Ekitike, Šeško, Delap, Kunja, Embeumo, Žoao Pedro, Kudus, Hausen, Geji, Traford. Izbacite dvojicu napadača po želji, dodajte jednu kanteovsku šesticu i bekove i imate tim koji bi se borio za Evropu u Premijer ligi. Koji je to tim? Pa to je FK Odbili smo Njukasl ovog leta.

Nije najviši stalež Saudijaca navikao ni na kakvo odbijanje, gotovo da nisu čuli „ne“ iz tuđih usta, a onda su ovog leta zaređali 10 negativnih odgovora i jedno „pustite me da idem“. 

Dobro, svi oni imaju bar dva logična razloga zašto ne žele da budu tamo – lokacija i vreme. Na krajnjem severoistoku Engleske ima više od 200 oblačnih dana godišnje i od svih kultura najbolje, možda i jedino, rađa mržnja prema Sanderlendu. Džordijevci su na to navikli - adaptirani na hladnoću kao polarne životinje na Arktiku, čak i u zimskim mesecima izlaze napolje u kratkim rukavima, većinom u crno-belim dresovima, njihovom krznu.

Pomislili biste možda da su ovi koji igraju u Engleskoj, a koje su želeli, navikli na kišu i takvo vreme, ali jedno je kiša u Londonu, gde većina njih trenutno živi, a nešto sasvim drugo tmurno i olujno vreme kada ste na samo par kilometara niz reku Tajn do Severnog mora. A novo Sunce, nažalost po vlasnike kluba, još ne može da se kupi. 

Današnjim fudbalerima Alan Širer i romantični, nostalgični dresovi na kojima dominira sponzor Newcastle Brown Ale, najbolje što tamošnja pivara nudi, ne znače gotovo ništa. Ne znači im ni skorašnji tandem Ba-Sise. Niti borba za život Jonasa Gutijereza koji se, nakon što je pobedio onu prokletinju, vratio u pravo vreme da ostavi Njukasl u Premijer ligi. Ništa od toga, čak ni u kombinaciji sa dobrom platom, nije dovoljno da elitne igrače privuče na sever.

Jer nisu lokacija i vremenski uslovi jedini razlozi zbog čega se mnogima ne ide preko Hadrijanovog zida. Njukasl je, potpomognut novom vlasničkom i finansijskom strukturom, već osvojio prvi trofej u post-ešlijevskoj eri. Klub je prosto porastao i došao do novih nivoa ambicija. Sa kvalitetnim fudbalerima koji su bili višak u najboljim timovima, poput Livramenta i Hola, ili onim sa kojim najveći klubovi nisu želeli da rizikuju jer im je bio potreban međukorak gde bi se videlo koliko su zapravo dobri, kao što su Gordon, Barns, Bruno Gimaraeš ili Isak, „svrake“ su stigle do levela da je Liga šampiona njihova realnost.

Ali kada je došlo vreme za onaj poslednji korak – napad na titulu Premijer lige – Njukasl je dobio težak šamar realnosti. Verovatno bi do takve, gotovo instant titule došli bilo gde u svetu, ali ne i u Engleskoj, ili bar ne u Engleskoj u ovo doba. Mančester siti je do svoje prve u novoj eri stigao posle, cirka, tri godine sa šeicima na čelu tokom kojih se postepeno dizao, a toliko je otprilike i PIF na čelu Njukasla, koji je prošao sličan put. Ali struktura lige je potpuno drugačija – tada je liga bila potpuno nepripremljena za novog „velikog igrača“, pošto je Junajted bio domintantan, ali pri kraju svoje moći, Čelsi je pretio s vremena na vreme, dok su ostali bili za klasu ispod, pa je Siti lako izbio na vrh.

Sada, međutim, liga ima mnogo više platežnih, istorijskih i aždaja u svakom drugom smislu sa kojima Njukasl mora da se pobije da bi došao do titule. A kad se kaže do titule, jasno je da se misli i do igrača koji bi tu titulu omogućili. „Problem“ Njukasla je što je postao previše dobar za onaj niži, odnosno srednji sloj, a i dalje nisu dovoljno dobri, etablirani i konkurentni za onaj najviši. Nalaze se ni na nebu, ni na zemlji. 

I zato se sudaraju sa transfer metama onih velikih klubova. A kada arapske vlasnike finansijski fer-plej, odnosno PSR, sprečava da im ponude ono što bi u saudijskim klubovima, onda igrači biraju ove južnije i istorijski jače klubove. Tako su sve njihove želje radije izabrale Siti, Real, Čelsi, Liverpul, ali i, ono što je verovatno posebno ponižavajuće, Junajted. I pored toga što već dugo deluje da tamo baš ništa ne valja i da je Old Traford „groblje“ za fudbalske karijere čak i dokazanih fudbalera, Embeumo, Kunja i Šeško su odabrali Mančester pre Njukasla sa šampionskim ambicijama, time stvorivši podlogu za novo rivalstvo. Jer Junajted je jednostvarno brend koji znaš da će trajati zauvek, dok niko nije uveren koliko će sve ovo sa Njukaslom trajati i šta će se desiti u budućnosti. Stoga, kao glasači na Balkanu, radije biraju ono staro, postojeće, makar bilo i loše.

A šta tek reći kada jedan od, ako i najbolji fudbaler njihove ekipe svim silama želi da ih napusti i ode u Liverpul, iako njegov sadašnji klub učestvuje u potpuno istim takmičenjima i mogao je biti legitimni kandidat za trofej u svakom. Ali je verovatno ključna reč ovde „mogao“. Ovo leto je izgleda toliko osakatilo Njukasl i raspršilo nade o nečemu većem, da je i sam Isak željom da ode dokazao da više nije tako siguran u Njukaslov projekat. Ne treba ga, zato, kriviti što želi u klub koji ima i prošlost i budućnost, usput smatrajući da je spreman za sam krem evropskog fudbala. On zaista jeste, i takvih je još nekoliko u klubu, ali nisu, očigledno, svi spremni da na svojim radom i trudom načine Njukasl kremom.

Samo da ne ispadne kao u bajci o čardaku ni na nebu, ni za nemlji. U njoj su dvojica starije braće naterali najmlađeg brata da se popne u čardak da oslobodi njihovu sestru koju je oteo zmaj. Kada ga je ubio i spasio sestru, u svakoj sobi je pronašao ponešto vredno – prelepe devojke koje su vezle zlatne žice i nizale bisere, konje sa opremom od zlata i srebra i brojne druge dragocenosti. Ali kada je trebalo da siđe sa čardaka nakon što je sve to, zajedno sa sestrom i devojkama, predao braći, oni su presekli uzde kojima bi se spustio i ostavili ga, prerušivši čobanina u brata da otac ne bi posumnjao, a sestri i devojkama zapretili da ćute. Trebalo je da se ožene tim devojkama i uzmu sve bogatstvo za sebe, ali bi na dan svadbe najmlađi brat doleteo na konju i udario ih buzdovanom. Na kraju je istina izašla na videlo. Njihov otac, inače car, je dvojicu braće proterao sa dvora, a najmlađem bratu dopustio da se oženi devojkom kojom želi i uzme sve za sebe.

Čardak sa severoistoka Engleske, iako ovog leta poražen, i dalje ima ogroman potencijal i jeste veoma atraktivan za one čiji je plafon pretposlednji stepenik. Nakon Elange, prvi takav koji će im se pridružiti jeste Malik Čau. Drugi bi trebalo da bude Joan Visa koji svom Brentfordu radi ono što Isak radi njima kako bi izdejstvovao transfer u Njukasl. Jer taj klub je za igrače tog nivoa ono što je Liverpul za Isaka. 

I možda se baš sa takvim igračima čardak podigne na nebo. Što da ne, viđali smo i veća čuda. Tim je odlično vođen od strane Edija Haua, a na Sent Džejmsis Parku, u tom hladnom gradu, preko 50 000 džordijevaca u crno-belom krznu zagreje atmosferu do usijanja i nikome nije prijatno da tamo gostuje. 

A onda i tog Aleksandra Isaka i sve ove koji su ih odbili i „oženili“ drugim klubovima, Njukasl kao najmlađi brat lupi buzdovanom kada možda baš njihov novi klub uskrati za trofej, izađe kao pobednik i uzme sve za sebe.