Najbolji napadi ne stanuju u najboljoj ligi sveta

Budimo realni – kao deca se zaljubljujemo u fudbal zbog golova, a prvi omiljeni fudbaleri su nam napadači, bili oni krilni ili centralni. Tada ne znamo za odgovornost koju nose defanzivci, to nam zvuči dosadno kao Dnevnik u pola osam. Tada nas zanima samo igra(nje), samo driblinzi i lucidni potezi, samo lopta u mreži.

Iako kažu da napad donosi pobede, a odbrana titule, često nam je mnogo važnije zadovoljstvo koje osetimo na putu ka cilju nego sam cilj. Zbog toga je, recimo, i veliki broj navijača Arsenala tokom prošle sezone želeo da ispira oči posle utakmica svog kluba, iako je na kraju titula konačno osvojena. Proslavili su je, ali su u sebi mislili: „Neću izdržati još jednu sezonu ovakvog fudbala“. I budite sigurni da nijedno dete nije počelo da navija za ovaj klub u prethodnih godinu dana.

Ali zato će deca koja tek „padaju u ljubav“, kako bi to Englezi rekli, sa ovim sportom zavoleti jednog Halanda, verovatno najčistokrvnijeg golgetera današnjice, a posledično i Mančester siti. Dobro, pomaže u tome i ona simpatična pesmica sa njegovim imenom i njegova popularnost na društvenim mrežama, pogotovo nakon Svetskog prvenstva, ali prevashodno zbog činjenice da ne prestaje da daje golove.

https://twitter.com/nocontextfooty/status/2073976649402450218

Kada već govorimo o Premijer ligi, „građanima“ put ka pridobijanju novih generacija navijača olakšava i to što ostali timovi nemaju koga da suprotstave Halandu, pogotovo posle odlaska Salaha. Napadi najboljih timova najbolje lige na svetu ne mogu da pariraju napadima velikana preostale četiri Lige petice i to je aksiom.

Bilo je tako još prošle sezone, a nakon ovog leta deluje da će se napraviti još veći jaz. Jer kada pogledamo kakvu ofanzivnu silu imaju Real Madrid, Barselona, Pari Sen Žermen i Bajern, ono što na suprotstavljanje mogu da iznesu engleski klubovi deluje znatno slabije.

U ovom prelaznom roku, Real ne samo da je sačuvao Vinisijusa, ne samo da Embape dolazi pun samopouzdanja nakon što je bio najbolji strelac Mundijala, već je za 125 miliona evra pridodao i dijamanta, kako mu samo prezime kaže, Jana Diomandea. Ovakav supersonični napad obećava borbu za sve trofeje i neverovatne derbije sa Barselonom koja neće odustati od visoko postavljene zadnje linije.

Neće jer je Barsina maksima „daćemo više golova nego što primimo“. Ostali su bez klasičnog napadača u vidu Levandovskog, a Feran Tores je na izlaznim vratima, ali je stigao Entoni Gordon koji je u Njukaslu umeo da igra u samom špicu. Englez bi kao takav bio ogromno pojačanje za bilo koga u Premijer ligi, ali i dalje niko odatle ne može da odoli zovu dva najbolja španska kluba. Sa Jamalom i Rafinjom, to je još jedan superbrz napadački trio, a treba očekivati da Katalonci pridodaju još neku bombu. Adejemi će biti u rotaciji, ali je Hulijan Alvarez vlažni san Barselone koji bi trio pretvorio u kvartet sa Rafinjom na poziciji desetke, Jamalom desno i Gordonom na levom krilu.

PSŽ već dve godine dominira Evropom i ne deluje da planira da se zaustavi na tome. Štaviše, neprikosnoveni trio Kvaratshelija-Dembele-Due ostaje neokrnjen, ali će Parižani zameniti njihove zamene. Umesto Ramosa, Barkole i Embaja očekuje se da ubrzo u rotaciji budu Magnes Aklijuš, koji je već stigao iz Monaka, te Feran Tores i Ajaksov Mika Godts.

Bajernov trozubac sastavljen je od nekadašnjih premijerligaških igrača – Kejna, Olisea i Dijaza. Gubitak njih trojice možda je i najbolji dokaz da engleski elitni rang ne može da zadrži svoje najbolje ofanzivce. Kejn je nakon neuspelih pregovora sa Sitijem po svaku cenu želeo da karijeru završi sa bar nekim trofejom, a niko to ne garantuje više od tima iz Bavarske. Umesto da Olise bude jedna od zvezda Premijer lige, najveća bruka tamošnjih velikana je što su dozvolili da im ga nemački klub preotme. I na kraju, Dijaz je bio večito potcenjen na Ostrvu, a onda je na Alijanc Areni pokazao koliko je zapravo dobar. Na sve to, ovog leta je stigao i Ismael Saibari iz PSV-a da osveži ubitačan napad.

A Englezi? Čime oni da se podiče? Verovatno najbolje što imaju jeste napad Sitija od kada se u drugom delu sezone iskristalisao triling Haland-Doku-Semenjo. Da im lopte dostavlja De Brujne, druga bi se pesma pevala, a ovako moraju da čekaju da vide da li se Šerkiju i Fodenu tog dana igra fudbal. Pritom, nema više ni Pepa Gvardiole.

U teoriji, trebalo je da Liverpul već prošle sezone ima brutalan napad sa Salahom i dvojicom igrača kojima su obarali engleske transfer rekorde – Isakom i Vircom. U praksi, Salah je imao najgoru sezonu od dolaska na Enfild, Virc nije mogao da se sastavi (ili je to njegov maksimum), a Isak je nastavio da se povređuje. Sada kada više nema Egipćanina, sve to deluje mnogo tanje.

Čelsi je izdvojio suludih 138 miliona evra za Morgana Rodžersa koji bi sa Žoaom Pedrom i Kolom Palmerom trebalo da čini udarne igle „plavaca“. To ne bi delovalo tako loše da bivši akademac Sitija nije krenuo istim putem bez povratka kao Foden. Na papiru i Junajtedov trozubac Šeško-Kunja-Embumo zvuči dobro, ali u realnosti previše zavisi od Bruna Fernandeša i tek treba videti kako će igrati pod opterećenjem Lige šampiona.

A šampion? Paradoksalno, njegov napad deluje najmanje zastrašujuće. Saka posle svih povreda nikako ne može da dosegne stari nivo, Madueke i Martineli igraju od sjaja do očaja, a Đekereš takođe nije neko od koga zastaje dah.

I to bi bilo to. Da se razumemo, nisu to loši igrači, ali kada stavimo naspram njih članove četiri pomenuta kluba, jasna je razlika. Samo je Haland anomalija i neko ko garantuje više od 15 golova svake sezone, pa ne čudi što se redovno pojavljuju glasine da ga žele španski giganti. I verovatno bi dosad i otišao da ga za Englesku ne veže to što je rođen u Lidsu, a za Siti ljubav od malih nogu jer je tata igrao za taj klub. Tek bi onda Premijer liga bila siromašna.

Opet paradoksalno – siromašna, a najjača. Njenu snagu će sada činiti samo puka izjednačenost lige i veliki broj kandidata za titulu. Možda baš iz tog razloga najbolji napadači sveta i beže odatle ili ne žele da dođu jer tamo nema ekipa za nabijanje statistike. A kada ste član nekog od ova četiri kluba iz ostalih najjačih liga Evropa, postavlja se pitanje samo kojom ćete razlikom, a ne da li ćete pobediti. Kada je tako, onda samopouzdanje igrača još više raste, što ih samo čini boljim.

Zato, kako ih ubediti da igraju u Premijer ligi? Kako kada su im šanse za titulu u Nemačkoj, Francuskoj i Španiji mnogo veće? Kako kada će im biti mnogo lakše da imaju dobru sezonu, što će ih približiti Zlatnoj lopti na koju uskoro tapije neće imati Mesi i Ronaldo? Onaj isti Ronaldo koji je takođe otišao iz Engleske da postane jedan od najboljih fudbalera svih vremena.

Izgleda da Premijer liga svojom izjednačenošću polako samu sebe sabotira. Ne samo da zbog toga napadači ne mogu da dođu do izražaja, već timovi tako izmoreni u završnici Lige šampiona više ne vode glavnu reč. A kada nisu favoriti za osvajanje Lige šampiona, onda ni najbolji ofanzivci sveta ne žele da igraju za takve klubove.