Otišao je Ivan Gudelj, simbol borbe i Hajduka

Dok je čovek mlad, često žuri da poraste. Sve mu se čini da je bolje biti momak nego li dečak, deluje mu da se ljudi u tridesetim ili četrdesetim godinama bolje zabavljaju nego li on koji je tek postao punoletan. Veruje, a neretko i ubedi sebe, da tamo negde cveta šarenije cveće. I da lepše miriše.

Međutim, s godinama je često spreman da promeni i sebe i svoje mišljenje. Okolnosti ga navedu da je najispravnije živeti u datom trenutku, a kako se njegove zrele godine bliže kraju i nesigurnim koracima se približava sutonu života, spreman je da se sve češće podseti kako je bilo nekad. Jednostavno, samo poželi da je koju godinu mlađi.

Napunio sam četiri „banke“ i lagano idem ka središnjici pete decenije života pa bih, shodno tome, sve više i češće trebalo da se okrećem za sobom i žalim za nekim propuštenim šansama i vremenima. U godinama sam kada ne bih imao ništa protiv da ih imam bar desetak manje. Međutim, samo zbog njega sam u nekoliko navrata poželeo da sam stariji. Sada posebno.

Zbog njegove magije kojom je bacao „Poljud“ u trans. Zbog njegovih driblinga, prodora i pogodaka. Zbog njegove fanatične borbenosti i potere za svakom loptom. Zbog neverovatne gladi za nadmudrivanjem, za pobedom, za slavljem. Zbog njegove mogućnosti da se ravnopravno bori sa najboljim fudbalerima svog vremena i da ih mnogo puta nadmaši i savlada.

Znam, video sam ja sve te njegove golove mnogo puta. Gledao sam kako se baca po blatom prekrivenom terenu dok se bori za grb svog Hajduka. Video sam i kako je predvodio nacionalni tim sačinjen od igrača stasalih od Vardara pa do Triglava i to sa trakom oko ruke kao najmlađi kapiten u istoriji reprezentacije. Ali, sve sam to gledao mnogo godina kasnije na video snimcima slabog kvaliteta. Žalim što nisam malo stariji jer bih onda bar nešto imao u realnom sećanju.

Kolega, koji je rođen desetak godina pre mene, često me vraća u ta vremena. Uf, on je opčinjen njime. Pričao mi je mnogo puta kako je imao veliko srce na terenu, kako je u to doba, da nije bilo pravila o odlasku u inostranstvo jugoslovenskih fudbalera tek kada proslave 28. rođendan, mogao da igra u bilo kom evropskom klubu. Juče mi je, pet minuta nakon što sam pročitao tužnu, najtužniju vest, poslao poruku: „Ode Gudelj. Baš mi je žao.“

Hajduk - Dnjepr 2:0 (1985 2nd game) Watch on YouTube

I meni je, druže moj. Tog sam Ivana Gudelja, Hajdukovca, igrača velikog srca, upoznao pre nepune četiri godine. U Ulcinju, gradu koji je baš tada otvorio sva svoja vrata ideji jugoslovenstva, ne da bi je opet kreirao već da bi nove generacije na delu videle kakva smo sportska sila nekada bili.

Tada je na Pristanu, neposredno pored Male plaže, otvorena „Ivanova ulcinjska igra“, zamišljena kao promocija knjige o njegovom životu. Ali, dobra energija i kvalitetni ljudi učinili su da to i takvo druženje preraste u svojevrstan praznik sporta svih naroda i narodnosti. Već od sledećeg izdanja preimenovano je u „Mundijal prijateljstva“, koji će 10. i 11. oktobra ove godine imati svoju petu epizodu. Biće ona prva bez Ivana.

Prva, jer je Ivan Gudelj, ta ljudska i fudbalska veličina, preminuo juče u 67. godini u zagrebačkoj bolnici nakon komplikacija posle teške operacije karcinoma. Čovek koji je leta 2023, posle 37 godina borbe, konačno dobio negativan nalaz na hepatitis B. Čovek koji je tog 13. septembra 1986, kada je zbog iscrpljenosti izazvane virusom za koji nije ni znao da ga nosi u sebi, odigrao poslednju utakmicu u karijeri. Bio je to susret Hajduka i Crvene zvezde u Splitu, a on je bio na vrhuncu igračke karijere.

Imao je samo 26 godina i mnogo toga ostvarenog na zelenom pravougaoniku, ali i brojne snove koji su se srušili u sekundi. Njegov je uspon bio meteorski, a pad iznenadan i jako bolan. U trenucima kada su Bordo i madridski Real, pre svih, bili spremni da ga angažuju čim stroga pravila to dozvole, morao je da okači kopačke o klin i započne mnogo važniju borbu od one za bodove. Životnu.

Tokom narednih godina bio je često i nepravedno izolovan od društva. Mnogi su mu okrenuli leđa ne znajući tačno o čemu se radi. Mislili su da ima sidu, nisu želeli da se rukuju sa njim plašeći se da se ne zaraze. A on je živeo, gurao, borio se i izborio. Kratko je, nažalost, trajalo vreme sreće. Mnogo kraće nego ionako kratka fudbalska karijera.

Njegovi najvažniji trofeji nisu bili ni šampionski ni oni osvojeni u Kupu sa Hajdukom. Njegova najveća ostvarenja nisu bile titule evropskog prvaka u uzrastu do 18 godina niti pojedinačna priznanja sa tog i završnog turnira Svetskog prvenstva 1982. u Španiji, kada je i pored rane eliminacije reprezentacije Jugoslavije uvršten u idealni tim šampionata.

Ivan's Game Trailer Watch on YouTube

Njegova su pobeda bile supruga Mirjana, koja nas je prerano napustila 2015. i ćerke Ivana i Đana. Njegovo je najveće dostignuće bilo to što je svojom pričom nadahnuo brojne generacije. Njegov najveći trijumf ostvaren je zahvaljujući neverovatnoj mentalnoj snazi i hvala mu što nas je naučio da se uspeh ne meri golovima i peharima već snagom koju moraš imati da bi se podigao i kada si na dnu. Počivaj u miru, dobri čoveče.