Ode su svečane pesme posvećene zaslužnim osobama, značajnim događajima i temama kao što su božanstvo, ljubav, domovina i slično. „Odu Radosti“ napisao je nemački pesnik Fridrih Šiler slaveći ideal bratstva i ujedinjenosti čovečanstva, a Betoven joj je dodao muziku, uvrstio u svoju Devetu simfoniju i popularizovao. Kasnije je postala himna Evropske Unije.

Ono što su odigrali fudbaleri Intera i Barselone u polufinalu Lige šampiona bila je definicija ode. Ode fudbalske radosti! Njihova utakmica je ideal fudbala, ujedinjenosti čovečanstva u stavu da to može samo fudbal. Bilo je to nešto božanstveno, bio je to dokaz zašto se fudbal toliko voli.  Ova utakmica može da postane himna fudbala.

Zbog utakmica poput ove se deca zaljubljuju u fudbal i biraju da im jedan od ovih klubova utiče na emocije tokom ostatka života. Zbog ovakvih utakmica nas lepše polovine mogu razumeti zašto naša srca nisu potpuno ispunjena njima, već jedan deo zauzima fudbal. 

Bili smo svedoci istorije, jedne od najboljih utakmica ikada. Bio je to sudar dve potpuno suprotne filozofije fudbala. Bio je to dokaz da nikada ne treba odustajati – kao što ni Barselona nije odustala kada je imala dva gola zaostatka, niti Inter koji je potom bio na nekoliko minuta od poraza. Pobednik, nažalost, može biti samo jedan. A tas na nikad izjednačenijoj vagi prevagnuo je na stranu Intera koji se tako plasirao u drugo finale u tri godine i ima priliku da ispravi sve greške iz istanbulskog finala.

Nije bilo dosta fudbalskim bogovima ono što se desilo u Barseloni u prvoj utakmici dvomeča, pa su u Milanu rešili da nas udostoje sa još više magije igrača, umetnosti i lepote pokreta, rolerkostera emocija i preokreta. Nije im bilo dosta ni 180 minuta, pa smo dobili još pola sata čistog zadovoljstva. Na kraju smo mogli samo da skinemo kapu i kažemo: „Hvala vam!“ 

Zahvalni smo Interu. Zahvalni Inzagiju i njegovom 3-5-2 sistemu. Zahvalni Denzelu Damfrisu koji je, iako vingbek, izgledao kao napadač i u dvomeču upisao dva gola i tri asistencije. Zahvalni napadačima Intera na šmekerskim potezima, golovima i brojnim sačuvanim i odloženim loptama. Zahvalni njihovim veznjacima koji su preorali teren i prkosili svojoj krštenici. Zahvalni njihovim defanzivcima na borbi, svim blokiranim i izbačenim loptama i iskustvu, posebno heroju Aćerbiju što je doneo izjednačenje i svim neutralcima još uživanja. I zahvalni smo Janu Zomeru koji je u dve utakmice sam napravio kompilaciju odbrana sezone. 

Zahvalni smo i Barseloni. Zahvalni Fliku i njegovom 4-3-3 sistemu. Zahvalni Laminu Jamalu što nam dozvoljava da gledamo rađanje novog najboljeg fudbalera sveta. Zahvalni Rafinji što nam pokazuje šta je pravi fudbalski Brazilac. Zahvalni Pedriju, Gaviju, Kubarsiju i svoj ostaloj deci na mladosti i hrabrosti. I zahvalni Vojčehu Ščensnom što se vratio iz penzije i sa cigaretom u ustima pomogao toj deci da se bezbrižno igraju do polufinala.

Dalje, na njihovu žalost, nisu mogli. Bio je to samo dokaz da je u fudbalu bitan balans, dubina klupe i iskustvo. Fudbal Hansija Flika je melem za oči, ali to ima i svoju cenu – visoku poslednju liniju i ranjivost iz tranzicije. A niko trenutno u svetu fudbala bolje, lepše i lakše ne iznosi loptu i dolazi do poslednje trećine protivnika od Intera. Ono što je Barseloni falilo je i širi roster jer su ga često popunjavali tinejdžeri, a ma koliko oni bili dobri, nije svaki od njih baš čudo od deteta poput Jamala. Potrebno im je iskustvo, posebno u ovakvim utakmicama i sa ovakvim ulogom. I potrebna im je visina – tehnička superiornost igrača obično dolazi sa cenom da nisu toliko visoki i pate na defanzivnim prekidima, što je Inter i iskoristio u dvomeču. Iako Barselona igra bolji fudbal, iako je na papiru bolja, igrali su protiv ekipe koja ume da sakrije svoje mane i iskoristi protivničke. 

Naposletku, treba reći da koliko god smo svi mi neutralni uživali u ovom parčetu raja, toliko su navijači jednog i drugog kluba prošli kroz sve krugove pakla. Ali svi oni treba da budu ponosni na svoj klub i svoje miljenike. I neka ne brinu ni jedni, ni drugi. Interovi jer će sa ovakvim trenerom, iskustvom i borbom biti blagi favoriti u finalu. Barselonini jer će sa ovakvim stilom, fudbalerima i trenerom osvajati trofeje već uskoro. 

I još jednom – hvala Barseloni što je kao Šiler napisala tekst ove predivne ode fudbalske radosti i hvala Interu što je na to dodao muziku i stvorio himnu fudbala. Ustali smo svi. I zato što se stoji tokom himne i zato što su zaslužili stojeće ovacije!