Nagrada u pravim rukama

Prošle godine u ovo vreme bio je trener ekipe koja se borila za opstanak u Superligi Srbije. Stigao je početkom marta, kada je ona bila tik iznad zone ispadanja. Mandat je počeo sa dve pobede, ali su usledila tri poraza u nizu koja su ga definitivno smestila u plej-aut zonu prilikom podele lige na dva dela.

Tamo nije bilo prevelike drame jer je uspeo da podigne samopouzdanje igračima, što se videlo i po rezultatima na terenu, ali daleko od toga da je bilo prijatno dok i matematički nije postalo jasno da će i ove sezone, koja je na izmaku, njegov tim biti deo elite. A to se dogodilo tek u pretposlednjem kolu.

Saradnja je prošlog leta nastavljena, na obostrano zadovoljstvo. On je za dva i po meseca video elemente od kojih je verovao da može sklopiti inspirativan mozaik, dok su u klubu shvatili da im je potreban mlad i inovativan trener željan dokazivanja. Sastav je ozbiljno izmenjen, a startna postava je prilično popunjena i momcima koji su bili u klubu, ali pre njegovog dolaska nisu bili u prvom planu. Selekcija igrača izvršena je planski pa se odlazak nekoliko bitnih „šrafova“ tokom sezone nije ni osetio.

I sada, godinu dana nakon proslave opstanka u eliti, Radomir Koković sa svojim igračima, saradnicima i klupskim čelnicima slavi prvi, istorijski plasman pančevačkog Železničara na međunarodnu scenu. Popularna „Dizelka“ će krajem jula započeti ne samo sezonu u Superligi Srbije već će igrati i u drugom kolu kvalifikacija Lige konferencija, a rivala za premijeru van domovine saznaće 17. juna.

Potvrda da je Koković imao ogroman uticaj na rezultate Železničara u sezoni na izmaku stigla je od njegovih kolega, koji su ga izabrali za najboljeg trenera u ovoj takmičarskoj godini. Dobio je 19 od mogućih 30 glasova od trenera i kapitena superligaških rivala, što mu je u zvaničnoj anketi takmičenja i generalnog sponzora donelo ovu laskavu titulu.

- Nije tajna da nagrada, koju dodeljuju kolege, nosi posebnu težinu. Ovu nagradu bih želeo da posvetim svojoj porodici, svojim igračima i svom stručnom štabu – kratak je i jasan bio Koković.

Šta se to dogodilo u Pančevu pa je od ekipe sumnjivog kvaliteta napravio tim za Evropu? Pa, pre svega, dobio je vreme da radi u kontinuitetu. Srbija je u tekućoj sezoni imala 16 superligaša, a samo su još Miroslav Tanjga u Vojvodini i Radovan Ćurčić u Javor Matisu bili na klupama svojih ekipa od početka do kraja, uz obavezan dodatak da su brojni timovi imali i po nekoliko promena trenera tokom sezone.      

Rođeni Kraljevčanin se uklopio u ideju da Železničar bude razvojni klub za mlade talente, koje će forsirati bez obzira na pravilo bonusa, koje je na snazi već nekoliko godina. Njegov je zadatak bio da od materijala koji je nesumnjivo sadržajan, napravi igrače zanimljivog profila za inostrane klubove. Činjenica je da izlazak u Evropu nije ovako ekspresno planiran, ali – znate onu staru – dobro se dobrim vraća. Velika posvećenost, profesionalizam i želja za uspehom doveli su do toga da će se u Pančevu već predstojećeg leta igrati meč pod okriljem Evropske kuće fudbala.

Rade je imao zanimljiv i igrački i trenerski put do svoje 42. godine. Fudbal je počeo da igra u prvoj privatnoj školi u Srbiji, koju je u Kraljevu otvorio njegov otac, iskusni trener Đorđe Koković. U mlađim kategorijama bio je i deo Sloge, a u Crvenu zvezdu je stigao kao srednjoškolac, nakon što je odlučio da obrazovanje posle osnovne škole nastavi u Beogradu. Svestan da u generaciji ’84, koja je jedna od jačih u istoriji crveno-belih, nije mogao da dođe do izražaja, preselio se u OFK Beograd pre nego što je akademske studije upisao u Sjedinjenim Američkim Državama. Bio je na Lojola univerzitetu, gde je „sokeru“ bila posvećena prilična pažnja jer nije imao ekipu u američkom fudbalu, dok je košarkaški program bio slabo razvijen.

Po povratku u Srbiju nakon četiri godine, proveo je šest meseci u kraljevačkoj Slogi, pre nego što je zadužio opremu Rada. Sa ekipom sa Banjice izborio je plasman u najviši rang, u kojem je odigrao blizu 100 utakmica, a u poslednjoj sezoni nosio je i kapitensku traku. Igračku karijeru je priveo kraju u Napretku, a završio je u Zemunu, gde je kasnije radio i kao trener.

S obzirom na to da je odrastao u fudbalskoj porodici, a da mu se pre oca i deda bavio trenerskim poslom, kod njega nije postojala dilema šta će raditi nakon što okači kopačke o klin. Prvo iskustvo imao je u Kini, gde je kratko bio i ranije kao igrač, a u tamošnjem drugoligašu Šangaju proveo je jednu sezonu. Posle dolaska u Srbiju, vodio je još ekipe Sinđelića, Voždovca, Grafičara, niškog Radničkog, a bio je i u stručnom štabu Partizana, pre nego što je odlučio da se oproba u turskom Gectepeu.

Tamo je prvo dobio zadatak da bude “direktor metodologije”, odnosno da vodi računa o tome da sve starosne kategorije igraju na isti način, kako se na terenu kod igrača ne bi osetio prelazak iz jedne u drugu. Iako je od njega zahtevano da se obaveže na trogodišnju vernost, bez mogućnosti promene posla unutar klupskog sistema, vrlo brzo je postavljen za trenera prvog tima. Rezultati su bili vrlo dobri, ali navijači nisu bili zadovoljni načinom igre svog omiljenog tima pa je, zbog njihovog pritiska, odlučio da završi epizodu u Izmiru.

I tako je, krajem zime prošle godine bio slobodan da razgovara sa čelnicima Železničara o zajedničkoj budućnosti. Kockice su se sklopile, “Dizelka” je u Evropi, a on najbolji trener u Superligi u izboru kolega. Poznajući njegov karakter, od leta će verovatno tražiti novi izazov u klubu koji mu je pružio šansu da implementira svoje ideje pa od toga sada obe strane imaju višestruku korist.