog novog Radomira Kokovića ili Marka Savića. Trenutne plate dvojice najperspektivnijih trenera u ligi teško da su mnogo veće od Ilićeve, a sigurno nisu bile donedavno.

Na kraju krajeva, ako već Partizan želi proverenije opcije, valjda Radosav Petrović može da igra na kartu ljubavi prema klubu i sa Žarkom Lazetićem, od ovog vikenda nezaposlenim talentovanim stručnjakom. A postoji i brdo takvih talentovanih sa španskim i portugalskim pasošima.

Nekada je u Partizanu postojao standard – navijači su terali trenere i zbog neatraktivne igre, iako je tim bio na vrhu tabele i ređale su se pobede. Danas mole da ostane trenera koji je ovaj klub spustio na pretposlednje mesto na tabeli i ređa poraze, pa makar isti bio i njegov najveći igrač u ovom veku.

Još koliko prošle sezone je Srđan Blagojević dobio otkaz u trenutku kada je sa onakvim timom i u gotovo istoj, ako ne i goroj situaciji bio drugi na tabeli sa samo bodom manje iza jednog od najjačeg, svakako najskupljeg, tima koja je Zvezda ikada imala.

Zbog čega? Zbog ispadanja iz takmičenja kakvo je Kup Srbije, pogotovo nebitnog u situaciji kada je konačno delovalo da Partizan može da se bori za titulu, i jednog, samo rezultatski ubedljivog poraza na Banovom Brdu na meču koji je sve do same završnice mogao da se završi i remijem. Blagojević je tada posle 14 kola imao prosek osvojenih bodova od tačno dva po meču, dok je Ilićev, kao što rekosmo, nešto manji od jedan. O razlici u samoj igri u korist bivšeg trenera da i ne govorimo.

Nekada su treneri Partizana u izjavama nakon mečeva protivnicima čestitali na fer igri i borbi. Danas redovno čestitaju na pobedi, čak i u miks-zoni stadiona u Humskoj.

Posle meča sa Vojvodinom govorio je Ilić i o tome kako su gosti bili agresivniji i da su dobili više ničijih lopti. Zar ne bi bilo logično da, ako već kvalitet u trenutnom kadru nije veliki, onda bar želja, zalaganje i borba moraju da budu na najvišem nivou? Naravno, prvo treba igrači to sami da znaju, ali kada već zaborave, kao što izgleda jesu, onda je na treneru da ih na to podseti.

Treba i neko da ih podseti, ili nauči ako ne znaju (a bar par njih deluje da ne zna), kako se igra odbrana. Ovaj deo tima otvara toliko pitanja za aktuelnog stratega Partizana. Pre svega, postoji li neko u stručnom štabu ko se bavi tim segmentom? Ako da, zašto već nije zamenjen novim pomoćnikom? Ako ne, zašto niko i dalje nije angažovan? Zašto je odjednom sklonjen Stefan Mitrović – jedini među njima ko je igrao fudbal na ozbiljnom nivou? I da li u mlađim kategorijama kluba ne postoji baš nijedan golman koji je bolji od trenutnih seniora?

Pitanja ne izostaju ni kada je ofanzivni deo u pitanju – kako to da jedan od najkreativnijih igrača u novijoj istoriji Partizana kao trener ne uspeva da nacrta tečne akcije? Zašto najkonstantniji (reklo bi se i najbolji) ofanzivac, Milan Vukotić, neretko igra rame uz rame sa zadnjim veznim umesto da bude što bliži golu? Zašto se ne koriste više kvaliteti Erika Kojzeka?

I ono najbitnije, da li stvarno ne može da uspostavi autoritet nad svojim igračima? Došlo se do situacije da se disciplina u timu konstantno krši, a da zalaganje na terenu često izostaje, pogotovo u fazi bez lopte. Ilić je i tokom igračkih dana bio neko ko nije voleo da se zamera bilo kome, ali je Partizanu sada potrebna čvrsta ruka.

Da, ovi igrači nisu kvalitetni, ali dobri treneri će znati „od bilo čega da naprave pitu“ – stvoriće sistem u kojima će maksimalno prikriti sve mane svojih igrača i istaći vrline, a nije da ih nema u ofanzivnom delu. Prikazano do sada ukazuje da aktuelni strateg nije u stanju da to uradi.

Ne moraju se, niti realno mogu, uzimati bodovi protiv Zvezde i Vojvodine jer je ovaj sastav daleko od kvaliteta u poređenju sa njima, ali nema opravdanja za preostalih šest ligaških utakmica. Jeste ovaj tim pobeđivao u Evropi, ali da li su, zaista, Tobol i izvesni UNA Štrasen bilo kakav reper? O trenerskom pečatu je dosta toga rečeno nakon crvenog kartona za Hetafe...

No, dobio je Ilić kredit nakon pobede nad Špancima u Humskoj, a ta pobeda će, izgleda, Partizan skupo koštati. U referendumskoj atmosferi, vođeni euforijom zbog nedovoljne pobede i starim emocijama, data je podrška – ili je čak izrečen zahtev – za ostanak nekadašnje dvadesetdvojke i trenutne uprave.

Iako je promena uprave, barem onog njenog dela koji se bavi finansijama, poslednje što treba Partizanu u ovim vremenima, promena trenera je ono što mu je najpotrebnije, ma koliko to zvučalo surovo kada poredimo ko su članovi uprave i ko je Saša Ilić.

Sada moraju da se isključe emocije, a da se uključi racio. On jeste bio veliki igrač, ali veliki trener trenutno nije, što su pokazali i njegovi prethodni radni angažmani, i neizvesno je hoće li ikada biti. Partizan nema vremena da to proverava na svojoj koži.

Jeste nekada, kada je na leđima crno-belog dresa nosio broj 22, bilo lepo, ali od lepih uspomena se ne živi. Živi se od trenutne situacije, a ako ona nije dobra i problemi ne mogu da budu prevaziđeni, onda je rastanak najbolja opcija – bolan, ali neminovan. Dali su jedno drugom sve što su imali i vole se neizmerno, ali se nekad rastaju i oni koji se vole. Nekad je tako najbolje za obe strane.