Zvezda je Rijerin odraz u ogledalu

Najbolje bi bilo ne reći ništa. Najbolje bi bilo da se progovori tek kad se završi sezona. Da se onda podvuče crta, analiziraju dostignuća u domaćim okvirima i na međunardonoj sceni i donese konačan zaključak. Jer, sve pre toga može, ali ne mora biti. Svaki sud je nepotpun jer će već sutra svanuti novi dan, koji će pružiti šansu da se stvari promene. Poprave ili pokvare, zavisi iz kog ugla se gleda.

Ali, takav grejs period ćutanja u profesionalnom fudbalu ne postoji zato što je on odavno prestao da bude zabava za siromašne i postao kabare bogatih. Postao je prostor u kojem svako može da kritikuje i pohvali, zahteva objašnjenje i smatra da je prevaren. Deluje da je to nekako najlakše osetiti na koži kada sa Zapada dođete među Balkance.

Bio je Albert Rijera i ranije u komšiluku, ali Celje nije Beograd. Takođe, Celje nije ni Crvena zvezda. Deluje da nema nikakve sličnosti između dva grada i dva kluba, kao što je nikada nije bilo ni između Slovenaca i Srba, iako su igrom slučaja dugo godina bili pod istim krovom. Kao što se taj njihov krov urušio, tako se u četvrtak uveče urušila i koncepcija jednog Španca na privremenom radu u glavnom gradu Srbije.

Iako startna postava nije bila po ukusu prosečnog Zvezdinog navijača, crveno-beli su gospodarili terenom stadiona u Luganu. Mirno, tačno i precizno tekla je igra njegovih izabranika. Pukotina nije bilo, bedem ispred vlastitog šesnaesterca nije propuštao i izgledalo je da je sve pod kontrolom.

Međutim, sredinom prvog poluvremena iznenada se pojavila rupa. Velika rupa Zbog lošeg izbora rešenja mladog Stefana Gudelja otvorio se krater po sredini terena. Ne uz aut-liniju, gde je prostor sužen, a izbor ograničen, već tačno tamo gde se rivalu pruža pogled na auto-put. Iako su se na njemu pojavili razni „presretači“, spasa nije bilo. Kradljivac Štefen je asistirao, a lukavi Ajeti pogodio za erupciju neočekivanog oduševljenja na tribinama. Igrao se 25. minut. Lugano je poveo protiv Crvene zvezde u meču prvog kola ligaške faze Lige konferencija, a mlađani i novopečeni reprezentativac „orlova“ dobio još jednu lekciju neophodnu u procesu sazrevanja.

Srećom, oni koji su u tom trenutku bili nasamareni, ipak su se brzo konsolidovali. Namestili su se na nove pozicije, tačno one koje im je Rijera dodelio pre meča. Pozicije koje su većini bile strane, ali koje su morali bezuslovno da prihvate kao svoje. Mladi Matej Gaštarov, koji je potop u Plzenju gledao sa klupe, nakon čega je postao nezamenjiv šraf i u klubu i u reprezentaciji Makedonije, pustio je dugi korak tamo gde je retko dolazio pre posete Švajcarskoj. Sa desne strane je asistirao, a Timi Maks Elšnik se – valjda zato što trenera najbolje razume zbog njegovog poznavanja slovenačkog jezika – pojavio tačno tamo i kada je trebalo. Primirio je loptu ispred peterca i izjednačio. Sedam minuta nakon vodećeg gola domaćina.

Zvezda je pokazala reakciju – trebalo bi da je to jedna od stvari na kojima Rijera insistira – iako se gledaocima opet činilo da je konfuzija blaga reč za njegove ideje. Međutim, ako se dublje sagleda, nije tako. U Zvezdinoj igri su do tog trenutka, pa i malo kasnije, bili uočljivi mehanizmi kojih ranije nije bilo, a razlog zašto oni nisu uvek plodonosni leži i u nedostatku vremena. Dva meseca zajedničkog rada premalo su za sliku bez snega i ton bez šuma.

Prva polovina drugog poluvremena predstavljala je očekivani nastavak prethodne epizode. Zvezda je težila da ima kontrolu nad loptom jer su njeni igrači bili ubeđeni da će tako ponovo doći u situaciju da ovladaju rezultatom. I bili su u pravu. Rade Krunić, nosilac kapitenske trake i čuvar ključeva igre svog tima, gađao je tačno onako kako je trebalo. Za preokret, pred ulazak u poslednju četvrtinu susreta.

Njegova je lopta, činilo se, bila dostižna svakome. Ispostavilo se, nije bila nikome. Njegova je lopta bila milimetarski precizna, pronašla je svoj put i zarila se u mrežu. Sredinom drugog poluvremena, Zvezda je pokazala zube. Video se njen osmeh zadovoljstva, video se njen pečat na terenu. Do tog trenutka je imala igru, od tog trenutka imala je i rezultat. Samo je trebalo rasporediti odbrambene snage po obodima svoga carstva, „zarobiti“ pokretače promena iz domaćeg tabora i u laganom ritmu poneti već spakovana tri boda za Beograd.

Ali, ne lezi vraže. Pevala bi se pesma u avionu prilikom povratka nazad da je Bamba Dijeng iskoristio samo jednu od dve izrazito povoljne prilike. Jedina dobra stvar u tim njegovim promašajima je što se, ako si pošten prema sebi i drugima, u fudbalu i životu, generalno, sve vrati. Pa, vratiće se i njemu, valjda već ove jeseni na narednim stanicama jer je u koncepciji igre sa brzom razmenom dodavanja uspevao da pronađe svoj prostor za delovanje. Trudio se, nudio se kao pomoć i ispomoć, ali napadače obeležavaju golovi koji su u Luganu izostali kraj njegovog imena. To mu je sada mrlja koja će, nadamo se, vremenom izbledeti.

Menjao je Rijera i ranije, ali je definitivno sa poslednjom izmenom pogrešio. Morao je da zna da taj više puta odbačeni Mahmudu Badžo ne može da zameni pokretača svih pokretača. Iz dva razloga. Prvi je taj što je lokomotiva bez mašinovođe greška sistema, bar dok se ne osposobe roboti da je sigurno parkiraju na za to predviđeno mesto. Drugi je taj što lokomotivu ne može da zameni bilo koji vagon već mora onaj koji je vođa, koji zna kako se i šta komanduje kada se, na desetak minuta do poslednje stanice, uživa u prednosti.

Ono što se desilo u nastavku „borbe za Lugano“ je za analizu. I biće analizirano, ali pitanje je da li će to biti dovoljno za neke naredne izazove, pre svega na gostovanjima. Jer, nije valjda da verujete da Rijera nije sa svojim stručnim štabom analizirao i eliminaciju od Viktorije? Jeste, ali to se sinoć nije videlo. Semafor je neumoljiv. Tamo je stajalo, a u mislima navijača Zvezde i dalje i te kako vidljivo stoji, da su dve kardinalne greške u finišu meča presudile crveno-belima. Opet, kao onomad u Plzenju...

Zvezda se iz Lugana vratila praznih džepova, ali punih kofera. U njih je spakovala tek po koju diplomu, ali i mnogo više problema. Neke je izazvao sam Rijera, mada se on na to neće obazirati, jer u aktuelnim izazovima vidi samo pripremu za ostvarenje jednog cilja sa Crvenom zvezdom – da sledećeg leta bude deo Lige šampiona. Da li će tim putem proći izranjavan ili samo izgreban, ne zanima ga i nije mu važno.

Lugano - Crvena zvezda 3:2 | UEFA Conference League (1. kolo) | 15. oktobar 2026. Watch on YouTube

Ali, mora da zna da navijačima jeste. Ako to ne shvati uskoro, sva je prilika da neće na ovoj poziciji dočekati ni Novu godinu, a kamoli sledeće leto. Rano je govoriti o tome, ali je vrlo izvesno da će Zvezda na domaćoj sceni nastaviti dominaciju, a samo ostavljanje utiska bez ukusa pobede van granica Srbije nije dovoljno. Po onome kako Rijera rezonuje, deluje da mu to nije presudno.

I zato je bolje ne govoriti ništa. Ne izvlačiti zaključke dok sezona traje niti iznositi konačan sud dok se kolo sreće (i nesreće) okreće. Jer, ako se to učini, Španac će se vrlo brzo pozdraviti sa Beogradom, a to ne bi smeo da bude ničiji cilj. Ni uprave kluba ni navijača jer deluje da on na fudbal gleda očima umetnika koji zna kako se pobeđuje, ali tek kada pronađe odgovarajuće sastojke. Na tom putu će grešiti, ali valja verovati da zna šta radi. Iako tako trenutno ne izgleda.