Izvinite što sam hteo da vas učinim bitnim

Svaki uspešni fudbalski klub iz Londona stacioniran je severno od Temze. Južni deo Londona nije previše atraktivan, čak se preporučuje i da se izbegava, a to se oslikava i na tamošnje klubove – Kristal Palas, Čarlton, Milvol, Vimbldon... Oni nisu trofejni, veliki, popularni, već mali, radnički, prkosni i ponosni.

Klub iz Selhursta u okrugu Krojdon, sada jedini premijeligaš na južnoj obali Temze, bio je nebitan faktor kroz istoriju za bilo koga osim za svoje verne navijače. Veći deo svog 120-godišnjeg postojanja proveli su u nižim rangovima, a od osnivanja Premijer lige bili su jo-jo klub koji nije uspeo da spoji više od godinu dana u njoj.

Bilo je tako sve do 2013. kada kroz plej-of postaje deo elite i pronalazi svoju stabilnost. Na kraju svake sezone, a prošlo ih je već 12, bio je plasiran između 10. i 15. mesta.  Ušuškan u bezbrižnost i komfornost sredine tabele nije svojim navijačima davao mnogo razloga za strepnju od ispadanja, a još manje nade za izlazak u Evropu.

Takvu ukolotečenost, kao kod službenika koji rade osam sati dnevno i potpuno im je u redu da se ništa ne menja do penzije, promenio je Oliver Glazner. Austrijanac koji je 2022. sa Ajntrahtom osvojio Ligu Evrope bio je verovatno nesvestan gde dolazi kada je februara 2024. potpisao ugovor sa Palasom. Kao što je Krojdon svet za sebe i osim činjenice da se nalazi u Londonu nema mnogo dodirnih tačaka sa istim, tako i Kristal Palas, osim što igra u Premijer ligi, ne izgleda ambiciozno kao drugi premijerligaši.

Menadžer šampionskog duha je na klupi zamenio Roja Hodžsona, dežurnog vatrogasca kog je predsednik Stiv Periš dvaput angažovao da ugasi požar i dovede klub do sredine tabele, ali pod kojim je taj isti požar pretio da se rasplamsa u sezoni 2023/24. Odmah je stabilizovao tim i doveo „orlove“ do 10. pozicije i najviše poena u njihovoj premijerligaškoj istoriji.

Ta istorija, jasno je, nije tako sjajna. Štaviše, nisu imali nijedan bitan trofej. Ali neverovatni Glazner je i to promenio. Iako je pred početak prošle sezone ostao bez Majkla Olisea, ponajboljeg igrača sveta u ovom trenutku, tim sa Selhurst Parka osvojio je 17. maja svoj prvi FA kup pobedom nad Mančester sitijem na Vembliju. Time je automatski obezbedio i prvu grupnu fazu u evropskim takmičenjima. Doduše, spletom bizarnih okolnosti, igrali su Ligu konferencije umesto Lige Evrope.

Potpuno novo iskustvo za pristalice Palasa, koje možda i najviše deluju evropski od svih u Engleskoj, ali i za upravu ovog kluba. Ipak, niko nije mogao ni da pretpostavi da će se ponašati kao da se nije ostvaren najveći uspeh u istoriji kluba i da neće po prvi put imati evropsku jesen.

I vrapci na grani su znali da moraju da pojačaju svoj tim – ako ne kvalitetom, onda bar kvantitetom. Međutim, nisu uradili ni jedno, ni drugo, a čak su i umnogome smanjili roster. Otpustili su, prodali ili dali na pozajmicu čak 14 fudbalera, od kojih bi bar polovina bili značajni za utakmice protiv evropskih liliputanaca. Najveći udarac za ekipu bio je odlazak Ezea, a malo je falilo da se proda i kapiten Geji. Tada je Glazner prvi put naslutio sa kim ima posla, tresnuo rukom o sto i zapretio odlaskom.

Kada je odsviran kraj letnjeg prilaznog roka, imali su samo četiri nova igrača u polju i postalo je jasno – Palas nema dovoljno širok igrački kadar za borbu na četiri fronta. Jeste toliki broj utakmica u sezoni situacija sa kojom se nikada u istoriji nisu susretali, ali je nemoguće da čelnici nisu shvatili da će im trebati još igrača za rotaciju. Umesto da Glazner bude nagrađen za najveći uspeh od osnivanja kluba, doveli su ga u situaciju da ispašta i bude žrtva istog.

U prva tri meseca sezone kada raspored nije bio toliko nemilosrdan, a igrače je još držala svežina od letnjeg raspusta, rezultati su bili odlični i u skladu sa kvalitetima menadžera. A onda je došao decembar, vreme kada kreće pakao u Engleskoj, i Glazneru su bili neophodni aduti sa klupe kako bi nastavio u istom ritmu. Zahvaljujući upravi, njih nije bilo. Bio je primoran da dvaput nedeljno izvodi gotovo istih 11, sa tek jednom ili dve promene i tek 15-ak dostupnih fudbalera. Sredinom decembra su čak odigrali četiri utakmice u devet dana!

Pravo je čudo kako nisu imali više povreda, ali se jeste povredio onaj jedini koji nije smeo, onaj nezamenjivi – Danijel Munjoz. Ne, stvarno, on zaista nema zamenu jer Natanijel Klajn mu to ne bi mogao biti ni da je 2016. godina. A moglo se izbeći da mu je samo dovedena prava alternativa prošlog leta i da nije morao igrati svaku utakmicu 90 minuta, uz par izleta do Južne Amerike. Pritom, na mesec dana ih je napustio i veoma značajni Ismaila Sar zbog Afričkog kupa nacija. Bili su to nenadoknadivi gubici i početak njihovog pada.

Pozitivni rezultati su postali neodrživi, pa su poslednju pobedu ostvarili još 11. decembra protiv Šelburna, a ligašku četiri dana ranije protiv Fulama. Trenutno su na 11 mečeva bez trijumfa, uz bruku i ispadanje od šestoligaša Maklsfilda u takmičenju u kome brane trofej. Bruka je i što nisu bili među prvih 8 u Ligi konferencije, pa sada moraju u doigravanje protiv Zrinjskog. U ligi su 15, na osam su bodova od prvog ispod crte, treći su najneefikasniji tim lige i samo zahvaljujući dobrom početku i tome što su sedma najbolja odbrana lige se trenutno ne bore grčevito za opstanak.

Zimski prelazni rok je na izmaku, a uprava kluba nastavlja da sabotira svog menadžera i igrače. Geji je otišao, najbolji strelac Mateta je na izlaznim vratima, a jedino pojačanje je Brenan Džonson, zbog kog su oborili klupski transfer rekord, ali koji do sada ništa nije pokazao. Nemaju problema sa finansijskim fer-plejom, novca očigledno ima, ali se on ne troši. Periš, koji je 2010. spasio klub od bankrota, sada radi na štetu svog kluba.

Posle odlaska kapitena i poraza od Sanderlenda pre dva kola, dobroćudnom menadžeru je prekipelo: „Osećam se kao da smo potpuno ostavljeni na cedilu. Ne mogu da krivim nijednog igrača. Uradili su sve što su mogli i ovo sada traje već mesecima. Imamo 12-13 dostupnih igrača i osećamo da nemamo podršku. Uvek sam ćutao, ali više ne mogu jer moram da odbranim ove igrače zato što nam je ovo bila 35. utakmica u sezoni.“

Nije ga bilo briga hoće li dobiti otkaz, čak bi mu time učinili uslugu. I razmišljao je ozbiljno predsednik o tome, očigledno uvređen istinom, ali spremna zamena nije postojala, a šansu da bar malo poprave sezonu imaju osvajanjem Lige konferencije, čime bi igrali Ligu Evrope naredne sezone. Samo, pitanje je da li bi to odgovaralo vlasničkoj strukturi i da li bi ispravila greške iz ova dva roka. Sva je prilika da bi im još jedna evropska jesen bila samo nepotrebno „cimanje“ i dodatni rad koji očigledno ne žele.

No, ipak možda im Glazner, šampion kakav jeste, ostavi novi trofej kao poklon za rastanak, uz nezaobilazni plasman između 10. i 15. mesta. Možda im time da novu priliku za dalji rast, ali ih ipak upozorava za ubuduće: „Oni misle – OK, prodavali smo igrače prošle godine i uspeli smo, imali smo najbolju sezonu i osvojili FA kup, možemo da nastavimo ovako. Ali to je nemoguće. I neće Oliver Glazner platiti zbog toga, platiće Kristal Palas. Ako vam je to u redu, nastavite tako.“

Njihove ambicije opisao je na najbolji mogući način: „Čini mi se da uprava kluba razmišlja: OK, kada se svi igrači vrate, bićemo u redu, sakupićemo 42 boda da ne ispadnemo i to je dovoljno. Ali ovi igrači nisu srećni i ne zadovoljavaju se samo time.“

Legenda LASK-a i Rida završila je svoje izlaganje na slikovit način: „Ako ti srce iščupaju dvaput u sezoni – Ezea dan pred meč na leto, a kapitena dan pred meč sada – prosto nemam razumevanja za tako nešto. Rekao sam Stivu da ću potražiti novi izazov. Tako se osećam posle svega. Rekao sam mu u oktobru da to nema veze sa prelaznim rokom.“

I nema. Ima sa tim da je shvatio gde je došao i da ovaj klub nema ni najmanju ambiciju i nameru da postane bilo šta više od pukog prosečnog kluba. Čak ni njegov zarazni optimizam i šampionski gen ne može da promeni gospodu učaurenu u prosečnosti. Gotovo da želi da im se izvini što je sa njima osvojio trofej i želeo da ih probudi iz stodvadesetogodišnjeg sna, da im kaže da smeju da sanjaju i veće snove.

Sada će do leta, dok se rastanak ne ozvaniči, biti kao supružnici u procesu razvoda. Živeće u istoj kući, ali ta kuća neće biti dom. Svakako, nikada nisu ni bili ista liga – on menadžer koji zaslužuje nešto mnogo bolje, a Palas klub koji se plaši uspeha, apatičan, ušuškan u svoju komfor zonu između 10. i 15. mesta. A ništa dugoročno ne ubija kao ostajanje u komfor zoni.

Da su prošlog leta na transfer pijaci podržali Glaznera i doveli mu kvalitetne fudbalere kakve zaslužuje, uz njegovo trenersko znanje su se mogli pobiti čak i za to 5. mesto koje vodi u Ligu šampiona ili bar biti u Ligi Evrope, čime bi se nastavio prirodan rast ovog tima.

Ovako, na leto će ostati bez Vortona, a moguće i bez Lakroe i Sara. Sa Džonsonom su već krenuli da greše i izvesno je da igrače koje su imali u ove dve godine klub kakav je Palas neće imati više nikada. Najveća pojačanja su pronalazili u Čempionšipu, a uskoro će oni ličiti na Čempionšip ekipu. Bez menadžera sa kojim su mogli krenuti ka vrhu, jedini put je onaj koji ih vodi ka dnu.

Sledeće sezone ih vrlo lako može zadesiti sudbina Vulverhemptona koji je prošao kroz sličnu priču, a koga sada čeka druga liga. Možda se tamo sretnu za dve godine, pa Stiv Periš i vrhuška kluba pomisle „Imali smo, nismo znali šta smo imali...“