Tokom celog 21. veka, nadmoć evropskog klupskog fudbala smatrala se neupitnom. Bila je samorazumljiva, gotovo dogmatska – potvrđena ogromnim platama i transferima, prestižom Lige šampiona, masovnim odlaskom južnoameričkih i afričkih talenata na Stari kontinent. A onda bi se, dvaput godišnje, i na terenu to potvrdilo: od 2007. godine pa sve do novog formata, evropski klubovi su na starom izdanju Svetskog klupskog prvenstva igrali 34 utakmice. Izgubili su – jednu.

Zato su u prošireni format 2025. godine ušli kao favoriti, sa već dogovorenim velikim honorarima za nastup, uz pretpostavku da će rutinski stići do završnice. Ali, već nakon pola grupne faze – realnost se pokazala daleko složenijom.

Evropski klubovi su u šest utakmica protiv južnoameričkih rivala ostvarili tek jednu pobedu (zahvaljujući Bajernu), uz dva poraza i tri remija. Dodatno, protiv ekipa iz Saudijske Arabije, MLS-a i Lige MX – ispustili su sedam bodova.

Neki su to shvatili s iznenađenjem, drugi s oduševljenjem, ali svi su postavili isto pitanje: da li je navodna evropska premoć samo mit?

Flamengo nije samo pobedio Čelsi – dominirao je. 

Fluminense, 13. tim Brazila iz prošle sezone, ne samo da je izvukao remi protiv Borusije Dortmund, već je bio bolji rival na terenu. Boka Juniors je protiv Bajerna izborila izjednačenje, a tek u finišu poklekla pred individualnim kvalitetom Olisea i Kejna. Botafogo je izveo klasični „smash-and-grab“ protiv PSŽ-a. Monterej je remizirao s Interom, Al Hilal sa Real Madridom – „vrlo izjednačen meč“, priznao je Žoao Kanselo.

Statistički, prema Opta-i, to su bili dueli između, recimo, devetog i 81. tima sveta, 4. i 132., 7. i 131. Ali fudbal nije rang-lista. Na terenu, razlike su bile neuporedivo manje.

„Jer i oni su dobri timovi“, rekao je Konrad Lajmer iz Bajerna. „Fudbal je fudbal.“

Ipak, nije sve samo u fudbalskim veštinama. Evropske ekipe dolaze na turnir iscrpljene, nakon desetomesečnih sezona. Većina igrača imala je tek dve nedelje odmora pre nego što se ponovo okupila, nekad i odmah nakon reprezentativnih pauza.

S druge strane, za klubove iz Brazila, Argentine i MLS-a – sezona je u punom zamahu. Oni su tempirali formu. Luis Suares iz Inter Majamija je pre početka prvenstva rekao: „Mislim da će biti iznenađenja.“ I bio je u pravu.

Dodajmo tome i brutalnu letnju vrućinu američkog juga. „Mi smo navikli na to“, rekao je Malkom iz Al Hilala. Markos Ljorente iz Atletika bio je direktniji: „Ovo je neizdrživo.“

No, možda je ključna razlika u emotivnom ulogu. Evropski timovi, navikli na Ligu šampiona kao krajnji cilj, često dolaze bez stvarnog naboja. Južnoamerikanci, nasuprot tome, vide ovaj turnir kao istorijsku šansu za globalnu afirmaciju.

„Osećalo se kao utakmica u gostima“, rekao je Hari Kejn nakon duela sa Bokom, aludirajući na atmosferu koju su navijači argentinskog kluba priredili u SAD-u. Trener Bajerna, Vensan Kompani, bio je direktniji: „Svi smo doživeli velike momente, ali ovo je nešto potpuno drugačije.“

U svemu ovome krije se nijansiranija istina: razlika između vrha Evrope i ostatka sveta jeste realna – ali mnogo uža nego što se pretpostavljalo. Naročito kad pričamo o takmičenju koje traje 90 minuta.

Razlika između Bajerna i Porta, između Flamenga i prosečnih neevropskih klubova na turniru – i dalje postoji. Ali razlika između Benfike i Boke? Dortmunda i Fluminensea? Porta i Inter Majamija? Ona se više briše. I to se sve jasnije vidi.

Većina ekipa koje Porto i Benfika redovno pobeđuju u domaćim prvenstvima verovatno je slabija od najboljih timova iz MLS-a – a svakako slabija od Boke, River Plejta i većine timova iz Brazilera. A Flamengo i Palmeiras bi bez problema igrali u gornjoj polovini liga petice.

„Postoji elita u fudbalu koja je superiorna“, rekao je Filipe Luis, trener Flamenga i bivši bek Atletika i Čelsija. „Brazilski klubovi su konkurentni na drugom nivou evropskog fudbala... ali ekipe iz elite imaju bolje kadrove. To je činjenica.“

Ipak, ono što smo svi potcenili jeste koliki uticaj može da ima timska emocija, čvrstina, strast i kontekst. Tim od 100 miliona može da pobedi onaj od milijardu – ako igra kao celina, ako grize svaki duel i ako se zaista bori za dres.

Južnoamerički timovi su na terenu Majamija, Nju Džersija, Filadelfije i Los Anđelesa pokazali da nisu došli da gledaju — već da se bore. Nisu dokazali da su bolji od Evrope. Ali su pokazali da mogu da budu – kada je najpotrebnije.

„Igraju na visokom nivou“, zaključio je Kejn. „Igraju drugačijim stilom, prave borbu, koriste taktiku da stvore neprijatnu atmosferu. I to im ide.“