Ne, nije ovo bio dvomeč, nije ovo bilo samo polufinale Lige šampiona. Ovo je noćas bila fudbalska istorija, anali, vanvremenski trenutak.

Za 30, 40 godina niko se možda neće sećati ko je na kraju osvojio titulu, ali svi će pamtiti ovaj duel dva tima, dve fudbalske filozofije, dva stila – i jednu borbu koja bi, da je bila boks, bila duel Muhameda Alija i Džoa Frejzera. Jer to je taj nivo, to je ta istorijsko-sportska paralela.

Prvo na "Monžuiku", tom malom stadionu za Barsine standarde, na kojem Blaugrana već duže nego što je predviđeno živi kao podstanar, imali smo priliku da vidimo sve.

Gol petom nakon 30 sekundi, prelepe makazice, golazo dečaka koji još nema 18 godina, bomba Rafinje i onaj nesrećni odbitak od prečke pa od Somerovih leđa u gol.

Teško da je iko verovao da može bolje od onih 3:3. Očekivalo se da će obe ekipe večeras ipak ući opreznije.

Ali dobili smo još veći spektakl, još veći meč, luđi u svakom pogledu. Situacije u kojima su se isti akteri brzinom svetlosti menjali iz uloge heroja u tragičare, pa opet u heroje – i tako centrifugalno, u meču gde se na kraju i nebo otvorilo, verovatno u žalosti što jedna od ove dve ekipe mora ipak na kraju da ispadne.

Barselona je bila bolja u uvodnim minutima meča, pokušali su da primene upravo Interov pristup iz prvog meča na San Siru, ali nije bilo konkretnijih prilika pred golom Jana Somera.

Inter je uspostavio kontrolu, koliko-toliko, zapretio par puta, pre svega napadima u dubinu i visokim presingom na poslednju liniju Barselone, koja je bila znatno oslabljena neigranjem Kundea i Baldea.

Interesantno je bilo kretanje Dimarka u 21. minutu kada "Neroazuri" dolaze do vodećeg gola. Levi vingbek Intera je napravio pritisak, gotovo kao da igra desnog veznog, jer mu je to u tom trenutku bila pozicija. Oduzeo je loptu, dodao do Dumfrisa koji je proigrao Lautara Martineza, a Argentincu nije bilo teško da pogodi mrežu Šćensnog.

Delirijum na San Siru i momentum koji se osećao – da Inter može i više do poluvremena.

I probali su prvo Mktarijan, pa Čalhanoglu, ali nisu bili precizni iako je Poljak na golu Barse bio nepomičan.

Do kraja Inter ipak stiže do 2:0. Lautaro je dobio loptu, neiskusni Kubarsi ga ruši.

Možda je ovo ona situacija gde zaista vidimo vrednost VAR-a.

Na prvi pogled, delovalo je da je 18-godišnji štoper Barselone odlično uklizao Lautaru – bio je to start koji se aplauzom nagrađuje. Sudija Marčinjak je pustio igru da teče, Barselona je krenula u kontru, a Lautaro je ostao da leži.

Ali usporeni snimak je otkrio suštinu – Kubarsi je udario Lautarovu desnu nogu (koja je bila oslonac za šut levom), pa tek onda dodirnuo loptu.

Pozvan da pogleda snimak, sudija je odmah pokazao na belu tačku. Barselona je bila besna – Marčinjak je objasnio Inigu Martinezu da je prvo bilo kontakta s Lautarom.

„Zanimljivo je kako VAR menja percepciju. Na prvi pogled izgleda savršeno, ali snimak otkriva sve“, rekao je bivši sudija Mark Klatenburg.

Čalhanoglu je preuzeo odgovornost i pogodio sa bele tačke. To je bio jedan od onih šuteva kod kojih, i da je golman pročitao stranu, ne bi uspeo da odbrani.

Inter je tako ponovo, baš kao u prvom meču, imao dva gola prednosti, ali osećalo se da to nije dovoljan kapital da se meč privede kraju.

Prvo, "Neroazuri" su ove sezone više puta prosipali tu prednost u nekim bitnim mečevima, drugo, kvalitet klupe i prvih 11 je ove sezone ipak u disproporciji, mada na kraju… doći ćemo.

Barselona je odigrala atomski fudbal u nastavku. Pre svega – kakva partija Laminea Jamala. Najmlađi na terenu, momak koji je u prvom meču oborio rekord najmlađeg ikada u polufinalu LŠ, kao i najmlađeg strelca. Večeras kao da je deo taktike Barselone bio da mu daju loptu i puste ga da izmisli nešto.

A nije da nije. Jedini razlog zašto baš on nije obeležio večerašnju noć dolazi iz malog švajcarskog Morža i odaziva se na ime Jan Somer.

Švajcarac je noćas imao ne odbrane, nego panterske skokove, i pored toga što je primio tri gola, ovakva partija ga svrstava uz onu Tiba Kurtoe iz finala Lige šampiona 2022. godine, ili uz Alisona ove sezone protiv PSŽ-a.

Ostaće zabeleženo da je Jamal večeras 125 puta dodirnuo loptu, dobio 23 duela, 17 puta imao dribling u šesnaestercu Intera, 11 puta ubacio, devet puta šutirao, izborio sedam prekršaja. Ponavljamo – 17 godina, budućnost fudbala u post-Mesi/Ronaldo eri je sigurna.

Barselona je prvo smanjila spektakularnim pogotkom igrača od kojeg se to najmanje očekivalo.

Martin je centrirao, a Erik Garsija je u letu uhvatio biciklo-volej i zakucao loptu u mrežu domaćih.

Mogao je bek Barselone da se proslavi već nakon tri minuta, ali je Somer nadljudskom paradom zaustavio šut – praktično na prazan gol.

Barselona ipak dolazi do poravnanja. Ponovo Martin dobro ubacuje loptu, a Dani Olmo, na kog je odbrana Intera zaboravila, postiže gol glavom za 2:2.

Potom još jedna situacija o kojoj se dosta govorilo.

Jamal je srušen na ivici šesnaesterca, Marčinjak je pokazao na kreč, ali je VAR soba reagovala i videlo se da je kontakt ipak bio ranije. Kombinacija centimetara i milisekunde klizećeg starta, ali na kraju – van 16 metara, pa je Poljak promenio odluku.

Ređale su se šanse Barselone, koja je u drugom poluvremenu igrala praktično "viktorije", dok su domaći vidno ostali bez daha.

Takva situacija dovela je i do toga da u 87. minutu Rafinja pogodi – i to iz popravnog šuta (Somer odbranio prvi) – i tada je stvarno delovalo da je kraj.

Barselona je imala 3:2 na tri minuta do kraja regularnog dela meča, Inter nije napravio nijednu priliku vrednu pomena do tada i delovalo je da je to – to.

Ali onda se dešava nešto fascinantno.

Prvo Dumfris, momak koji je najbolji Interov pojedinac u ovom dvomeču, osvaja loptu, ostaje na nogama i ubacuje loptu u peterac, a tamo... 37-godišnji štoper Frančesko Aćerbi koji je istrčao kontru i u maniru rasnog napadača pozicionirao se sjajno u odnosu na svog čuvara i bio prvi na lopti da je sprovede u mrežu.

Njegov prvi gol ikada u Ligi šampiona – ali kakav trenutak za prvenac.

Svakako, ko će drugi ako ne čovek koji je pre deset godina pobedio bitku s rakom testisa, da baš on da taj nadljudski atom snage i u trećem minutu nadoknade meč odvede u produžetke.

Dodatnih 30 minuta – to je već bio onaj deo bokserske borbe u kojem oba boksera skinu rukavice i "mlate se" bez ikakve taktike.

Barselona je bukvalno tražila isključivo Jamala, Inter se oslanjao na inspiraciju Markusa Tirama u napadu, ali i odličnu defanzivu rezervnog špica Mehdija Taremija koji je presekao dosta lopti.

Tiram je u osmom minutu prvog produžetka napravio svoj "dodir" – dribling uz liniju i pas za Iranca koji je ostavio Frateziju, a rezervista Intera je lepo otvorio stopalo i pogodio za 4:3 – i zemljotres u celoj Lombardiji.

Jamal je probao još par puta, bio neverovatno blizu – pogotovo onaj šut u drugom produžetku koji je Somer vrhovima prstiju odbranio. Ali rezultat se nije menjao.

Inter je bukirao karte za Minhen i finale, gde ih čeka ili PSŽ ili Arsenal.

I možda je upravo to najveća čar fudbala – ne finale, ne pehar, već večeri poput ove. Večeri koje brišu granicu između sporta i umetnosti, trenutke koji se ne mere trofejima, već otkucajima srca. Inter ide u Minhen – ali istorija ostaje ovde.