Zameniti tribinu i stadion za pisanje prilično je retko, navikli smo da fudbaleri i drugi sportisti svoj život nastavljaju pored terena, u ulozi trenera, direktora ili barem televizijskih komentatora i analitičara. Retki su i oni koji strast koji prema igri pretoče u pisanu reč, odnosno svoje iskustvo iz profesionalnog sporta pretoče u (auto)biografiju. Međutim, jedan čovek, čiji je život usko bio vezan za sport, a nije bio sportista, to je uspeo, iako bi ovlaš čitatelj, nedovoljno upoznat sa navijačkom supkulturom pomislio da navijač i huligan „ne ume da piše“. 

Međutim, ko god je pročitao biografiju Karola Penanta, poznatijeg kao Kas, pogledao neki od filmova ili dokumentaraca o njemu, zna da priča o usvojenom, „crnom“ dečaku, nosi mnogo dublju poruku od one o tučama na stadionima širom Engleske. 

Karol Kas Penant bio je jedan od najistaknutijih pripadnika i hroničara navijačke scene. Rođen je u Donkasteru, a kao šestonedeljna beba, smešten je u prihvatilište „Dr. Barnardo's Home“. Usvojen je kao maleni dečak, od strane starijeg para koji je živeo u Istočnom Londonu. 

Još dok je bio dete, njegov očuh vodio ga je na utakmice Vest Hema, kako bi se zbližili kroz fudbal, ali i kako bi mu olakšao dečačke dane. Slejd Grin, naselje u kom je Penant odrastao, bilo je radničko i siromašno, uglavnom naseljeno „belcima“ pa je Kas vrlo brzo počeo da upada u probleme. Šezdesete godine prošlog veka, ekonomska kriza u Britaniji i rast neonacizma. Penant je vrlo brzo postao meta provokacija i drugara u školi, ali i svih na koje je nailazio, jedini siguran kutak bio je porodični dom u kom je odrastao. Zbog toga je vrlo brzo naučio da se brani... 

Dodatan „problem“ u društvu predstavljalo je i njegovo ime. Karol je tipično muško ime na Karibima, odakle navodno vuče poreklo, ali u evropskoj kulturi u pitanju je žensko. Zato je, nakon jedne pobede Mohameda Alija, nekada poznatog kao Kasijus Klej, odlučio da sebi nadene nadimak Kas. 

Kako je rastao, tako je brzo ušao i u svet huliganizma. Jedan je od osnivača i vođa, čuvene i ozloglašene Vest Hemove huliganske firme „Inter City Firm“, sa kojom je krstario Engleskom i pravio probleme sa svim protivničkim navijačima na koje su nailazili.  

Međutim, ono što ga je izdvojilo od mnogih drugih ljudi njegove fele, jeste to što je kasnije uspeo da haotičan i opasan svet pretoči u knjige, koje su svedočanstvo jednog vremena.

Sa tribina se povukao krajem osamdesetih, nakon dva boravka u zatvoru. On je tokom 1980. godine, osuđen na četiri godine zatvora, što je u tom trenutku bila najduža zatvorska kazna za huligane u Velikoj Britaniji. Obračun tadašnje vlasti sa huliganima bio je brutalan, „Čelična dama“, Margaret Tačer objavila je rat huliganima i uspela da ih pobedi. Većina tadašnjih huliganskih ekipa rasformirana je, mnoge vođe završile su u zatvoru, mada huliganizam u Britaniji, uprkos uvreženom mišljenju nikada nije pobeđen. Samo je udaljen od skupih stadiona, koji su postali turističke atrakcije i privlače samo one koji mogu da priušte preskupe sezonske karte da gledaju svoje klubove. 

Kas je po povlačenju sa tribine, na kratko vodio firmu za obezbeđenje noćnih klubova, a na radnom mestu preživeo je atentat, za koji nikada nije utvrđeno ko je naručilac. Preživeo je tri metka, a onda nešto kasnije odlučio se za karijeru pisca. Tako je postao prvi pisac među huliganima ili obratno. Njegova autobiografija, kao i brojna izdanja na kojima je sarađivao donela su autentičan pogled na huliganske firme, iznutra, pokazale su kako izgleda život na ivici, vođen lojalnošću prema klubu, prošaran nasiljem. Tako je Penant postao hroničar jedne mračne epohe engleskog fudbala, propratnih dešavana na tribinama, u pabovima i na ulicama širom Engleske.

Gostovao je u nekoliko dokumentaraca o huliganima u Britaniji, napisao autobiografiju koja je pretočena u film, a bio je i jedan od konsultanata na scenariju za čuvene filmove „Real Football Factories“ i „Green Street Hooligan“. Napisao je predgovor za knjigu Kolina Bejla, huliganske legende Mančester Junajteda, a pomogao je i u pisanju knjiga huligana Portsmuta (6.57 Crew), Birmingema (Zulu) i mnogim drugim. Kao huligan bio je izuzetno cenjen, a svoj turbulentni život je preoblikovao u priču o turbulentnom životu i pokazao da je olovka u njegovim rukama značajno „ubojitija“ nego pesnica.