Deluje da Zvezda luta, ali možda je baš na pravom putu

I, šta sad? Nije valjalo kada je Zvezda imala više od igre protiv Kopenhagena u prošloj rundi i u susretu sa Luganom na otvaranju ligaške faze Lige konferencija jer su izostale pobede, a zaslužila ih je. A sad nam ne valja ni kada je uknjižila tri boda protiv slabašnog Intera iz Andore zato što joj je igra bila ispod svakog nivoa kritike.

Ne može tako. Ne možemo osuđivati i kada nema i kada ima rezultata, a skloni smo tome. I te kako. Pojedinci su bili u stanju da bace drvlje i kamenje na Alberta Rijeru i njegov „doprinos“ kiksevima u prva dva kola iako se u tim utakmicama video njegov potpis, a sada će opet, najverovatnije, ti isti pojedinci biti najglasniji nakon susreta u kojem su bodovi upisani iako tog istog potpisa gotovo da nije bilo ni u jednom jedinom trenutku.

Zvezda je protiv šampiona Andore ličila na grupu građana slučajno sakupljenu na ulici, koja je u nedostatku boljih ideja odlučila da oformi fudbalski tim i odigra po koji meč. I činjenica je da je zbog toga najviše kriv španski stručnjak jer se opet zaigrao u svojim kombinacijama na terenu i postavljao pojedince na mesta koja im nisu baš poznata, ali je rezultat na semaforu pokazao da je, koliko god to ne želimo da priznamo, u pojedinim fazama meča vukao dobre poteze. Pogotovo u drugom poluvremenu.

Crveno-beli su strepeli do poslednjeg zvižduka glavnog sudije pošto su tek u 80. minutu preko rezerviste Vladimira Lučića stigli do izjednačenja, odnosno u nadoknadi vremena i do trijumfa posle šuta Jute Nakajame i spleta srećnih okolnosti. Strepeli su i njihovi navijači, koji su u najvećoj meri odlučili da prohladno novembarsko veče provedu u toploj sobi ispred televizijskog prijemnika. Tek nekoliko hiljada najvatrenijih pristalica našlo je za shodno da svojim ljubimcima pruži podršku i u unapred dobijenom susretu.

Pa, zar upravo takvi mečevi u kojima se bodovi upisuju unapred ne bi trebalo da posluže za eksperimentisanje? Zar nije potpuno validno u takvoj utakmici pokušati nešto drugačije i pružiti šansu pojedincima koji je do sada nisu dobijali? Generalno ili na konkretnoj poziciji.

Zaključili smo više puta da je Zvezda ovu sezonu proćerdala već u prvoj polovini avgusta kada je zaustavljena u kvalifikacijama Lige šampiona. Znam, kada nema kiše dobar je i grad, ali na crveno-beloj strani Topčiderskog brda, figurativno gledano, nije bilo ni njega. Izostao je u Plzenju pa je šampion Srbije sa drugog na najsuroviji način gurnut na treći evropski kolosek, gde čak ni povremenog gledaoca, a kamoli istinskog navijača, nije briga kako će proći. To je valjda potvrdila i poseta na „Rajku“ u prethodna dva domaćinstva.

Pitanje je, kada bi se Zvezda hipotetički našla u samoj završnici i kojim čudom donela trofej u vitrine svog muzeja, da li bi i taj uspeh zadovoljio razmažene navijače? Jer, oni su se radovali tituli prvaka Evrope i sveta baš one godine kada je ovaj Inter Eskaldes osnovan ili su, ako su mlađi po godinama i stažu na tribinama, odrasli uz te priče. Jer, oni su prethodnih godina bili redovan učesnik elite i podelite evropskog fudbala i nikada nisu ni mogli da maštaju o tome da im Liga konferencija bude cilj.

I činjenica je da nije. I ne sme biti. I zato mi se sviđa podrška koju uprava Crvene zvezde daje Albertu Rijeri. Sigurno da vodećim ljudima kluba ne bi bilo pravo da on takmičenje u Evropi završi već u ligaškoj fazi, ali sve bi to vrlo brzo prekrio veo zaborava jer sam zaista prilično ubeđen da se ni osvajanje trofeja drugog dana juna sledeće godine u Istanbulu ne bi u klupskim almanasima okarakterisalo kao Bog zna kakav uspeh.

Pred svaki naredni meč mora se podvući da je Zvezdin tim u procesu nastajanja i da Španac ima prava da proba sve raspoložive snage kako bi se definitivno uverio ko mu iz aktuelnog sastava može biti od pomoći narednog leta, kada se budu vodile bitke za mesto u Ligi šampiona. Jer, šta god da Zvezda uradi u nedelju u Novom Sadu ili u preostala dva večita derbija do kraja sezone, mala je verovatnoća da će ostati bez trofeja u Superligi, koji predstavlja ulaznicu za predvorje velike scene.

Možda je baš zahvaljujući svojim izborom „ratnika“ u sinoćnjem duelu Rijera shvatio da je Miloš Veljković nedovoljno dobar za ono što crveno-bele čeka sledećeg leta. Možda je spoznao da Loizos Loizu i Kim Je Geon ne mogu da budu pokretači akcija po bokovima, niti da Tomaš Handel može da pokreće turbinu unapred jer je po ko zna koji put potvrdio da je majstor da mašinu održi u mestu, ali ne i da je usmeri ka protivničkom golu. Možda je zamena mesta Nakajami i Gaštarovu u poslednjoj liniji predstavljala jasnu želju da se baš na tim pozicijama izrodi neko novo rešenje u pokretanju akcija. I možda je dobro što to nije prošlo.

Možda su i ulasci Bukarija, Lučića i Ivanića potvrda da su mu oni neophodni jer mogu da ubace u veći stepen prenosa. Mogu jednim trkom ili potezom da promene ritam meča. Mogu saigrače da učine boljim, a čitav tim konkurentnijim. Mogu još svašta kad gladni dobiju šansu sa klupe.

I zato, nemojte osuđivati pristup i promašaje, kojih je bilo i na terenu i u svlačionici. Radujte se što je crveno-beli tim pokazao karakter, što je slavio u teškom meču posle preokreta u samom finišu i što je – i dok je imao igrača manje – pokušavao da povlači konce.

Shvatite, fudbal je samo igra, a možda nam dolazak stručnjaka iz najbolje trenerske škole na svetu predstavlja pravi blagodet. Možda nam predstavlja šansu koju moramo da iskoristimo. I zato je moramo negovati. Zato je moramo pustiti da preleži sve bolesti koje je napadaju. Da joj pomognemo da iz tih borbi izađe jača i podignute glave.

Jer, Zvezda gura na oba fronta u Srbiji i guraće, verovatno bez posledica, do samoga kraja pošto za to poseduje neophodan kvalitet. A ova sezona u Evropi mogla bi biti odskočna daska za velike stvari u godinama koje dolaze. Možda je sada trenutak da se setimo kako je iz pera nekih starijih doajena pisane reči često izlazilo da Barija ne bi bilo da nije bilo Kelna sezonu ranije. Mislite o tome.