La Finalissima delle Finalissime

Od kada se fudbalska lopta kotrlja, najbolji su je terali timovi – što klupski, što reprezentativni – iz Evrope i Južne Amerike.

Ali dok je u reprezentativnom fudbalu postojalo Svetsko prvenstvo gde su se kontinentalni šampioni mogli naći u finalu, u obe konfederacije se rodila ideja da i klupski prvaci istih odmere snage u direktnom duelu koji bi pobedniku doneo zvanje šampiona sveta.

Tako je 1960. na Sentenariju u Montevideu – tamo gde mnogo toga počinje – odigran prvi susret dvomeča između Penjarola i Real Madrida, a pre njegovog stapanja sa Svetskim klupskim prvenstvom među osvajačima se, između ostalih, našla i Crvena zvezda.

Superiornost Evrope i Južne Amerike dokazuje i činjenica da ni do danas u finalu Mundijala nije zaigrala reprezentacija iz ostatka sveta. Zato je već 70-ih godina prošlog veka počela da se razrađuje ideja da se, po ugledu na klupsku scenu, odigra jedan meč koji će, nezavisno od Svetskog prvenstva, odrediti ultimativnog šampiona sveta.

Jedan od najvećih zagovornika toga bio je Artemio Franki, koji je tih godina bio predsednik UEFA-e i Fudbalskog saveza Italije, kao i član izvršnog komiteta FIFA-e, koji je radio i na zbližavanju dve rivalske konfederacije. Celu stvar ubrzala je njegova tragična smrt, nakon što je 1983. poginuo u saobraćajnoj nesreći. Već dve godine kasnije, u okviru Kupa Artemija Frankija, u Parizu je odigran meč između Francuske, šampiona EURO-a iz 1984, i Urugvaja, osvajača Kopa Amerike iz 1983, u kojem je slavio domaćin.

Ipak, kako je to bilo nezvanično takmičenje bez određenog FIFA termina, već naredni nije održan usled nemogućnosti Holandije i, ponovo, Urugvaja da nađu pogodan datum za obe selekcije.

Pod ovim imenom organizovan je još samo jedan ovakav susret, 1993. u Mar del Plati, kada je Argentina pobedila Dansku, za koju znamo kako je uopšte zaigrala na EURO-u godinu dana ranije. Prenatrpan kalendar, kao i osnivanje Kupa konfederacija koji je okupljao sve kontinentalne prvake, bili su glavni razlozi zbog čega su Kup Artemio Franki i ceo koncept takvog meča pali u zaborav na skoro tri decenije.

Međutim, ukidanje Konfederacijskog kupa 2017. i potpisivanje memoranduma o jačanju saradnje između UEFA-e i CONMEBOL-a 2020. imale su za posledicu buđenje “usnulog čudovišta”.

Sa mnogo atraktivnijim i komercijalnijim imenom, La Finalissima, 2022. su se na Vembliju ponovo susreli šampioni Evrope i Južne Amerike – Italija i Argentina. I ponovo su bolji bili “gaučosi”.

Ali ne da se, izgleda, ovom “superkupu” da postane ozbiljan i redovan. Obaveze u drugim takmičenjima najpre nisu dozvolile Španiji i Argentini da prošle godine odmere snage, pa je konačno određen datum, 27. mart 2026.

Kako gotovo sve što u fudbalu ima prefiks “super” vremenom se prebaci na Bliski istok, isto je trebalo da bude i sa ovim mečom sa sufiksom “issima”, nastavkom koji označava nešto veliko ili važno, pošto je Katar bio određen za domaćina. Ipak, Katar, kao i ceo taj region, postao je nebezbedan zbog sukoba između Irana i Izraela/SAD-a, meč je morao da se odloži, a Španci i Argentinci nisu posle toga uspeli da se usaglase oko novog termina i lokacije, pa je on na kraju i konačno otkazan.

Možda smo, kako kaže Ilija Čvorović u Balkanskom špijunu, tada pogrešili broj, ali smo na kraju ipak dobili ono što smo tražili. Jer ‘oće centrala jednom da pogreši, ali ne sto puta.

Ona svevišnja centrala nam je pokazala da je imala mnogo bolje planove od onoga što smo mi obični smrtnici planirali. Njeni su kalendari, ipak, mnogo bolji i precizniji i tamo tačno piše: 19. jul 2026. – Španija-Argentina.

https://twitter.com/FIFAWorldCup/status/2078282934034031006

Iako su oni aktuelni šampioni dva najfudbalskija kontinenta, nisu ih mnogi videli u samoj završnici – Španiju zbog sezone ispresecane povredama većine njihovih vezista i činjenice da Jamal i Vilijams nisu potpuno spremni, a Argentinu zbog Mesijevih godina i ne tako moćnog ostatka tima.

Ipak, Španci su dokazali da je sistem važniji od forme i bilo kog igrača, a Mesi da može još da nosi ovaj tim ako oko sebe ima četu koja je spremna da pogine za njega.

Tako su umesto jedne utakmice za prestiž, i jedni i drugi (a i svi mi) dobili nešto mnogo veće – finale Svetskog prvenstva. I moći će pobednik, niko mu to pravo neće oduzeti, da se hvali kako je u istom meču, poput boksera koji osvaja dva pojasa, postao i zvanični i nezvanični šampion sveta.