Danas Maroko, juče Srbija - zaboravljeni asovi zlatne generacije

Jasir Zabiri. Poznato ime? Baš i ne. Možda ljudima iz Maroka i tamošnje fudbalske asocijacije i onima koji prate portugalski Famalikao. Momak koji je upravo doživeo svojih pet minuta slave. Sa reprezentacijom Maroka popeo se na krov sveta, postao šampion planete, u uzrastu do 20 godina. Maroko je fudbalski prvak sveta. U isto vreme zvuči čudno i realno. Seniorski tim ove države na Mundijalu u Kataru 2022. bio je četvrti. Generacija Bonua, Hakimija, Amrabata, Zijeha, En Nesirija dobila je očigledno dostojne naslednike. Ali ne treba žuriti. Zato i Jasir Zabiri mora biti oprezan. Jer napadač iz Marakeša tek je stupio na profesionalnu scenu, pa do sada nije ni igrao mnogo. Iako mu je cena sigurno porasla dosta nakon pet golova na šampionatu, tek će on morati da se dokazuje na klupskom nivou. Ove sezone u dresu Famalikaa ima 50 minuta na terenu.

Sada je na tim mladićima veliki pritisak, da nastave u istom ritmu, da načine najteži korak, da pređu s omladinskog na profesionalni fudbal u potpunosti. A to je često prostor u kojem se mnogi izgube. Nepisano je pravilo da će od svake generacije koja dotakne zvezde jedan deo napraviti odličnu karijeru, neko prosečnu, dok će pojedini, nažalost, biti izgubljeni u međuprostoru.

Mogu Marokanci sada da slave još, ali bi trebalo da pogledaju malo svoje kolege od ranijih godina. Dešavali su se na U20 prvenstvu sveta i Leo Mesi, Serđo Aguero, Pol Pogba, ali nisu svi mogli da kasnije zaigraju za najveće klubove. Osvajanje titule Maroka mnogi su poredili sa neočekivanim uspehom Srbije iz 2015. kada su Predrag Rajković, Sergej Milinković-Savić i ekipa uzeli svetsko zlato. Srbija je tada postala svetski šampion. Navršila se letos decenija od tog momenta - istorijskog iz svakog ugla. I za državu, Savez, selektora, igrače, medije i sam narod.

Iz te zlatne generacije srpskog fudbala tokom prethodnih 10 godina došlo je preko 300 nastupa u A selekciji. Iako nikad nisu bili ni blizu da ponove uspeh iz omladinskih dana, ipak su igrali na velikim takmičenjima, pa se može reći da je generacija bila dobra. Desila se uspešna tranzicija iz mlađeg uzrasta u A tim.

I dok su neki napravili ozbiljne karijere, igrali u najjačim evropskim ligama, zaradili veliki novac, drugi su ostali u zapećku, danas ih se čak i retko ko seća, a nosiće do kraja života titulu prvaka sveta. Ovo je priča o njima, o momcima na koje bi Marokanci trebalo da obrate pažnju, pre nego li na Sergeja, Predraga, Andriju.

Filip Janković — kako sad to samo daleko zvuči. A nekada najmlađi igrač u Uefinim takmičenjima u dresu Crvene zvezde. Imao je 16 i po godina kada ga je Robert Prosinečki poslao na teren umesto Brazilca Kadua, avgusta 2011. protiv Ventspilsa. Rodila se tada nada o novoj velikoj stvari iz Ljutice Bogdana. Međutim, ubrzo je sve krenulo naopako - loš izbor klubova, nedostatak minuta, rani odlazak u inostranstvo. Karijera Filipa Jankovića postala je školski primer mladim igračima kako ne treba. Ipak, od avgusta 2011. do leta 2015. uradio je dovoljno da mu Veljko Paunović da mesto u avionu, na kraju i minute u osmini finala protiv Mađarske. Fudbalom se, prema zvaničnim podacima, ne bavi još od 2023. kada je napustio Laktaše, drugoligaša iz BiH. Igrao je i drugu ligu u Crnoj Gori, nosio dres Podgorice. Ako ništa, ima šta da ispriča potomstvu.

A kakvu priču bi tek mogao da ispriča Staniša Mandić: „Dao sam gol Brazilu u finalu Mundijala“. Momak iz Herceg Novog bio je jedan od najinteresantnijih fudbalskih likova te generacije. Tada fudbaler Čukaričkog, za kojeg su se posle svetske titule interesovali klubovi iz Serije A. Pričalo se o Romi i Bolonji. Ipak, ostao je na Banovom brdu i tokom 28 ligaških mečeva nije dao nijedan gol. Nešto nije štimalo baš kad je trebalo da zasija. Danas igra za Arsenal iz Tivta, vratio se u Crnu Goru nakon godina u kojima je često menjao klubove. Mandića ne možemo staviti u isti koš sa Jankovićem, jer traje i dalje. Krilni napadač, kasnije kroz karijeru i ponekad bek, došao je ipak do A reprezentacije, ali ne Srbije, već Crne Gore. Manje od tri meseca nakon osvojene svetske krune prihvatio je poziv Branka Brnovića i zaigrao za Crnu Goru. Sva četiri meča odigrao je do kraja te godine i više ga nije bilo. Karijera ga je vodila u Norvešku, potom u BiH i Sloveniju — pamtiće osvajanje prvenstva i kupa Slovenije sa Murom.

Stefan Ilić — još jedno zaboravljeno ime. Na prvenstvu 2015. odigrao je svega 25 minuta i to u finalu. A imao je nezaboravan uticaj na igru. Poveo je akciju kod drugog, odlučujućeg gola koji je postigao Nemanja Maksimović. Dodao do Živkovića, a ovaj izbacio u kontru momka koji će postati heroj nacije. Ilić je nakon tog istorijskog leta odigrao odličnu sezonu u Spartaku iz Subotice i postigao sedam golova u ligi. To će mu biti i najbolja sezona u karijeri. U Zvezdi je debitovao, ali nikad ništa mimo toga. Išao je na pozajmicu u Radnički iz Niša, potom ga je uzela Bežanija. Kratko je kasnije boravio u inostranstvu, u Indiji, a potom po srpskim niželigašima. Možda je odlazak iz Spartaka bio odluka koja će mu promeniti karijeru.

Još jedan momak iz Spartaka bio je na spisku Veljka Paunovića tog leta - Stefan Milošević, koji će ipak napraviti pristojnu karijeru u srpskim klubovima i još uvek je tu, u prvoligaškom društvu. Ovaj levi bek na Mundijal 2015. došao je u punoj formi jer je već bio standardni izbor trenera na toj poziciji u Subotici. Igrao je na šampionatu u polufinalu protiv Malija. Njegova i Ilićeva karijera prepliću se i 2016. kada i on potpisuje za Crvenu zvezdu, ali kao i ofanzivni kolega, i on se muči sa minutima. Od standardnog beka u Spartaku došao je do toga da za godinu i po dana odigra samo četiri utakmice. Značilo je to da mora da se vrati u Spartak, gde će ponovo naći svoje mesto pod suncem tokom narednih sezona. Trenutno je član Javora. Ono što ga prati kroz karijeru jeste kapitenska traka,  pa je tako nakon Subotice nosi sada i u Ivanjici.

Miladin Stevanović, štoper i bek, Partizanov đak. I on se mučio sa minutima u klubu, u crno-belom dresu je konkurencija bila jaka, igrao je malo, paralelno i za Teleoptik. Usledio je odlazak u Tursku, u Kajzeri, ali ni tamo se nije igrao. Prave igračke dane doživeće u Čukaričkom gde će nastupati od 2018. do 2025. godine. Drugi inostrani angažman našao je u Izraelu, a hoće li biti uspešniji od onog pre deceniju u Turskoj, pokazaće aktuelna sezona.

Nešto poznatiji od ove petorke fudbalskoj javnosti postali su Ivan Šaponjić, Nemanja Antonov, Vukašin Jovanović i Radovan Pankov. Uglavnom jer su dobili kakvu-takvu šansu u večitim rivalima. Šaponjić je bio i najmlađi član ekipe, igrao je za B tim Benfike, a u jednom momentu je u njegove kvalitete poverovao i Dijego Simeone pa ga je doveo u Madrid. Bio je to preveliki zalogaj za momka iz Nove Varoši, koji sada fudbalski hleb zarađuje u Mađarskoj. Šaponjić je u avgustu napunio 28 godina.

Vukašina Jovanovića pamtićemo po suzama nakon finala — on je stigao preko Zvezde do Zenita i Bordoa, Antonov je takođe u Mađarskoj, dok Pankov sa uspehom nosi dres Legije.

Nije u ovom tekstu bilo reči o najvećim zvezdama te selekcije, jer o njima se sve zna. Gledamo ih u najjačim ligama, u Ligi šampiona, u A selekciji Srbije. Nekada su svi bili jednaki, danas su neki uspešniji od drugih. Ali će se pamtiti kao zlatna generacija srpskog fudbala — jedini svetski šampioni. I to im je dosta za ceo život.

A na kraju, malo i subjektivno. Ova generacija dala je sportskim novinarima mogućnost da izgovore i napišu rečenicu od milion dolara: „Srbija je prvak sveta u fudbalu.“ O tome su neke generacije medijskih radnika sanjale, a nikad dočekale.