Hulijan Kinjones i 9 minuta od nepoznatog do istorijskog imena

Tim Pejn neće biti jedini „bivši“ nepoznati igrač nakon ovog Svetskog prvenstva. Neće jer se ime fudbalera koji postigne prvi gol na turniru pamti zauvek, a fudbalski bogovi (ili boginje, kad se već trofej Mundijala tako zove) su doneli svoj sud da to uradi široj javnosti relativno nepoznati Meksikanac. Od sada pa dok smo živi pamtićemo ime Hulijana Kinjonesa.

Krilni fudbaler Meksika je u 9. minutu – dok su nam piva još bila hladna, a srca vruća od uzbuđenja što je četvorogodišnje čekanje gotovo – kroz noge Ronuena Vilijamsa poslao loptu u mrežu za novu dozu vatrometa na kultnom stadionu Asteka. I baš je dobro što je prvi meč i prvi gol postignut baš na tom stadionu, u tom gradu, u toj državi i među tim ljudima čijim venama teče nešto vrelija krv u odnosu na severne komšije. Bilo nam je još lakše da u takvom okruženju upijemo ceo doživljaj i urežemo u pamćenje taj gol.

https://x.com/FIFAWorldCup/status pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— FIFAWorldCup (@FIFAWorldCup) December 7, 2023

A posebno se pamte otvaranja prvenstva oko kojih postoji nešto specifično ili oko kojih se mnogo priča, makar loše, kao što je to sada. Sifivea Šabalalu i njegov gol na prvom meču prvog Mundijala na afričkom kontinetu ikada, kada su se pre 16 godina sastale iste dve reprezentacije, pamtiću dok sam živ. Te crne kose, neraspletene, duge. Taj trk iza odbrane. Tu presimpatičnu proslavu gola. Gola, kako ga je Piter Druri lepo opisao, za Južnu Afriku, gola za celu Afriku.

https://x.com/FIFAWorldCup/status/2065056462758670356 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— FIFAWorldCup (@FIFAWorldCup) December 7, 2023

Ili onaj najsvežiji, gol Enera Valensije od pre četiri godine, je tu u malom mozgu. Dobro, ne bih umeo baš da nacrtam gol bez podsetnika, ali ime napadača Ekvadora znam i u pola noći. Kažem, dosta povećava „pamtljivost“ činjenica da je i to prvenstvo u Kataru bilo slično ovom po averziji većine fudbalske javnosti prema njemu. Realno, izmenili su nam fudbalski bioritam pomerivši ga sa leta na kasnu jesen i izmestili ga u državu bez fudbalske tradicije, a ovaj su proširili na beskonačan broj timova i većinu mečeva stavili tamo gde ne dozvoljavaju ni sudijama da uđu u zemlju.

https://x.com/433/status/2065156538344349829 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— 433 (@433) December 7, 2023

Kinjonesov pogodak će se, čini mi se, vividno pamtiti narednih decenija, baš zbog svih kontroverzi koje su prethodile početku ovog Mundijala i pamtiće se iako je bilo više nego ikada onih „nema šanse da gledam ovo SP“ komentara.

A pamtiće se najviše jer je, dok se bar 15-ak fudbalera obe ekipe takmičilo u tome ko je manje kvalitetan, on neusiljeno bio i ubedljivo najbolji akter meča. Nije on odskočio samo zbog gola za večnost, već zbog toga što je neretko delovalo kao da je tek jedan od dvojice (uz Himeneza) profesionalnih fudbalera na terenu. Brzina, dribling, vraćanje po loptu, traženje pozicije za šut... Pa onda i još konkretniji doprinos u vidu dve kreirane prilike i sveukupno pet šuteva koje je sam uputio. Centimetar ili dva je falio da još jedan od tih pet udaraca umesto na stativi završi ponovo u golu.

Bio je toliko dobar da je većinu gledaoca naterao da se pomuče da istraže nešto više o njemu i probaju da shvate kako je moguće da nam njegovo ime nije mnogo poznatije? A trebalo bi. Ne, moralo bi. Moralo bi, ali malo ko u ovom delu sveta prati najpre meksičku, a onda i saudijsku ligu (osim tvrdokornih Ronaldovih fanova) u kojoj sada nastupa.

I ne samo da nastupa, već njome dominira pošto je u sezoni za nama bio najbolji strelac iste, ostavivši iza sebe čoveka čija je to, maltene, privatna liga. Čak 33 gola na 31 meču u dresu Al Kadsije postigao je Meksikanac.

Dobro, sad, Meksikanac... Kolumbijac sa meksičkim pasošem. I to pečatima poprilično nepopunjenim pasošem s obzirom da ga je dobio tek pre dve i po godine. No, iako je dobio nadimak Panter zbog brzine, mi ćemo malo da usporimo.

Potiče iz malog mesta na jugu Kolumbije, ne tako daleko od Kalija. Očigledno da beli prah nije jedina „dobra roba“ iz tog dela zemlje, pošto se za malog, talentovanog Hulijana iz akademije Pas pročulo još pre nego što je postao punoletan. I pored interesovanja iz najboljih liga Južne Amerike, završio je u nekada, bar sa one strane zakona, neprijateljskom Meksiku pošto ga je prvi ugrabio Tigres.

Klub iz Nuevo Leona video ga je više kao zalog za budućnost jer nije bilo realno da odmah dobije mnogo minuta pored živih Andre-Pjera Žinjaka, gore spomenutog Enera Valensije i Čileanca Edua Vargasa. Zato je bio slat na pozajmice i na svakoj bi bio veoma učinkovit. Videvši da može i zaslužuje više, a da su mu bile već 24 godine, odlučio se za novu stanicu u karijeri – Atlas iz Gvadalahare.

U Atlasu je odmah postao ključni igrač i vitalna figura u osvajanju prve titule ovog tima posle 70 godina suše. Već sledeće je bio još učinkovitiji, a njegov tim osvojio je novu titulu. O Kinjonesu je počelo da se govori kao o jednoj od glavnih zvezda MX lige.

U to vreme provodio je već osmu godinu u Meksiku, pa je ušao i u proces dobijanja pasoša koji je trajao nekoliko meseci. Iako na vrata u ovoj državi obično kuca neko drugi, na njegova su zakucali ljudi iz fudbalskog saveza sa ponudom da zaigra za njihovu – kvalitetnim ofanzivncima neobskrbljenu – reprezentaciju.

Malo zbog toga što se već osećao kao da se rodio sa sombrerom, malo iz osvete što je Kolumbija uporno izbegavala da mu uputi poziv u nacionalni tim, prihvatio je da igra za Meksiko. Mesec dana po dobijanju državljanstva, u zelenom dresu debitovao je u novembru 2023.

Nešto ranije, leta iste godine nije bilo realno za Atlas da, i pored toga što je tada vezao dve titule, sačuva jednog od najboljih, ako ne i najboljeg, igrača lige i čoveka za kog se već tada govorilo da će, čim mu proces naturalizacije bude završen, dobiti i poziv u reprezentaciju. Pogotovo je to bilo neizvodljivo kada ga je poželeo najtrofejniji klub u zemlji – Klub Amerika. Nije ni sam Kinjones želeo da propusti takvu priliku, pa oblači dres kluba koji igra na stadionu na kom će, ispostaviće se, tri godine kasnije postići prvi gol na Mundijalu. Za njega je to bila stvar navike.

Odličnom statistikom i igrom nastavio je i tamo da privlači pažnju brojnih skauta. Ali dok je za Evropu već bio u „neisplativim“ godinama, uočili su ga i oni koji ne mare za godine igrača i ne prihvataju odbijanje – Saudijaci. Ako toliki broj fudbalera mnogo starijih od njega isporučuje odlične brojke u njihovoj ligi, Hulijanovih tada 28 nije bilo ni izbliza problematično.

Možda čelnici Al Kadsije nisu znali da u zemlji sa rigoroznim zabranama stiže fudbaler koji je u prvim godinama u Meksiku umeo na treninge da dolazi zaudarajući na alkohol, a možda ih za to nije bilo briga ako će doneti golove. I doneo ih je, verovatno čak i više nego što su mogli da zamisle – čak 62 puta je pogađao, pride i 12 puta asistirao, na 68 mečeva.

Mislilo je, verovatno, Kinjones da je dovoljno što će mu ime zapamtiti jedan Ronaldo jer je u sezoni u kojoj je konačno osvojio tu dugo čekanu titulu sa Al Nasrom na listi strelaca gledao u leđa gotovo nepoznatom naturalizovanom Meksikancu. Nije ni slutio da najbolje tek dolazi koju nedelju kasnije kada se bude vratio u „svoj“ Meksiko i na svoj Asteka stadion. Vratio i uradio ono što najbolje zna.

Jer nekad je samo jedan sekund, jedan šut i jedan gol dovoljan za večnost. Njegovo ime će sada zapamtiti ceo svet. Ono će ostati urezano u sećanju svih onih koji vole fudbal sve dok su živi. I još važnije – jer smo mi prolazni – ostaće urezano u istoriji.