Palestino FC: Rezervni tim palestinske dijaspore
Drugu i poslednju titulu do danas, osvojili su 1978. godine, predvođeni Eliasom Figeroom, reprezentativcem Čilea, a ta godina ostaće upisana kao najuspešnija u klupskoj istoriji. Osim titule, osvojena je dupla kruna, zahvaljujući trijumfu u kupu
04.05.2025. 20:24h

Već godinama svetska javnost svedok je rata koji se događa u Izraelu, odnosno Gazi i mučnim scenama koje se prikazuju. Rat nikom ne može doneti ništa dobro, a patnje kroz koje prolazi narod u ovom delu sveta izazivaju sažaljenje svima.
Verski sukobi na Bliskom istoku nisu novitet, dešavali su se kroz kompletnu istoriju, ali svi se nadamo da će se jednog dana završiti, a ljudi sa tog podneblja vratiti normalnom životu.
Upravo iseljavanje naroda sa prostora današnjeg Pojasa Gaze, dovelo je do osnivanja fudbalskog kluba, ali ako vam kažemo da se to dogodilo u Čileu, verovatno ćete trljati oči.
Veliki broj Palestinaca, još pre više od jednog veka krenuo je da se seli širom sveta, tražeći bolje uslove života i bežeći od narastajućih tenzija u svom zavičaju. Tako će jedna grupa, svoj život započeti u Južnoj Americi, hiljadama kilometara daleko od svog doma. A kada se jedna etnička grupa nastani tako daleko, najbolji način da okupi lokalnu zajednicu je fudbal.
Početkom avgusta 1920. godine, u prestonici Čilea, nastao je FC Palestino, klub palestinske zajednice. Prema tamošnjim istoričarima, osim palestinske zajednice i druge nacije koje pripadaju arapskoj kulturi učestvovali su u stvaranju kluba. U početku, sve je bilo na amaterskom nivou, igralo se protiv drugih klubova iz Santjaga i širila svest o značaju očuvanja identiteta.
Početkom 1952. godine, Čile je osnovao svoju prvu profesionalnu ligu, a Palestino je tada bio deo druge lige. Odmah su osvojili drugi rang i već 1953. godine izborili plasman u elitu.
Palestinu nije trebalo puno vremena da se etablira u najvišem rangu, pa su već 1955. godine, osvojili svoju prvu titulu. Tada je ekipu predvodio argentinski internacionalac Roberto Kol, koji je osvajao titule sa Riverom. Upravo privlačenje takvih igrača Palestinu je nadenulo nadimak „milioneri“. O kako to neverovatno zvuči.
Drugu i poslednju titulu do danas, osvojili su 1978. godine, predvođeni Eliasom Figeroom, reprezentativcem Čilea, a ta godina ostaće upisana kao najuspešnija u klupskoj istoriji. Osim titule, osvojena je dupla kruna, zahvaljujući trijumfu u kupu.
No, decenije nakon toga neće donositi trofeje, već isključivo očuvanje nacionalnog identiteta. Ipak, osim palestinske ili arapske zajednice, klub će steći navijače i u lokalnom stanovništvu, no identitet nikada neće izgubiti. Klub će do današnjeg dana, a uskoro će proslaviti 105 godina postojanja, ostati rezervni tim Palestinaca širom sveta, uprkos postojanju reprezentacije Palestine. Na kraju krajeva, kontinuitet kluba duži je od reprezentacije.
Kada je reč o najvećim rivalima, to je posebna zanimljivost. Najveći rivali su Union Espanola i Audax Italiano. Pogađate, klubovi španske i italijanske zajednice. Ovi derbiji, poznati su kao „derbiji dijaspore“.
Palestino je kroz istoriju prošao mnogo turbulencija, a s obzirom da je klub palestinske zajednice, činjenica je da dele sudbinu svog naroda. Kontinuitet kluba duži od veka, jasno pokazuje koliko ovaj klub znači lokalnoj zajednici, ali navijače ima širom sveta. Pre desetak godina, klub je bio novčano kažnjen zbog dresova na kojima je bila mapa „Istorijske Palestine“ zbog čega se bunila jevrejska zajednica Čilea. Uprkos teškim vremenima, Palestino ostaje luča u turobnim vremenima za ovaj narod, a sve dok njihova reprezentacija ne ostvari značajniji uspeh, ovaj klub biće ponos arapske zajednice širom sveta.